У Братунцу, варошици регије Бирач 10. јула 20215. одржана је централна комеморација и парастос србским жртвама босанског дијела Подриња. Ово је крај који је изузетно пострадао током деведесетих година 20. вијека (али и раније), тачније представља најстрадалније подручје цијеле Босне и Херцеговине у наведеном времену.
Тог дана присутнима на градском тргу обратила се и Радојка Филиповић испред Организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Србске Репубике, док се њезин говор може сматрати као ШКОЛСКИ ЧАС, тачније према оцијенама присутних њезино излагање било је за уџбенике.
Без имало увијања и додворавања, док јој је глас све вријеме подрхтавао Радојка је изнела низ голих чињеница и крунских доказа који говоре у прилог чињеници да је над Србима у Сребреничком крају током 1992-1994 извршено етничко чишћење са свим елеметима геноцида (истребљење).
Зато њен говор преносимо у цијелости. Покољењма за путоказ, а нама за опомену.
ЕВО НАС ДАНАС У ПОДРИЊУ - ПРОСТОРУ КОЈИ ЈЕ ОБЕЛЕЖЕН КРВАВИМ СУКОБИМА МУСЛИМАНА И СРБА!
У I и у II светском рату a и задњем одбрамбено-отаџбинском рату, Срби су масовно убијани у Подрињу. Злочини над Србима на овим просторима имају све елементе геноцида.
Да је то тачно, сведочи судбина породице Љубомира Млађеновићa из Јежештице, општина Братунац. Љубимиру су у Другом светском рату на кућном прагу заклали оца, мајку, 4-годишњу кћерку, супругу трудну распорили и из стомака извадили мушку бебу. И Љубомировог брата Петра су заклали заједно са супругом и 4 кћерке, старости од 20, 17,15 и 13 година. Љубомир је одведен у логор одакле се вратио тек после рата на згариште у Јежештицу. Подигао се из пепела, поново оженио и са супругом Савком изродио 4 сина и 2 кћери.
Љубомир је на Петровдан 1992. године тешко рањен док је обављао радове на њиви. Пребачен је на ВМА у Београд на лечење.
Дана, 8. августа 1992. године муслимани из Сребренице упали су у Јежештицу и на кућном прагу кољу му супругу Савку, сину Драгану секиром расецају главу, а сину Анђелку одсецају главу и као трофеј носе Насеру Орићу у Сребреницу. Анђелкова глава је послужила као лопта за фудбал на сребреничком игралишту.
Недуго после незапамћене трагедије, Љубомир је издахнуо у Београду од туге за својим најмилијима.
Помен на братуначком гробљу 2021.
Све ово се дешавало Србима у Подрињу, а у свету се пласирала једнострана прича само о страдању муслимана у јулу 1995. године.
Нико не жели да чује истину да су на овим просторима и Срби убијани и да је рат на овим просторима започео још 20. априла 1992. године када је у заседи у Поточарима убијен Љубо Стјепановић.
Убијање Срба настављено је на велике православне празнике: Божић, Српску нову годину, Ђурђевдан, Видовдан, Петровдан, Никољдан, ...
Срби су убијани на њивама, у заседама, пред кућама, у кућама...
Убијани су само зато што су Срби и замо зато што су одлучили да бране своја вековна огњишта.
Уследили су крвави пирови муслиманске 28. дивизије ткз. Армије БиХ из Сребренице под командом Насера Орића на сва српска села у Подрињу:
- 6. мај 1992. (Ђурђевдан) - нападнута Гниона у Сребреници и Бљечева у Братунцу,
- 29. мај 1992. - постављена је заседа на путу Братунац-Коњевић поље,
- 10. јун 1992. - нападнуто Рупово брдо - општина Милићи,
- 21. јун 1992. - напад на Ратковиће - општина Сребреница,
- 28. јун 1992. (Видовдан) - напад на братуначку Лозницу,
- 5. јул 1992. - напад на Загоне-Братунац,
- 12. јул 1992. (Петровдан) - напад на Залазје и Сасе-Сребреница и Загони и Биљача-Братунац,
- 20. јул 1992. - нападнути Горњи Магашићи општина Братунац,
- 25. јул 1992. - напад на Доње Магашиће општина Братунац,
- 27. јул 1992. - напад на Доњу Каменицу - општина Зворник,
и тако редом док са лица земље нису избрисали готово сва српска села у Подрињу.
Убијали су: жене, децу, старце!
- Димитријевић Александар- 4 године стар и брат му Радисав-12 година стар убијени су снајпером 16. јануара 1993. године у Скеланима
- Владимир Гајић - 5 година стар, убијен гелером од гранате испаљене из Сребренице док се играо у свом стану у Братунцу
- Биљана Николић - 7 година
- Зорица Божић - 12 година
- Слободан Стојановић - из Каменице општина Зворник имао је12 година када га је заклала Елфета Весели из Власенице - жена монструм јер се вратио кући по свог пса
- Брано Вучетић - имао је само девет година када су му 14. децембра 1992. године у Бјеловцу убили целу породицу. Тог дана је рањен и одведен у сребренички логор заједно са Оливером Филиповић од 3 године и Немањом Филиповић од 7 месеци.
И данас, после 29 година у ушима нам одзвања
Крик мајке Добрине Продановић, која држи лобању свог сина Живана кога је препознала по поправљаном зубу.
Крик мајке Славке Матић из Бјеловца за кћерима Горданом и Снежаном и супругом Радивојем.
Крик мајке Љубинке Симић из Полома општина Братунац за синовима: Љубишом, Митром и Ненадом.
Плач 12-годишњег Цветка Ристића из Скелана за мајком, оцем, сестром и братом Мићом.
Ово је само кап у мору злочина над Србима у Подрињу!
Злочина над Србима за које ни Хашки суд, а ни домаће правосуђе није изрекло нити једну адекватну правоснажну судску пресуду. Питамо се шта чекају?!
Чекају да биолошки нестану и починиоци и сведоци и да статистика правосуђа покаже како Срби на овим просторима и нису убијани.
А да апсурд буде већи, нама Србима се упорно приписује да смо извршили агресију и геноцид.
На ове оптужбе не реагује Мехмедалија Ахмић из Вољавице, општина Братунац. Да подсетим, Мехмедалија се почетком 1993. године као 12-годишњи дечак полио бензином и запалио у Сребреници. Пребачен је хитно хелихоптером на ВМА у Београд. Пријавило се 10-так донатора коже и Републику Србију су оперативни захвати Мехмедалије коштали на десетине хиљада долара. Мехмедалија данас живи у Лондону и ћути о томе, док Србе и Србију оптужују за агресију и геноцид.
Ћути и 26-годишња девојка муслиманка која је рођена на Петровдан - 12 јула 1995. године у Дому здравља Братунац, иако ДЗ Братунац нема породилиште. Доктору при породу је асистирала бабица - медицинска сестра, којој су муслимани из Сребренице убили супруга и свекра 1992. године. Још је медицинска сестра од куће донела комплетну опрему за мајку породиљу из Сребренице и тек рођену девојчицу. Они упорно ћуте, док Србе и Србију оптужују за агресију и геноцид.
И док цели свет ћути о злочинима у Подрињу ја желим данас да пошаљем поруку свету са овог места:
Срби на овим просторима су систематски убијани и нећемо никада заборавити злочине који су нам се догодили у прошлости - да нам се злочини не би поновили!
Нећемо никада одустати од истине и постизања правде!
Обавеза свих нас је, да говоримо о злочину у Подрињу не само у дане великих страдања као што је овај данас, него да о злочинима над Србима причамо 365 дана у години.
О злочинима над Србима треба да говоримо и онда када нас не питају.
Нама остаје обавеза да чувамо успомену на све невино убијене Србе и да о њиховој херојској борби приповедамо генерацијама које долазе.
Да чувамо РС као зеницу ока свога јер је она гарант слободе и опстанка Срба на овим просторима.
Нека је вечна слава и хвала свима онима који су своје животе уградили у темеље РС и нама слободу дариваше!
Радојка ФИЛИПОВИЋ
(zlocininadsrbima.com)