Булози 1992 - www.zlocininadsrbima.com


Време: Распад СФР Југославије и ратови 1990-их

Област: Босна


Булози 1992



Злочин у Булозима је монструозни злочин који су припадници муслиманске ткз. Армије Босне и Херцеговине починили над Србима цивилима у малом планинском селу Булози надомак Рогатице, на истоку Босне и Херцеговине.

Тог кобног 15. августа 1992. године је убијено 12 мјештана, од којих је најмлађа жртва био дјечак стар свега 4 године живота.

Овај ужасан злочин је био само једна карика ланца геноцида који је током деведесетих година 20. стољећа (трећи пут) спровођен над православним Србима у Босни и Херцеговини... а извршен је по директиви муслиманског ратног руководства који су предводили: Алија Изетбеговић, Харис Силајџић, Ејуп Ганић и Сефер Халиловић.

За овај злочин над рогатичким Србима нико још није одговарао, јер Тужилаштво Босне и Херцеговине, као и Хашки Трибунал одбијају да процесуирају злочинце иако им је давно достављена обимна документација. Једноставно, намјерно врши се опструкција, а од суђења се прави фарса. Пресуде које се изрекну буду срамне да се ругају и правди и породицама жртава.

РАТ И ЗЛОЧИНИ НАД СРБИМА У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ 1992-1995

Бјеловац -Босански Брод - Добровљачка - Брадина - Јама Казани - Кравица Кукавице -

Купрес - Орашје - Наташа и Милица - Чагаљ - Чардак - Скелани - Смолућа - Намјерна Сила

Петровачка цеста - Брчко - Дретељ - Каменица - Силос - Бихаћки логор - Виктор Бубањ

Оџак - Брежани - Челебићи - Чајниче - Ристовићи - Бреза - Горажде - Кнежевићи

Башчаршија - Јошаница - Сердари - Бањалучке бебе - Тузла - Бравнице - Мостар - Ураган

Чемерно - Фочанска Јабука - Слађана Кобас - Породица Голубовић - Сарајевска Голгота

Олга Драшко - Мирјана Драгичевић - Пофалићи - Страхиња Живак - Милорад Пајчин

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

ПРЕТХОДНИЦА

СФР Југославија је била федеративна држава састављена од 6 република(СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија). И Југославија и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живели у СФРЈ .

Друштвено-економско уређење СФРЈ је био социјализам. Устав Југославије од 1974. године донео је децентрализацију СФРЈ , која је касније омогућила сепаратистичким снагама у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији СФРЈ , а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.

Крајем 1989. године, Скупштина СФРЈ доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замењује вишепартијск систем. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.

Крајем јануара 1990. године долази до распада Савеза Комуниста Југославије, на чувеном XIV конгресу СКЈ у Београду, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе СФРЈ. Словеначка делегација напушта заседање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је после 45 година прекинута владавина комуниста у СФРЈ.

Ситуација у Босни и Херцеговини

Босна и Херцеговина је централна република СФР Југославије, у којој су живели муслимани, Срби и Хрвати, заједно са националним мањинама. 18. новембра 1990. године одржани су први вишестраначки избори након Другог свјетског рата. Власт је формирана од странака антикомунистичке коалиције: СДА, СДС и ХДЗ. Народни посланик који је добио највише гласова је Фикрет Абдић (47,4%), успјешан привредник из Велике Кладуше. Али је он склоњен у страну од муслиманских екстремиста због тога што није желио рат, нити сукобе са Србима. Уствари, они је био само мамац муслиманским бирачима на изборима. Тако је предсједник председништва БиХ постао Алија Изетбеговић, предратни робијаш и аутор чувене шовинистичке "Исламске декларације". Предсједник Скупштине БиХ постао је Момчило Крајишник из странке СДС, а Хрват Јуре Преливан премијер СР БиХ. Ова коалиција је издржала 15 мејсеци. Урушила се на почетку ратних збивања у БиХ, априла 1992. године.

Водећи чланови муслиманске Странке Демократске Акције: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић, Харис Силајџић и др. су још 1991. године донијели одлуку да не желе Босну и Херцеговину у Југославији, односно да желе независну БиХ. Ту су се планови странака СДА и ХДЗ поклапали, али су обије странке жељеле да имају етнички и верски чисту државу. Односно Хрвати су жељели БиХ да припоје Хрватској, а муслимани исламску републику. Идеју о независној Босни и Херцеговини су свакако ширили и медији. Још октобра 1991. године у сарајевским новинама појављивале су се отворене претње српском народу. Између осталог најављивано је обнављање тзв. Ханџар дивизије, усташке јединице која је 1941-1945 починила стравичне злочине над Србима у Независној Држави Хрватској. Ту формацију су чинли углавном муслимани. Иначе, усташка злодјела у Босни и Херцеговини су досегнула свој врхунац (Пребиловци, Дракулић, Билећа, Гацко, Доња Градина, Купрес).

У августу 1991. почиње организовано наоружавање муслимана и Хрвата у БиХ које је ишло преко странака СДА и ХДЗ, са циљем напада на Југословенску Народну Армију. Октобра 1991. почело је оснивање мјесних одбора паравојне формације "Зелене беретке" и "Патриотске Лиге БиХ". У Мостару је у другој половини 1991. било пуно припадника ЈНА, који су долазили из Хрватске (Далмација и Дубровачки рејон), одакле су били протјерани или повучени. Они су крајем марта 1992. повучени у Ужице (Србија).

1. марта 1992. године организован је референдум о одвајању Босне и Херцеговине од СФРЈ, где је 62,4% бирача гласало за независност. Дан касније у Сарајеву су припадници "Зелених беретки", које предводи криминалац Рамиз Делалић Ћело, пуцали на српске сватове на Башчаршији и убили старог свата Николу Гардовића, а свештеника Раденка Миковића ранили. То је био догађај који је најавио крвави босанско-херцеговачки рат 1990-их, а то је био и један од повода да се распадне још увјек мјешовита полицја у Сарајеву. Након тога, усљедилили су бројни напади на српска мјеста у БиХ, као и припаднике ЈНА (Сијековац, Купрес, Сарајево, Тузла...). Међународни представници су били само нијеми посматрачи.

 

Ситуација у Рогатици

Рогатица је мјесто на истоку Босне и Херцеговине, удаљено 60 км источно од Сарајева и 90 км западно од Ужица. Налази се на 525 м.н.в. Код Рогатице се налазе двије ријеке: Прача и Ракитница... док га окружују планине и брда.

Рогатица је спадала у Средњем вијеку под Србско царство којом су управљали Немањићи. Тада су се зидале православне цркве и храмови. Турци у ове крајеве долазе тек почетком 15. стољећа. Они су донијели исламску религију, подизали џамије и спроводили тиранију и страховладу највиших размјера. Османлијска ера је трајала све до 1878. године, када је на Берлинском конгресу одлучено да Бечки двор пошаље своју војску и окупира цијелу Босну и Херцеговину, а након 30 година да је припоји. Један терор је замјенио други. Аустроугарска је угњетавла Србе православце и била непријатељски расположена. Тако је настала Млада Босна, револуционарна организација која је имала за циљ ослобађање од тираније Хазбурговаца и уједињење са Краљевином Србијом. Младобосанци су извршили Видовдански атентат на аустријског надвојводу и престолонасљедника Франца Фердинанда у Сарајеву 1914. године. Наредних недеља отпочео је и Први свјетски рат. Аустроугарска је напала Краљевину Србију, а истовремено је и почела хапшења и прогон Срба у Славонији, Војводству, Херцеговини, Далмацији, Босни, Банији, Лици...

Бројни Рогатичани су одвођени у концентрационе логоре широм Аустроугарске, одакле се мало ко вратио. Након побједе Србије и савезника у Великом рату, Хазбуршка царевина се распала, док је створена 1. децембра 1918. године Краљевина СХС, гдје је Рогатица административно стврстана у Дринску бановину. Тада је овај крај почео да се развија и напредује. Срећа није дуго потрајала, јер су Њемачка и Италија са савезницима напали југославенску краљевину 6. априла 1941... а већ пар дана касније је проглашена Независна Држава Хрватска, квинслишка творевина под благословом Ватикана, гдје је и Рогатица ушла. Читаво Подриње се нашло на мети усташа, домобрана и Ханџар дивизије... који су спроводили истребљење Срба. Народ се дигао на устанак и бранио се.

Послије четири ратне године број Срба је радикално смањен, а комунистичке власти су посље 1945. године забрањивале да се прича о злочинима над Србима. Социјалистичка Југославија је водила политику индустријализације и дерурализације земље што је довело до одлива становтнитва са села.

Село Булози се налази 20 км југозападно од Рогатице, а 15 км сјеверозападно од Горажда. Према попису становништва из 1991. године уписано је 22 становника.

 

ИМЕНА ЖРТАВА

У августовском покољу у Булозима убијене су слиједеће жртве, или су одведене у концентрационе логоре у Горажде, па тамо ликвидиране:

  1. Душан А. Крунић, рођен 1954.
  2. Брано М. Бојић, рођен 1953.
  3. Бојан П. Нешковић, рођен 1981.
  4. Владан М. Нешковић, рођен 1988.
  5. Душан Бојић из Сарајева.
  6. Раденко Ристић
  1. Милка Вукадин, рођена 1953.
  2. Милка Нешковић, рођена 1935.
  3. Пејка Нешковић, рођена 1974.
  4. Мара П. Нешковић, рођена 1976.
  5. Нада Нешковић, рођена 1954.
  6. Стоја М. Нешковић, рођена 1952.
  7. Јела Ристић.

 

ЗЛОЧИН

Ујутро 15. августа 1992. године више стотина добро наоруажаних бојовника, припадника муслиманске ткз. Армије Босне и Херцеговине са подручја Рогатице, Вишеграда, Сребренице и Горажда су опколили село Булози. Највећим дијелом то су били припадници ткз. Зелених Беретки.

Сви они када су упали у село узвикивали су покличе: "Алаху егбер" (што значи на арабском језику Алах је велики)

Њихов циљ је било уништење овог малог села које је насељено искључиво православним Србима. Село није имало пуно становника, већ свега 22-оје људи. Чим су ушли у Булоге, нападачи су кренули да пуцају из ватреног оружја са циљем да застраше Буложане. Имовина Срба је опљачкана, а потом је спаљивана. Петнаест србских кућа је уништено, као и тридесетак помоћних објеката.

Неколико становника је успјело да се извуче из тог пакла бјежањем, док су остали убијени или нешто мање заробљени и одведени у концентрационе логоре у Горажде или Сребреницу. Чак седмеро чланова породице Нешковић је тог дана убијено на крајње монструозне начине, углавном хладним оружјем.

 

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

На подручју рогатичке општине убијено је око 350 Срба у периоду од 1992. до 1995. године. Након Дејтонског мировног уговора, којим је окончан босанско-херцеговачки рат село Булози припали су муслиманско-хрватској Федерацији БиХ, што значи да се нико није успио вратити у ово село.

Иначе, муслиманско становништво је непријатељски расположено према Србима који желе да се врате на своју имовину и да одржавају парастосе. У томе их подржавају и локалне власти. Србима чак није дозвољено ни да се подигне ниједно спомен обиљежје које би путницима намјерницима свједочило о муслиманским злодјелима и некадашњем постојању Срба на том подручју.

 

ПУБЛИКАЦИЈЕ

О свирепом августовском злочину у Булозима до данас није снимљен ниједан документарни филм. Није написана ниједна књига... чак и у медијима на србском говорном подручју тешко се налазе чланци који би могли да допринесу прво расветљавању истине, а друго стварању културе сјећања.



Оцените нам овај чланак:

Да се не заборави и не понови!




Ако преносите текстове са нашег портала, будите љубазни и ставите да је наш сајт извор података.
Ово није законом уређено, али је морално и спада у медијску коректност. Хвала унапред!







































Skip Navigation Links