Злочин у Булозима је монструозни злочин који су припадници муслиманске тзв. Армије Босне и Херцеговине починили над Србима цивилима у малом планинском селу Булози надомак Рогатице, на истоку Босне и Херцеговине.
Тог кобног 15. августа 1992. године је убијено 12 мјештана, од којих је најмлађа жртва био дјечак стар свега 4 године живота.
Овај ужасан злочин је био само једна карика ланца геноцида који је током деведесетих година 20. стољећа (трећи пут) спровођен над православним Србима у Босни и Херцеговини... а извршен је по директиви муслиманског ратног руководства који су предводили: Алија Изетбеговић, Харис Силајџић, Ејуп Ганић и Сефер Халиловић.
За овај злочин над рогатичким Србима нико још није одговарао, јер Тужилаштво Босне и Херцеговине, као и Хашки Трибунал одбијају да процесуирају злочинце иако им је давно достављена обимна документација. Једноставно, намјерно врши се опструкција, а од суђења се прави фарса. Пресуде које се изрекну буду срамне да се ругају и правди и породицама жртава.
ПРЕТХОДНИЦА
Југославија је била федеративна држава састављена од шест република: СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија... с тим да је СР Србија имала двије покрјине: АП Војводина и САП Косово и Метохија. И СФРЈ и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живили од Вардара па до Триглава и од Ђердапа до Јадрана.
Југославенска федерација 1974-1992
Друштвено-економско уређење је био социјализам, односно диктарура пролетеријата и радничко самоуправљање. Политички систем је био једнопартијски, односно владао је Савез Комуниста.
Устав Југославије од 1974. године донио је децентрализацију земље, која је омогућила сепаратистичким снагама прво у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији западног Балкана, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.
ЈНА је створена на традицији Титових партизана
Савезна скупштина августа 1989. године доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замјењује вишепартијски систем почетком наредне године. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.
Савеза Комуниста Југославије се распада 23. јануара 1990. на чувеном XIV конгресу у београдском Сава Центру, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе. У то вријеме, Њемачка је била уједињена, а "гвоздена завјеса" је у земљама Варшавског пакта већ била пробијена и на дјелу су отпочеле ткз. Обојене револуције.
Југославенска шесторка мистерије
Словеначка делегација напушта засједање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је након 45 година прекинута владавина комуниста у Југославији.
Заправо тада је друга јужнославенска држава озбиљно нагрижена унутрашњим сепаратизмима, који су врло брзо добили велику помоћ спољних фактора, прије свега: Ватикана, Европске Уније и САД. Касније исламских земаља сјеверне Африке, Блиског и Средњег Истока. Њихов циљ је био убацивање радикалних исламиста у Европу и ширење Ислама.
Ситуација у Босни и Херцеговини
Босна и Херцеговина је централна република СФР Југославије, у којој су живјели Срби, муслимани и Хрвати, заједно са националним мањинама.
Дана 18. новембра 1990. одржани су први вишестраначки избори након Другог свјетског рата. Власт је формирана од странака антикомунистичке коалиције: СДА, СДС и ХДЗ. Народни посланик који је добио највише гласова је Фикрет Абдић (47,4%), успјешан привредник из Велике Кладуше, али је он склоњен у страну од муслиманских екстремиста због тога што није желио рат, нити сукобе са Србима. Уствари, он је био само мамац бирачима на изборима.
Тако је предсједник Предсједништва БиХ постао Алија Изетбеговић, пријератни робијаш и аутор чувене шовинистичке "Исламске декларације". Предсједник Народне скупштине постао је Момчило Крајишник из странке СДС, а Хрват Јуре Преливан премијер Владе. Ова коалиција је издржала 15 мејсеци. Урушила се на почетку ратних збивања априла 1992. године.
Водећи чланови муслиманске Странке Демократске Акције: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић, Харис Силајџић и др. су још средином 1991. године донијели одлуку да не желе Босну и Херцеговину у Југославији, односно да желе независну БиХ. Ту су се планови странака СДА и ХДЗ поклапали, али су обије странке жељеле да имају етнички и вјерски чисту државу. Односно Хрвати су жељели БиХ да припоје Хрватској, а муслимани радикалну исламску републику.
Куљић (ХДЗ), Караџић (СДС) и Изетбеговић (СДА)
Идеју о независној Босни и Херцеговини су свакако ширили и медији. Још октобра 1991. године у сарајевским новинама појављивале су се отворене пријетње србском народу. Између осталог најављивано је обнављање тзв. Ханџар дивизије, фашистичке јединице која је 1941-1945 починила стравичне злочине над Србима у Независној Држави Хрватској. Ту формацију су чинли углавном муслимани. Иначе, усташка злодјела у Босни и Херцеговини су досегнула свој врхунац у мјестима као што су: Пребиловци, Дракулић, Билећа, Гацко, Доња Градина, Купрес, Драксенић...
У августу 1991. почиње организовано наоружавање муслимана и Хрвата у БиХ које је ишло преко странака СДА и ХДЗ, са циљем напада на Југословенску Народну Армију. Наредног мјесеца почело је оснивање мјесних одбора паравојне формације "Зелене беретке" и "Патриотске лиге". У Мостару је у другој половини 1991. било пуно припадника ЈНА, који су долазили из Хрватске (Далмација и Дубровачки рејон), одакле су били протјерани или повучени. Касније су отишли у Ужице (СР Србија).
Прваци ХДЗ у Грудама 18. новембра 1991. проглашавају Херцег-Босну, хрватску парадржаву на тлу БиХ. Она је постојала током рата и циљ је био да се цијела БиХ интегрише у Хрватску, односно да се обнови НДХ. Имали су константно помоћ званичног Загреба и Туђмановог режима.
Почетком 1992. тачније 9. јануара србски посланици у Сарајеву проглашавају Републику србског народа у БиХ, као одговор на муслиманске и хрватске пријетње односно Срби желе да остану да живе у Југославији. Седам недјеља касније, организован је референдум о одвајању Босне и Херцеговине од СФРЈ, где је 62,4% бирача гласало за независност, што је недовољно да се сматра важећим. Ипак, земље ЕУ и САД им признају то.
У Лисабону су 23. фебруара представници муслимана, Срба и Хрвата у БиХ потписали чувени Кутиљеров споразум како би се зауставио рат... међутим, десет дана касније Алија Изетбеговић повлачи потпис на наговор Ворена Цимермана америчког амбасадора у Југославији и то послије 10 дана.
Жозе Кутљеро из Португала
У Сарајеву су 1. марта припадници "Зелених беретки", које предводи криминалац Рамиз Делалић Ћело, пуцали на србске сватове на Башчаршији и убили младожењиног оца Николу Гардовића, а свештеника Раденка Миковића ранили. То је био догађај који је најавио крвави рат деведесетих, а то је био и један од повода да се распадне још увјек мјешовита полиција. У западним медијима овај догађај је лажиран, тј. реченео је да су Срби наводно пуцали на муслиманске сватове.
Након тога, усљедилили су бројни напади на србска мјеста у БиХ, као и припаднике ЈНА (Сијековац, Купрес, Сарајево, Тузла...). Међународни представници су били само нијеми посматрачи.
Ситуација у Рогатици
Рогатица је мјесто на истоку Босне и Херцеговине, удаљено 60 км источно од Сарајева и 90 км западно од Ужица. Налази се на 525 м.н.в.
Код Рогатице се налазе двије ријеке: Прача и Ракитница... док га окружују планине и брда.
Рогатица је спадала у Средњем вијеку под Србско царство којом су управљали Немањићи. Тада су се зидале православне цркве и храмови. Турци у ове крајеве долазе тек почетком 15. стољећа. Они су донијели исламску религију, подизали џамије и спроводили тиранију и страховладу највиших размјера. Османлијска ера је трајала све до 1878. године, када је на Берлинском конгресу одлучено да Бечки двор пошаље своју војску и окупира цијелу Босну и Херцеговину, а након 30 година да је припоји. Један терор је замјенио други.
Аустроугарска је угњетавла Србе православце и била непријатељски расположена. Тако је настала Млада Босна, револуционарна организација која је имала за циљ ослобађање од тираније Хазбурговаца и уједињење са Краљевином Србијом. Младобосанци су извршили Видовдански атентат на аустријског надвојводу и престолонасљедника Франца Фердинанда у Сарајеву 1914. године. Наредних недеља отпочео је и Први свјетски рат. Хабзбуршка монархија је напала Краљевину Србију, а истовремено је и почела хапшења и прогон Срба у Славонији, Војводству, Херцеговини, Далмацији, Босни, Банији, Лици...
Бројни Рогатичани су одвођени у концентрационе логоре широм Аустроугарске, одакле се мало ко вратио. Након побједе Србије и савезника у Великом рату, Бечка царевина се распала, док је створена 1. децембра 1918. године Краљевина СХС, гдје је Рогатица административно стврстана у Дринску бановину. Тада је овај крај почео да се развија и напредује.
Срећа није дуго потрајала, јер су Њемачка и Италија са савезницима напали југославенску краљевину 6. априла 1941... а већ пар дана касније је проглашена Независна Држава Хрватска, квинслишка творевина под благословом Ватикана, гдје је и Рогатица ушла. Читаво Подриње се нашло на мети усташа, домобрана и Ханџар дивизије... који су спроводили истребљење Срба. Народ се дигао на устанак и бранио се.
Послије четири ратне године број Срба је радикално смањен, а комунистичке власти су посље 1945. године забрањивале да се прича о злочинима над Србима. Социјалистичка Југославија је водила политику индустријализације и дерурализације земље што је довело до одлива становтнитва са села.
Село Булози се налази 20 км југозападно од Рогатице, а 15 км сјеверозападно од Горажда. Према попису становништва из 1991. године уписано је 22 становника.
ИМЕНА ЖРТАВА
У августовском покољу у Булозима убијене су слиједеће жртве, или су одведене у концентрационе логоре у Горажде, па тамо ликвидиране:
- Душан А. Крунић, рођен 1954.
- Брано М. Бојић, рођен 1953.
- Бојан П. Нешковић, рођен 1981.
- Владан М. Нешковић, рођен 1988.
- Душан Бојић из Сарајева.
- Раденко Ристић
|
- Милка Вукадин, рођена 1953.
- Милка Нешковић, рођена 1935.
- Пејка Нешковић, рођена 1974.
- Мара П. Нешковић, рођена 1976.
- Нада Нешковић, рођена 1954.
- Стоја М. Нешковић, рођена 1952.
- Јела Ристић.
|
ЗЛОЧИН
Ујутро 15. августа 1992. године више стотина добро наоружаних бојовника, припадника муслиманске тзв. Армије Босне и Херцеговине са подручја Рогатице, Вишеграда, Сребренице и Горажда су опколили село Булози. Највећим дијелом то су били припадници тзв. Зелених Беретки.
Сви они када су упали у село узвикивали су покличе: "Алаху егбер" (што значи на арабском језику: Алах је велики)
Њихов циљ је било уништење овог малог села које је насељено искључиво православним Србима. Село није имало пуно становника, већ свега 22 људи. Чим су ушли у Булоге, нападачи су кренули да пуцају из ватреног оружја са циљем да застраше Буложане.
Имовина Срба је опљачкана, а потом је спаљивана. Петнаест србских кућа је уништено, као и тридесетак помоћних објеката.
Неколико становника је успјело да се извуче из тог пакла бјежањем, док су остали убијени или нешто мање заробљени и одведени у концентрационе логоре у Горажде или Сребреницу. Чак седморо чланова породице Нешковић је тог дана убијено на крајње монструозне начине, углавном хладним оружјем.
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
На подручју рогатичке општине убијено је око 350 Срба у периоду од 1992. до 1995. године. Након Дејтонског мировног уговора, којим је окончан босанско-херцеговачки рат село Булози припали су муслиманско-хрватској Федерацији БиХ, што значи да се нико није успио вратити у ово село.
Иначе, муслиманско становништво је непријатељски расположено према Србима који желе да се врате на своју имовину и да одржавају парастосе. У томе их подржавају и локалне власти.
Србима чак није дозвољено ни да се подигне ниједно спомен обиљежје које би путницима намјерницима свједочило о муслиманским злодјелима и некадашњем постојању Срба на том подручју.
СУЂЕЊА
У вези овог ратног злочина није подигнута ниједна оптужница. Тачније, Хашки Трибунал је одбио да се бави овим случајем па је све пребацио на Тужилаштво Босне и Херцеговине.
Босанско-херцеговачки правосудни органи по директивама власти у Сарајеву не смеју да се баве овим случајевима, већ намјерно врше опструкцију већ деценијама. Чека се да свједоци и џелати помру, па да се каже како нема коме да се суди. На тај начин желе да створе лажну слику како муслимани немају ратне злочинце, а Срби немају жртве, што поколењима неће бити добра слика ратова из деведесетих година.
ПУБЛИКАЦИЈЕ
О свирепом августовском масакру у Булозима до данас није снимљен ниједан документарни филм. Није познато да ли је одржана нека јавна трибина, округли сто или научни скуп на ову тему на бившем југославенском простору.
Није написана ниједна књига... чак и у медијима на србском говорном подручју тешко се налазе чланци који би могли да допринесу прво расветљавању истине, а друго стварању културе сјећања.
ЗАКЉУЧАК
Злочини у Булозима су само једна карика геноцидног ланца тј. удруженог злочиначког подухвата који се обрушио на Србе током деведесетих година 20. вијека у Босни и Херцеговини од стране муслиманских власти формиране од првака СДА: Алија Изетбеговић, Харис Силајџић и Ејуп Ганић.
Циљ је био да се православни Срби елиминишу, не само са подручја Рогаице и Горажда односно доњег Подриња, већ читаве Босне и Херцеговине, јер су муслимански екстремисти заправо жељели етнички и вјерски чисту државу по моделу Алијине Исламске Декларације, која је објављена 1971. године.
С обзиром да су Срби у читавој западној хемисфери означени као једини кривци за распад и разбијање Југославије и ратове на тлу исте, тешко је вјеровати да ће у догледно вријеме неко од муслиманских крвника са оружјем или у одјелу одговарати за оваква монструозна злодјела, као што је и овај булошки злочин.