Почетком децембра 2023. године након вишенедјељних одлагања коначно је дошао и тај дуго очекивани или пак дуго одлагани попис становништва у Црној Гори.
Иако би то требало да буде само техничко питање, да се грађани изјасне о својим националним, религиозним осјећањима, имовинском стању и слично, овдје то није случај. Ради се о томе што би резултати тог пописа требали да прекину једну бајку, да не кажем басну, која траје деценијама, а тиче се расрбљавања односно разбијања нашег светосавског корпуса.
Но, да кренемо редом.
Доласком Османлија на Балкан, све хришћанске земље потпадају под њихову власт и бивају потлачени, не само политички, већ и економски, културолошки, друштвено, религиозно итд. Турци су вијековима спроводили страховладу највиших размјера не само према Србима, већ и осталима: Бугарима, Грцима... Некадашње Душаново царство се урушило највише усљед размирица србске властеле који су увидјели да Цар Урош Нејаки није ни блиједа слика свога оца.
Кнез Лазар Хребељановић је покушао окупити нешто снаге на Косову Пољу о Видовдан 1389. да се туче са султаном Муратом, али то није имало много успјеха у коначној рачуници, јер су наредних вијекова Турци силовито ишли ка Бечу. Газили су и ломили шта су могли, отимали и пљачкали све што је било под руку... Народ је добро упамтио њихове законе: Трећина приноса, Право прве брачне ноћи, Данак у крви... док им је омиљена казна невјерника била набијање на колац. Турци су такође рушили православне цркве, а истовремено подизали џамије. Паралелно са тим започета је и насилна исламизација хришћана тј. потурчавање. То је довело до поремећаја вјерске мапе на Балкану.
Највећи дио данашње Црне Горе је тада ушао административно у Скадарски санџак и то крајем XV вијека. Терор је трајао дуги низ времена.
Иако је током турског робовања константно било устанака против зулума, они су крваво угушивани. Тек у XIX стољећу под управом Владике Рада, чувеног пјесника и државника Петра II Петровића Његоша, долази не само од ослобађања од Османлија, већ и оријенталне културе. Његош се у свом времену дивио Карађорђу, називавши га Праху оца Србије. Њему је на Ловћену подигнута православна капела, док му је најзначајније дјело Горски вијенац.
Виђу врага су седам бињишах,
су два мача, су двије круне
Књаз Никола Петровић је 1866. потписао тајни договор са кнез Михаилом Обреновићем о ослобађању србских земаља и уједињењу у једну православну државу Србију. То је Михаилу Обреновићу дошло главе, јер када су енглески шпијуни и доушници Бечког двора сазнали за то, организовали су његову ликвидацију само двије године доцније у Кошутњаку, од "завјереника". Никаква ортодоксна творевина која има добре односе са царском Русијом није Латинима долазила у обзир.
Тек на Берлинском конгресу јула 1878. године поред Кнежевине Србије и Књажевина Црна Гора је добила признање Великих сила. Била је то права ријеткост, јер су многи народи тада били под колонијалним управама Енглеза, Француза, Белгијанаца, Шпанаца, Португалаца, Холанђана... Заправо, тада се знало да је Црна Гора уствари друга србска држава, а то су потврдили и не само Устав, већ и тадашњи пописи становника, гдје се преко 90% становништва изјашњавало као Срби и да причају србским језиком.
У Балканским ратовима Црна Гора са својом армијом је прва ударила на Турску и тако започела оружани сукоб који је годину дана касније резултовао завршетком османске ере у овим крајевима. Такође, црногорске трупе су ослободиле град Скадар. Хиљаде србских глава је плаћено ослобођење древне србске престонице.
Када је започет Велики рат у љето 1914. Црна Гора се одмах уз Русију ставља на страну Краљевине Србије. Краљ Никола је прогласио мобилизацију и објавио народу да се крв већ лије на Дрини и Сави, те да је природно да се браћа помажу, јер смо један народ. Војска Краљевине Србије је те 1914. успјела да издржи три жестока удара и понизи Аустроугарску монархију... али октобра 1915. је кренула удружено са Њемачком и Бугарском, односно милион војника.
Кад на Божић свиће зора
Србство брани Црна Гора
У бици на Чемерну изнад Краљева средином новембра 1915. на планинском врху Смрдљуш дошло је до жестоких борби гдје су црногорске и србске трупе изгубиле преко 2.000 глава да би се зауставило надирање аустроугарских дивизија према југу. Циљ непријатеља је био да се уништи Врховна команда Србије, која је кренула преко Албаније до Грчке. Међутим, у крвавим окршајима око Божића 1916. изнад Мојковца: Бојна њива, Улошевина и Развршје одиграва се антологијска битка у којој сердар Јанко Вукотић са три пута мање војника задржава Аустроугаре под заповједништвом генерала Рајнера. Главнина Србске војске је успела доћи до Јонског мора.
Мало касније, Црна Гора је капитулирала и добар део њене војске и становника је одведен у концетрационе логоре широм црно-жуте монархије: Арад, Броумов, Добој, Нежидер, Јиндриховице, Маутхазен...итд. Аустроугари руше Његошеву капелу.
Ослобађањем отаџбине, након пробоја Солунског фронта, у јесен 1918. године Црна Гора улази у састав Краљевине Србије, односно на Подгоришкој скупштини 26. новембра се проглашава Декларација о присаједињењу. Да би већ 1. децембра у Београду била проглашена прва јужнославенска држава - Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца... црногорска нација нити је спомињана, нити је постојала. Црна Гора је четири године, све до 1922. имала статус покрајине. Усљедила је административна подјела на некакве округе, да би 1929. Краљевина Југославија била раздијељена на бановине. Данашња Црна Гора је заправо била Зетска област.
Коминтерна као највиши орган свих комунистичких организација је имала аксиому по којој сви народи морају да избришу свој национални идентитет. Сходно томе је и на чувеном Дрезденском конгресу 1928. године руководство КПЈ морало да усвоји план активности да се србски корпус разбије. Тако нешто је званично и усвојено на Другом засједању АВНОЈ-а 1943. да ткз. Црногорци и ткз. Македонци постану нове нације будуће државе. Током Другог свјетског рата комунистике вође су направиле братоубилачки рат у Црној Гори, а истовремено су истребљивале монаштво и свештенство, имовину СПЦ. И Митрополит Јоаникије I Липовац је мучки убијен од агената ОЗНЕ средином 1945. по налогу Милована Ђиласа.
Период "црвене слободе" у Црној Гори је донио нову страховладу и психофизичко малтретирање Срба који су насилно "црногоризирани". Ништа им није било свето, па ни рушење Његошеве завјетне капеле на врх Ловћена 1974. Заправо, Црна Гора је била дио православног југа, скупа са Херцеговином, Дубровником, Далмацијом и Македонијом. Свуда на тим подручијима је ударала гвоздена песница комунизма која је уништавала и убијала вјеру православну.
Сам крај 1980-их година је донио економске трубуленције и полтичка превирања не само у СФРЈ већ и Источној Европи. То није било случајно, већ је НАТО подиривао земље Варшавског пакта. Била је то прилика да се власти дочепају нове структуре: Мило Ђукановић и Момир Булатовић. Првих година њихове владавине изледало је све идилично. Србство је поново васкрсавало тамо гдје је било пред понором.
Када су окончани ратови БиХ и Хрватској крајем новембра 1995. дошло је до биполаризације односно удаљавања Ђукановића и Булатовића. На крају је Милова струја побједила и Булатовић је основао своју странку. Неуспјешно је покушавао да окупи око себе снаге и врати Црну Гору у крило Србства. Мило је постао кључан играч Запада који је око себе имао читаву армију криминалаца и разних пробисвијета са којима је наставио са пљачком и црногорчењем Срба. Иако је њему написана оптужница у Барију од италијанског Тужилаштва за мноштво кривичних дјела, то никада није доживјело извршење. Вашингтон, Лондон, Брисел, Ватикан... нису могли да се смире док се Црна Гора не одвоји од Србије. То се уз мноштво превара и остварило маја 2006. године.
Из дана у дан агресија на свим пољима се само појачавала према свему што има предзнак србски. Ни СПЦ није била поштеђена увреда и напада. Заправо годинама касније амерички генерал Френклин Бен Хоџинс је рекло да је "за мир на Балкану највећи противник управо СПЦ". Будалаштина своје врсте, јер немире, кризе и вјештачке ткз. обојене револуције у Европи и свијету прави његова земља, тачније ЦИА.
Није згорег рећи и ово, да је Црна Гора морала да приступи НАТО алијанси 2017. иако је и сама бомбардована од исте у прољеће 1999. године, када је била дио Савезне Републике Југославије. Сем тога, Црна Гора је као Милова прћија редовно слала свог војног представника у Книн на прославе око обиљежавања "Олује", највећег оружаног прогона у Европи након Другог свјетског рата. Такође, они су међу првима признали ткз. Републику Косово, албанску парадржаву на тлу Републике Србије 2008. те дочекивали косовске "државнике" и са њима се грлили и љубили. Хашим Тачи је само један од њих.
На крају је дошло и до тога да се крајем 2019. године у Народној скупштини Црне Горе усваја контраверзни Закон о вероисповјести. Ово је довело до тога да (тадашњи) митрополит црногорско-приморски Амфилохије Радовић подиже монаштво, свештенство и вјерујући народ на ноге, односно организоване су литије. Била је то неочекивана реакција која је задивила добар дио планете. Србство је васкрсавало поново. Литије су привремено заустављене усљед пандемије ковид-вируса.
На изборима 30. августа 2020. Демократска партија социјалиста и њена коалиција губе власт, док премијер постаје Здравко Кривокапић, близак митрополиту Амфилохију. Међутим, под мени чудним околностима митрополит Амфилохије се упокојио о Лучиндану те године, а пар дана касније и патријарх Иринеј. Темељни уговор црногорске Владе са СПЦ су почетком августа 2022. потписали: Дритан Абазовић и патријарх Порфирије. Влада коју је саставио Абазовић је добила неповјерење, док је јуна 2023. године Мило изгубио предсједнички престол од Јакова Милатовића. Ново састављање Министарског савјета повјерено је Милојку Спајићу.
Власт којом је управљао инсајдер Дритан Абазовић је предложила Парламенту Декларацију о геноциду у Сребреници, што је усвојено 17. јуна 2021. у коме се децидирано наводи да су србске снаге у БиХ у љето 1995. извршиле истребљење муслиманског становништва. Ово је само по себи парадокс из више разлога. Прво је тај што је Милова ДПС власт већ усвојила већ једну Декларацију о Сребреници, у коме се ријеч геноцид не помиње, а друго што су за ову одлуку гласали и "власт" и "опозиција". ДПС који је до тада бојкотовао рад Народне Скупштине, одједном се пробудио и ушао у игру. Дешавања у Сребреничком региону током рата 1992-1995 су скоро три деценије у магли и мраку, тако да је ово још један мит муслиманског естаблишмента у Сарајеву по налогу моћника ЕУ и САД.
У таквим околностима је стигао крајем ове године и попис становништва у Црној Гори. Уколико би резултати показали да Срби имају близу 50%, док би се број процената "Црногораца" радикално смањио, пошто су многи Срби видјели да борба против неправде има смисла, истовремено да нема сврхе скривати свој национални идентитет и поријекло...то сам попис не би био више техничка ствар или статистичка, већ и политичка и историјска. Тиме би НАТО пакт односно САД и ЕУ као главни креатори и подржаваоци антисрбских активности у Црној Гори доживјели страшан ударац.
Мирише свакако на нове невоље, јер и раније Латини нису сједили скрштених руку, а да ће дозволити да им сада неко руши кулу од карата.
Замислите шта би се десило да Црна Гора:
- врати црвено-плаво-бијелу тробојку као заставу
- повуче признање ткз. Републике Косово
- изађе из НАТО пакта
- укине ткз. Декларацију о геноциду у Сребреници
- не пошаље више представнике у Книн на обиљежавање "Олује"
- почне отопљавање односа са Републиком Србијом
- подигне на врх Ловћена Његошеву капелу
- врати химну "Онамо намо"
Тешко је замислити, али би попис могао да буде добар почетак реализације набројаног.
Написа: Чуле
08.12.2023.