Вражија дивизија - www.zlocininadsrbima.com


Оцените нам овај чланак:

Време: Први светски рат

Област: Југославија


Вражија дивизија


42. домобранска дивизија познатија још као Вражија дивизија је била хрватска ратна јединица у саставу Аустроугарске војске, њеног XIII корпуса са сједиштем у Загребу.

Ова пјешадијска јединица је настала почетком јула 1914. године када је Влада Аустроугарске царевине након Видованског атентата у Сарајеву објавила општу мобилизацију на подручју њене четири покрајине Хрватске и Славоније, Далмације, Босне и Херцеговине.

Национални састав ове јединице је при оснивању био са преко 70% Хрвата, 28% Срба и нешто Мађара.

Јединица је остала у историји упамћена по многим злодјелима које су њени припадници починили у љето и јесен 1914. године на почетку Првог свјетског рата на сјеверозападним областима Краљевине Србије и босанском дијелу Подриња.

Након пораза аустроугарских снага на балканском ратишту, ова јединица је пребачена у Галицију, а потом кратко у западне дијелове Словеније гдје су ратовали са Италијанима све до краја Првог свјетског рата када се распала и повукла у Хрватску.

ПРВИ СВЕТСКИ РАТ (1914-1918)

 Добруџанска битка - Логор Добој - Логор Јиндриховице - Мензел Бургиба - Мачва и Подриње - Колубарска битка

Шуцкори - Ашах - Логор Арад - Сарајевски атентат - Зејтинлик - Церска битка - Аустроугарска монархија

Битка на Легету - Валадново - Мојковачка битка - Топлички устанак - Солунски фронт - Албанска голгота

Горничевска битка - Нежидер - Освајање Кајмакчалана - Болдогасоњ - Гвоздени пук - Сурдулица - Чемерно

 Велики Међер - Вражија дивизија - Улм - Броумов - Маутхаузен

 

 

 

 

 

 

 

ПРЕТХОДНИЦА

У лето 1914. године, Аустроугарска монархија је искористила Видовдански атентат односно убиство аустријског престолонаследника Франца Фердинанда у Сарајеву од припадника Младе Босне (Гаврило Принцип, Богдан Жерајић и др.), као изговор да нападне Краљевину Србију, чиме је отпочео Први светски рат.


Ко хоће да
живи нек' 'мре, ко коће да 'мре нек' живи

Послата је депеша из Беча коју ниједна суверена држава не може да прихвати. Тако је крајем јула 1914. Аустро-Угарска објавила рат Србији. Црногорски краљ Никола I Петровић и руски цар Николај II Романов одмах су послали поруке у коме је речено да ће помоћи Србима... Исто тако немачки цар Вилхем II је склопио војни савез са Бечким двором.

 

ОСНИВАЊЕ ДИВИЗИЈЕ

Након што су припадници револуционарне организације Млада Босна у Сарајеву 28. јуна 1914. године извршили атентат на аустријског надвојводу и престолонаследника Франца Фердинанда и његову жену царска Влада Аустроугарске је одмах објавила мобилизацију на својој територији, пошто се годинама раније припремала за рат против Краљевине Србије. Тачније Сарајевски атентат је кулминација лоших србско-аустроугарских односа.

Бечки двор упутио је у Београд ткз. Јулски ултиматум у коме се у десет тачака тражило немогуће. Како Влада Николе Пашића није прихватила једну - десету тачку те сурове понуде, онда је 28. јула 1914. године објављен рат Србији.

Почетком јула 1914. године аустроугарске војне власти су спровеле општу мобилизацију војноспособног становништва узраста од 18 до 55 година и то на ширем подручју: Загреба, Карловца, Сиска, Осијека... заправо на подручју Славоније и Хрватске.

Сви они су добили плаве униформе, пушке и речено им је да иду на Србију, коју морају поразити и уништити. За три недеље је изврешна потпуна попуна јединица. Хрватска 42. дивизија је била део XIII загребачког корпуса, у саставу Пете армије аустроугарске војске.

 

САСТАВ ДИВИЗИЈЕ

Хрватска 42. домобранска дивизија је имала сљедећи састав. Пук је био војна јединица величине бригаде.

  • 83. пјешадијска бригада - Загреб
    - 25. загребачки домобрански пук

    - 26. карловачки домобрански пук
     
  • 84. пјешадијска бригада - Осијек
    - 27. сисачки домобрански пук
    - 28. осјечки домобрански пук

     
  • 10. хусарски пук - Вараждин
     
  • 42. артиљеријска бригада - Загреб
    - 37. загребачки пољско-топнички пук
    -  6. загребачки пољско-топнички пук

Истакнути команданти ове хрватске 42. дивизије били су: Стјепан Саркотић, Миховил Михаљевић, Иван Салис Сеевис, Карл Страцкер, Лука Шњарић, Антон Липошћак, Теодор Соретић... Сви су имали генералске чинове и били су Хрвати по националности.

Поред њих, познати борци ове јединице били су: Влатко Мачек, Славко Квартерник, Јосип Броз Тито (припадник 10. чете из 25. загребачког домобранског пука), Мирослав Крлежа и други...

 

ЗЛОЧИНАЧКА ОДИСЕЈА

Крајем јула 1914. године хрватска 42. дивизија која је бројила око 25.000 војника смјештених у својих седам пукова била је у сјеверном дијелу босанског Подриња.

 

Подриње и Мачва

Ова јединица је међу првима средином аугуста мјесеца 1914. године прешла ријеку Дрину и ступила на тло Краљевине Србије. Одмах су отпочели своје крваве пирове над невиним цивилима, махом нејачи: жене, дјеца, старци. Починили су стравичне злочине које су несхватљиви људском уму.

Набијали су дјецу на колац или чешће бајонет. Жене и дјевојчице су силоване по више пута. Женама су чак резали дојке. Палили су имовину и цркве у мјестима гдје су улазили. Вјешања цивила су била посебна забава ових звјери у људском облику, то су радили на праговима кућа од жртава, или пак у њиховим воћњацима. Поред тога, закивали су Србе цивиле на дрвене крстове који су били разапети као Исус Христ.

Многа насеља у Подрињу и Мачви су доживјели помор. Само у селу мачвански Прњавор су припадници хрватске 42. домобранске дивизије поубијали преко 350 Срба за само неколико дана.

Након што је србска Друга армија под командом генерала Степе Степановића протјерала аустроугарске окупаторе који су се према Босни повукли у нереду и паници, међу њима и ову хрватску 42. домобранску дивизију. Одлучујућу превагу Србима донео је топлички Други пјешадијски пук "Књаз Михаило".

Међутим, касније током другог жестоког удара аустроугарских јединица код Бање Ковиљаче (Гучево) и Јагодње (Мачков камен) током септембра 1914. године дошло је до нових окршаја када је 25. загребачки домобрански пук Вражије дивизије дубоко продро према Ваљеву и заузео село Баћиновац. И ту гдје год да су се појавили остављали су крваве трагове. Ту је Четнички одред Војводе Вука (Војислава Танкосића) на Гучеву имао жесток судар са Вражијом дивизијом, када је од 700 бораца преживјело само педесет.

На командном месту хрватске 42. дивизије дошло је до смене 11. новембра 1914. када генерал-мајор Иван Салис Селвис замењује Саркотића. Само пар дана касније уследио је (трећи) нови жесток удар на Србију у долини реке Колубаре, затим на планинама Рајац и Сувобор гдје су се водиле огорчене борбе.


Јосип Броз Тито као припадник Вражије дивизије 1914.

Тада су војници хрватске 42. домобранске дивизије продрли до Љига, односно скупа са осталим аустроугарским јединицама имале за кратко успјеха и ушли су у дубину Шумадије, освојивши и Београд 1. децембра 1914. гдје су организовали велико славље дан касније. Сматрали су да је Србија поражена, а да је питање дана када ће и капитулирати.

Међутим, већ 3. децембра 1914. године генерал Живојин Мишић после два дана одмора и прегруписавања издаје наређење за силовит контранапад србске Прве армије што је изненадило Аустроугаре, јер је фронт пукао на више места, па су се повукли опет ка Босни у паничном бегу.

Након овог великог пораза хрватска 42. домобранска дивизија је повучена да се одмори и опорави јер је имала пуно губитака, а требало је и попунити јединицу са новим војницима.

 

Црна Гора

Када је кренуо (четврти) нови удар Аустроугарске на Србију у октобру 1915. године, тада се придружују и Немачка и Бугарска, односно скоро милион непријатељских војника је кренило на Србију.

Тада је Вражија дивизија пребачена на ткз. Јужно ратиште, гдје је учествовала у жестоким окршајима са Војском Краљевине Црне Горе крајем 1915. и почетком 1916. године. И тамо су војници ове озлолашене дивизије потврдили свој статус односно водиле злочиначку одисеју.

Након што је крајем јануара 1916. године Црна Гора капитулирала, а Краљ Никола Петровић отишао у избјеглиштво цијела 42. дивизија скупа са осталим дивизијама хрватског XIII корпуса је пребачена је на Источни фронт, односно на Карпате.

 

Људски губици

Током борби на тлу Краљевине Србије у периоду од аугуста до децембра 1914. године током Церске, Дринске и Колубарске битке губици хрватске 42. домобранске дивизије су били 270 официра, 550 подофицира и око 5.000 војника.

Ипак војне власти Хабзбуршке монархије су одликовале команданте пукова и батаљона, као и командире водова и чета. А сам заповедник дивизије Стјепан Саркотић је награђен титулом Витеза II реда Гвоздене круне.

У Галицији Вражија дивизија је имала за двије године велике губитке јер се нису сналазили у условима сурових карпатских хладноћа. Изгубљено је преко 70 официра и преко 3.500 подофицира и војника.

 

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

Када је започео Други свјетски рат, односно агресија на Краљевину Југославију Јосип Броз Тито се нашао са комунистима у Подрињу и Шумадији покушавајући да подигне народни устанак, како би касније извели социјалистичку револуцију.

У јесен те 1941. године Броз долази у источно Подриње, гдје је Александру Ранковићу на питање како се добро сналази у овим крајевима и одлично познаје топониме одговорио слиједеће: "Наравно да знам... па ја сам ратовао овдје прије 27 година...". На то се Ранковић зблануо и рекао Титу да то никоме више не спомиње јер ће их ликвидирати.

 

ПУБЛИКАЦИЈЕ

О злодјелима по злу чувене хрватске 42. пјешадијске домобранске дивизије нема пуно писаног материјала, а више од једног вијека није било чак ни филмова. Разлог томе је што је након Другог свјетског рата створена социјалистичка Југославија, гдје су главну ријеч водили комунисти, при чему је вођа државе је био ни мање ни више Јосип Броз Тито, тако да је свака прича о овој хрватској 42. дивизији било строго забрањена.

Уствари било каква прича о злочинима над Србима било да се ради о Првом или Другом свјетском рату била је непожељна, јер је то наводно нарушавало братство и јединство јужнославенских народа, темељ на коме је сазидана авнојевска Југославија.

Тек 2016. године Љубомир Јевремовић из филмске куће Соко филм је снимио један играни филм "Љубовијски одред", у коме се говори о једној малој јединици у склопу 5. пука "Краљ Милан" из Дринске дивизије која је имала жесток судар са Вражијом дивизијом на превоју Прослоп код села Пецка.

Аустроугарски поручник Марко Јаковљевић је у Суботици 1923. године објавио књигу "Из рата и емиграције", у којој је описивао борбе Хрвата у аустроугарским униформама у Србији 1914. године овако:
- „Ови су сe збиљa у почeтку рaтa покaзaли нajвeћим дeлом кaо огорчeни нeприjaтeљи Србиje. Борили су сe лудо jунaчки, пa су и у Србиjи чинили звјeрствa исто кaо и Мaђaри. Тe борбe зa нajвaжниje точкe зaпaднe Србиje спaдajу мeђу нajљeпшa поглaвљa хрвaтскe рaтнe повиjeсти.

Нa Гучeву, нa Црном врху и нa Кулишту истaклe су сe свe нaшe хрвaтскe пjeшaчкe дивизиje. Судионици тих борби сjeћaт ћe сe оних сjajних jуришa нaших пуковниja. Ту сe ниje глeдaло нa губиткe, нaши чaстници и воjници гинули су у борби 'прсa о прсa'.

Бригaдом je зaповиeдaо нaш хрвaтски гeнeрaл Пeтковић, родом из Шокaдиje, коjи je зa хeроjско држaњe одликовaн бaрунском титулом, a у борбaмa прeд шaнцeм код Крупњa, Слaвко Штaнцeр (потоњи гeнeрaл Копнене војске у НДХ) прeдводeћи своjу бојну, остaо бeз рукe.

Jeднa и другa фронтнa цртa билe су близу до нa 100 мeтaрa. Ту су лeжaлe хрпe љeшинa пaлих борaцa с обиjу стрaнa…“
 




ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ И НЕ ПОНОВИ!































Skip Navigation Links