Џафер-бег Куленовић (1891-1956) је био муслимански политичар и министар у Влади Краљевине Југославије крајем тридесетих година 20. вијека, а потом и власти клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске током Другог свјетског рата.

Показао је оданост поглавнику Анте Павелићу и вођи њемачог Трећег Рајха Адолфу Хитлеру, чиме је био дио геноцидног плана за истребљење Срба, Јевреја и Рома на тлу НДХ. И његов брат Осман Куленовић је био у усташкој Влади НДХ.

У прољеће 1945. године бјежи са Хрватима ка Аустији и доспјева у избјеглички камп, гдје га Британци нису препознали као злочинца и успјева преко Апенина и Турске да побјегне у Сирију.

У Дамаску је боравио десетак година, гдје је писао доста текстова које су хрватска и муслиманска емиграција објављивале у Пакистану, Њемачкој, САД, Аргентини... остао све тамо до своје смрти 1956. године.

Његовог сина Нахида Куленовића је убила југославенска тајна полиција УДБА у Миннхену (Баварска) 1969. године, јер је и он припадао екстремној емиграцији која је радила против СФР Југославије.

ЖИВОТОПИС

Џафер Куленовић од оца Мехмед-бега (званог Паша) и мајке Мелеће је рођен 17. фебруара 1891. године у селу Рајновци, општина Кулен Вакуф, код Бихаћа, на сјеверо-западу Босне.

У то вријеме тај крај је био дио односно провинција Хабзбуршке монархије, пошто је Бечки двор на Берлинском конгресу 1878. добио одобрење Великих сила (Русије, Енглеске и Француске) да може са својом војском да уђе у БиХ и да је након три деценије присвоји.

Поријекло и школовање

Поријекло Џафера Куленовића је из врло богате беговске породице који су у Османском царству током 19. стољећа израбљивали сиротињу рају, углавном православне Србе. Узимали су трећину приноса (љетнине), а такође су бегови били повлашћени у сваком погледу.

Има и млађег брата Османа (1889.), такође политички активног. Родитељи су могли да их школују на тадашњим престижним школама. У Кулен Вакуфу је завршио основну школу.

Борба Турака са Њемцима у Сарајеву 1878.

Даље наставља школу у Сарајеву и Тузли, гдје је похађао гимназију. Само два мјесеца прије матуре он је избачен из школе јер је дошло до физичког напада на србске ђаке, гдје је и он учесник. Ради тога је прешао у Мостар и тамо је успио да матурира 1909.

Одлази у Беч 1910. године на даље школовање гдје се задржао релативно кратко због здравствених проблема. Тамо је уписао медицину и одслушао пет семестара. Долази у Загреб и уписује Правни факултет и дипломирао је 1916. године у сред Првог свјетског рата, а 1921. године одбранио и докторску дисертацију. У Загребу је упозао Анту Павелића и врло брзо су схватили сличности и заједничке циљеве.

Радио је дуго година као адвокат у Бихаћу и Брчком, имао је тамо своје канцеларије.

Породица

Оженио се након студија са дјевојком Зумурутом (дјевојачки Салихбеговић) из Брчког са којом има двоје дјеце: кћерка Аида и син Нахид (рођен 5. јула 1929).

Тако да се преселио у Брчко (Посавина) и тамо имао кућу.

Политика и друштвени активизам

Током свог кратког боравка у Бечу, Куленовић је био веома активан међу омладинском организацијом Хрватске Странке Права - "Свијест", чак је изабран за њезиног предсједника.

Након Великог рата и распада Аустроугарске царевине створена је 1. децембра 1918. године Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Наредне године Куленовић се придружио Југославенској муслиманској организацији (ЈМО), која је била најбројнија странка муслимана. Редовно је биран за посланика у Народној скупштини Краљевине СХС испред Општине Брчко.

Између два свјетска рата Џафер Куленовић је био предсједник ЈМО, што је била највећа политичка организације на тлу југославенске краљевине. Та партија је била основана од Мехмеда Спахе, веома утицајног босанског политичара почетком 20. стољећа.

Када је требало да подржи изгласавање Видовданског устава 1921. године Куленовић је то одбио и бојкотовао. Тада је дошло до цијепања партије која је подијељена на централистичку и аутономашку (Џафер подржао). На изборима 1923. године његова фракција је поразла централистичку што је Куленовићу подигло рејтинг. Он је сматрао да су Срби окупирали Босну и тражио је аутономију.

Маја 1938. године Џафер Куленовић улази у југославенску Владу којом је предсједавао премијер Милан Стојадиновић. Тамо је био министар без портфеља, а наредне године код премијера Драгише Цветковића добија да буде на челу Министарства рударства и шумарства.

Чак и када је та Влада пала након демонстрација и војног пуча 27. марта 1941. године Куленовић је код генерала Душана Симовића био једини муслиман у Влади народног спаса. Србски народ је био антихитлеровски оријентисан и нису прихватили споразум који је Кнез Павле Карађорђевић потписао два дана раније у Бечу.

ДРУГИ СВЈЕТСКИ РАТ

Током Априлског рата 1941. године је сломљена одбрана Краљевине Југославије, он је одбио да оде са краљем Петром II Карађорђевићем и министрима у избјеглиштво у Лондон. Тајно одлази преко Ужица и Сарајева у Брчко, гдје му је била породица.

Остао је на Балкану и ставио се на располагање усташком поглавнику Анти Павелићу тек створене клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске. Ту је добио високо мјесто функционера, као потпредсједник хрватске Владе већ 7. новембра 1941. године.

На тој позицији је био све до краја рата. И његов брат Осман Куленовић је био у усташкој власти као министар.

Џафер-бег Куленовић (лијево) у Приједору

Влада НДХ чији је он био министар радила је на истребељњу "неподобних народа", прије свега Срба, али и Јевреја и Рома. Оружане формације НДХ биле су: Усташка војница, Домобранство, Муслиманска Милиција итд. Сви они су извршавали најтежа монструозна злодјела према цивилима.

Сем цивила на удару су се нашли свештенство и имовина СПЦ, а такође и ћирилично писмо је забрањено. Завладао је свеопшти терор и страховлада, јер је свако могао да убија Србе, а да никоме не одговара за то. Заправо, власт у Загребу је подстрекивала на злочине.

Већи дио муслиманског живља је током Другог свјетског рата подржавао фашистичке јединице (не само у НДХ, већ и Старом Расу, Црној Гори и Космету) и показивао оданост поглавнику Павелићу. Међу њима по злу чувена Ханџар дивизија (XIII СС брдска)... они су били активни у спровођењу геноцида задње три ратне године. Такође по злу чувене јединице су биле: Црна Легија и Муслиманска милиција.

Вође Исламске заједнице у Независној Држави Хрватској су такође поджравале отворено Павелића и његову политику истребљења Срба православаца. Парадокс је то што су њихови прадједови били православни, али су покатоличени или исламизовани током 19. стољећа.

Злодјела муслиманских фашиста су бројна током Другог свјетског рата, али овјде је само неколицина наведена у коме су учествовали:

• Стари Брод код Вишеграда у прољеће 1942. године
   
• Дракулић код Бања Луке 7. фебруара 1942.
   
• Озрен и Возућа 1942. године   
   
• Придворица код Гацка 6. јануара 1942.
   
• Шушњар код Санског Моста 2. аугуста 1941.
   
• Ливањско Поље у љето 1941.
   
• Корићка јама код Билеће, јуна 1941.
   
• Паланчиште код Приједора 22. октобра 1942.
   
• Сарајево, друга половина 1941.
   
• Логор Крушћица код Витеза 1941.
   
• Пискавица код Бања Луке 5. фебруар 1942.
   
• Међеђа код Козарске Дубице 14. јануара 1942.
   
• Гаравице код Бихаћа 1941.
   
• Калати код Кулен Вакуфа у љето 1941.
   

Током 1941-1945 сматра се да је убијено на тлу НДХ преко милион и по Срба, иако постоје сумње да број страдалих иде и преко 2.000.000 Срба. Ово је страшан демографски губитак ако се узме у обзир да су преко 75% убијени млади људи, односно малољетна дјеца, момци и дјевојке, мушкарци и жене.

Заправо, убијени су људи у (пред)репродуктивном добу који би могли још оставити потомства.

Масовни покољи Срба у источној Босни 1942.

Такође, хрватско-муслимански фашистички режим у НДХ је оснивао и концентрационе логоре гдје су на посебан начин мучили и убијали затворенике. Довођени су људи свих старосних структура, различтог имовинског стања и образовања, оба пола... једноставно било је довољно да је неко Србин и да га одведу у логоре смрти, одакле се ријетко ко враћао жив.

Систем концентрационих логора у Јасеновцу је имао пет дијелова. Један од њих је био на босанској страни - Доња Градина, гдје су стражари били већином муслиманске нације.

Анте Павелић је започео у Загребу изградњу велике џамије како би приволио муслимане да остану на његовој страни и од миља их је звао "Хрватско цвијеће". И он је као и Куленовић био заговорник да Хрвати и муслимани су браћа са двије вјере, те им треба савез против православних Срба.

ИЗБЈЕГЛИШТВО И СМРТ

Када су партизанске јединице силовито надирале ка Загребу, након што је пробијен Сремски фронт у априлу 1945. године гонећи хрватско-муслиманске фашисте, Куленовић се скупа са осталим усташким главјешинама нашао у колонама на Запад.

Знао је врло добро да га чека суд, вјероватно и смртна казна, зато се и одлучио на бјекство. Са собом су зликовци носили опљачкано злато и друге драгоцјености.

Блајбуршка раскршћа у мају 1945.

У Аустрији је успио да се умува у неки избјеглички камп као цивил, при чему га енглески војници нису препознали као злотвора нити им је стигао налог за то. Преко Италије и Турске одлази у Сирију на Блиски Исток. Настањује се у Дамаску гдје је провео десетак година.

Док је боравио на Блиском Истоку активно је писао чланке и ширио антисрбску пропаганду, а његови текстови су објављивани у САД, Аргентини, Пакистану...итд. Подржао је (и потписао) оснивање ткз. Хрватског Ослободилачког Покрета (ХОП) који је био профашистичка организација у емиграцији, што се залагала га повратак усташа на Балкан и обнову НДХ.

Његов текст "Порука од хрватских муслимана њиховој вјерској браћи у свијету" је штампан на 22 странице, у свим ћелијама Усташког покрета у прогонству. Србе је називао агресорима, док је муслимане и Хрвате видио као браћу двије вјере и заговарао њихово јединство.

Џафер-бег је умро у Дамаску 3. октобра 1956. године у 65. години живота.

Универзитет у Дамаску 1950.

Његов син Нахид Куленовић је такође био профашистички оријентисан, члан ткз. ХОП и писао је колумне у часописима "Хрватска Стража" и "Хрватска Слобода". Такође је припадао екстремно-шовинистичкој емиграцији и отворено их подржавао.

Нахид је убијен од југославенске тајне полиције УДБЕ у баварском граду Минхену 30. јуна 1969. године, пронађен је мртав смрскане главе у свом стану.

ЦИТАТИ

Једне прилике крајем 1930-их година Џафер-бег Куленовић изјављује пред новинарима овако:

"Господо, ја сам Хрват и хрватски националиста... И не само да сам Хрват и хрватски националиста, већ су и босански муслимани у целини, Хрвати и део хрватске нације".