Отмица авиона у Гетабургу је једна у низу терористичко-диверзантских активности коју су извели хрватски исељеници у другој половини 20. стољећа, на тлу Европе.
Припадници екстремистичке организације ткз. Хрватски Народни Отпор су средином септембра мјесеца 1972. године на аеродрому Тросланд код Гетабурга у Краљевини Шведској отели путнички авион (Даглас ДЦ-9) који је требао да лети за Стокхолм. Авион су преусмјерили на Малме. У авиони су била четири члана посаде, а још 86 путника.
Разлог ове отмице је био тај што су отмичари тражили да се из шведског затвора пусте њихови чланови ХНО, који су осуђени на доживотни затвор, јер су убили југославенског амбасадора Владимира Роловића у тој земљи. Шведске власти су после вишечасовних преговора пристали и дошло је до пуштања шесторице Хрвата.
Отети авион је потом одлетио за Шпанију и приземљио се у Мадриду. Тамо их је ухапсила локална полиција и спровела у затвор гдје су провели годину дана, а након тога су пуштени на слободу. Један већи дио из те групе је отишао у Парагвај (Јужна Америка) предвођени Миром Барешићем, а други је остао у Шпанији са Томиславом Ребрином.
Ово није једина отмица авиона коју су хрватски емигранти извели, већ прва од три. Хрватска емиграција је заправо имала јасан циљ да се избори за независност Хрватске од Југославије и били су спремни све да ураде за испуњење тог циља.
ПРЕТХОДНИЦА
Током Другог свјетског рата на Балкану је створена клеро-фашистичка Независна Држава Хрватска на чијем челу се налазио монструозни двојац: поглавник Анте Павелић и кардинал Алојзије Степинац.
То је била квислиншка творевина проглашена 10. априла 1941. године са благословом Ватикана, а директиве су добијали од Римске курије. Циљ је био спровести геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима, што је и учињено велику помоћ Трећег Рајха. Убијено је преко 1.500.000 Срба за четири ратне године.
Хитлерова коалиција је у прољеће 1945. године поражена, а хрватски фашисти су се повлачили пред Титовим партизанима које су силовито надирали ка Загребу и Љубљани. Помоћ у бјежању са Балкана пружила им је Католичка црква пошто су се они и борили за њезине интересе. Давали су им лажна документа и пребацивали их у далеке земље (Операција Пацовски канали).
Доста избјеглих Хрвата је ипак остало у Аустрији, Шпанији и Њемачкој. Ту су формирани њихови клубови и организације. Почели су да се повезују, па је тако и настале многе организације и удружења која су у основи била профашистичка са шовинистичким и расистичким идејама. Од самог почетка се знало шта им је циљ. Хтјели су да се врате на Балкан, односно да се сруши СФРЈ, а обнови НДХ.
Иначе, у Италији, Аустрији, а још више у Западној Њемачкој су постојали тајни кампови (центри) за диверзантске обуке Хрвата, како емиграната, тако и младића 18-30 година који су бјежали из Југославије. Њих су помагале Владе земаља, гдје су се скривали, за потребе Хладног рата, односно борбе против комунистичких режима. Ова вишедеценијска операција је носила шифровано име "Гладио", а признање за њено постојање дао је италијански премијер Ђулио Андреоти, али тек крајем 1990. године, када је Берлински зид срушен, а Варшавски пакт почео да се распада.
ОТМИЦА АВИОНА
Владимир Роловић је био југославенски амбасадор у Краљевини Шведској (прије тога у Норвешкој и Јапану). Он је крајем 1970. године ступио на ту дужност. Често је обилазио фабрике у којима су радили радници на привременом раду из Југославије.
Од појединаца је сазнао да Хрвати помажу независност СР Хрватске од СФРЈ, а да саме исељенике подирива Матица Хрватска. Тада је већ букнуо МАСПОК, односно ткз. Хрватско прољеће, са циљем не само независности хрватске републике, већ и обнова НДХ. Роловић је о свему томе слао извештаје у Министарство спољених послова у Београд у којима је упозоравао шта се може да се деси.
Хапшење Брајковића и Барешића
Неколицина хрватских емиграната из ткз. Хрватског Народног Отпора се одважила да ликвидира Роловића. Одређен је и датум 7. април 1972. године. Миро Барешић, Анђелко Брајковић и Анте Стојановић су одређени испред ХНО да изврше атентат. Тројица терориста су упали у Стокхолму у амбасаду и тешко ранили Владимира Роловића који је посље неколико дана преминуо. Хрватски терористи су ухапшени и затворени, касније осуђени на доживотну робију. Била је то својеврсна сензација која је потересла цијелу Европу.
Пет мјесеци касније... Знајући да тројицу њихових сународника вјероватно чека чак и смртна казна ако их испоруче у Југославију, припадници ХНО одлучују се да отму авион како би навели шведске власти да промјене одлуку о депортацији.
Дана 15. септембра група хрватских терориста међу којима је су били: Томислав Ребрина, Рудолф Прскало, Никола Лисац, Стипе Микулић... у Гетабургу отима путнички авион који је требао да лети за Стокхолм.
У том авиону Даглас ДЦ-9 било је четири члана посаде и 86 путника. Отмичари су блефирали да ће тај авион уништити експлозивом велике разорне моћи. Шведска Влада којом је предсједавао Улоф Палме им испуњава жеље, тако да они сви извлаче и долијећу у Мадрид на аеродром Барахас. Уз све то успјели су да добију и 500.000 шведских круна.
Тамо их режим шпанског диктатора Франциска Франка није прогонио. Формално су одлежали годину дана затвора, а онда су пуштени на слободу.
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
Убиство Владимира Роловића никада није у потпуности расветљено и у војно-полицијским архивама и даље носи ознаку строго повјерљиво.
Хрватски емигранти су већим дијелом отишли у Парагвај, а мањим дијелом остали у Шпанији... двије деценије касније, они се враћају на Балкан и придружују се хрватским паравојим формацијама у борби против Срба и ЈНА, јер је тада средином 1991. године почео рат и разбијање Југославије.
ЗАКЉУЧАК
Хрвати су одувјек имали аверзију према Србима, усљед јаке индокринације Ватикана. Иако многи од њих имају србске коријене, у жељи да се докажу да то ипак нису, односно да немају неког прађеда православног Србина морају да посегну за оружјем и насрну на своје комшије.
Хрватска емиграција је деценијама радила организовано и плански са својим акцијама које је УДБА тешко проваљивала и заустављала. Свакако да томе доприноси помоћ Запада, пошто су њихови центри моћи њих помагали јер су им требали у борби против социјалистичке Југославије, коју су гледали као ћерку Совјетског Савеза.
Почетком 1990-их година Хрватска је уз помоћ Фрање Туђмана и странке Хрватска Демократска Заједница успјела да оствари тисућљени сан: самосталност републике у авнојевским границама. Тада су све хрватске организације овог типа распуштене у дијаспори, а њени чланови су похрлили у домовину да се укључе у рат против Срба и ЈНА.