Злочини у Мачви су назив за монструозне ратне злочине које су на почетку Првог светског рата починиле аустроугарске јединице у северозападним деловима Краљевине Србије, тачније горњи делови Подриња, област Мачве и Поцерине.
Крајем лета 1914. године Бечки двор објављује рат Србији са жељом да је покори, уништи и изађе са својим границама све до Грчке, а касније и до Босфора. Повод за то је био Видовдански атентат у Сарајеву који су извршили припадници Младе Босне.
Главокомандујући аустроугарске војске на Балкану био је генерал Оскар Поћорек. Он је лично осмислио стратегију агресије на Србију и послао своје трупе у Посавину и Подриње. Посавина је била варка, а главни удари су били преко Дрине, односно аустроугарске јединице су прелазиле у рејону: Лознице, Зворника, Љубовије, Бадовинаца, Бање Ковиљаче...
Одмах по ступању на тло Краљевине Србије, Војске Аустроугарске царевине коју су сачињавали већином Хрвати, муслимани, Словенци... почели су своје крваве пирове и злодела невиђених размера према цивилном становништву у подрињским и мачванским селима. За само неколико дана повампиреног лудила убијено је и нестало око 2.000 Срба цивила, а међу њима пуно жена, дјеце, и старчади.
.jpg)
Мноштво Срба је убијано хладним оружјем, или су пак вешани односно разапињани на дрвени крст попут Исуса Христа и тако данима висили, као застрашивање осталих.
Србска Врховна команда је наредила Другој армији којом је командовао генерал Степа Степановић да истера аустроугарске окупаторе из Мачве и Подриња, што је учињено за само неколико дана, а одлучујућа битка десила се на Церу 22. августа 1914. године, која се завршила великом србском победом.
На позив Владе Краљевине Србије долази криминолог и форензичар швајцарског порекла Рудолф А. Рајс који је још тада сачинио обимну документацију о злочинима солдатеске црно-жуте монархије.
Након Првог светског рата делегација Краљевине СХС је крајем јуна 1919. године на Версајској мировној конференцији Рајсову документацију презентовала Савезницима. Међутим, злочинци који су наведени именом и презименом никада нису испоручени Србији.
У Мачви и Подрињу је направљено неколико мањих споменика жртвама углавном по селима. Један већи споменик је постављен у граду Шабцу, као најстрадалнијем градићу, варошици током Великог рата... док је у селу Текериш постављен велики споменик изгинулим србским војницима.
ПРЕТХОДНИЦА
У лето 1914. године, Аустроугарска монархија је искористила Видовдански атентат односно убиство аустријског престолонаследника и надвојводу Франца Фердинанда у Сарајеву од припадника Младе Босне (Гаврило Принцип, Богдан Жерајић и др.), као изговор да нападне Краљевину Србију, чиме је отпочео Први светски рат.
Ко хоће да живи нек' 'мре, ко коће да 'мре нек' живи
Послата је депеша из Беча коју ниједна суверена држава не може да прихвати односно Јулски ултиматум у десет тачака. Тако је крајем јула 1914. Аустро-Угарска објавила рат Србији. Црногорски краљ Никола I Петровић и руски цар Николај II Романов одмах су послали поруке у коме је речено да ће помоћи Србима... Исто тако немачки цар Вилхем II је склопио војни савез са Бечким двором.
Уследило је низ објава рата неколико европских држава, што се касније преторило у Први светски рат, до тада највећи оружани сукоб на планети који је траја четири године, до новембра 1918. године.
Иначе, Влада и Царски двор Хабзбуршке монархије су још почетком 1914. године вршили пропагантни рат против Србије, где су Србе описивали као нижу расу људи и неразвијено друштво које треба истребити. Чак и слике које су кориштене, биле су фотографије од прљавих и оскудно обучених људи. То је створило слику у главама Аустријанаца да иду у земљу неких дивљака.
РАТНИ ЗЛОЧИНИ
Бечки двор је мобилисао преко 500.000 војника за своју Балканску армију на чијем челу се налазио Оскар Поћорек (1853-1933), германизовани Словенац. Иначе, највећим делом ту војску су чинили Хрвати (70%), Словенци, Срби и муслимани у војном кадру, док су официрски кадар попуњавали Аустријанци, Немци и Мађари.
Већ 12. августа 1914. године у зони Подриња почињу да дејствују аустроугарске десантне јединице уз помоћ артиљерије, када их је три дана зауставила србска предстража. Већ 15. августа креће права инвазија аустроугарских јединица међу којима се налазио између осталих чешки VIII корпус из Прага, као и хрватски XIII корпус из Загреба са 200.000 бојовника, а међу њима елитна домобранска 42. пешадијска дивизија, која је понела титулу "вражија". Док су се Чеси масовно предавали србској војсци, исто као и Срби Крајишници, то је код Хрвата, Словенаца и муслимана био веома редак случај. Зато су многи од њих добијали златне медаље, највише Орден Марије Терезије.
Оно што је занимљиво јесте да су припадници те Вражије дивизије 1914. године били сви одреда србомрзци: Јосип Броз Тито, потоњи председник социјалистичке Југославије... Влатко Мачек, вођа Хрватске Сељачке Странке... Славко Кватерник, потоњи маршал оружаних снага клеро-фашистичке НДХ... као и Стјепан Саркотић, командант те озлоглашене јединице, а потоњи аустријски гувернер Босне и Херцеговине.
Заправо где год да се појавила домобранска 42. дивизија остајала је пустош, згаришта и крвави трагови. У селу Дубље, удаљено од Шабца 15 км на запад... србски војници после изгона аустроугарских окупатора пронашли су у једој кући шесторо деце млађи од 13 година, сви заклани. У још једној кући тог села такође је убијено петоро деце на монструозне начине не схватљиве здравом људском разуму.
Окупатори су палили куће Србима и помоћне објекте. Мала деца, млађа од 4 године су убијане бајонетима. Женама су резане дојке и другу делови тела.
У шабачким селима аустроугарски војници су често вешали Србе цивиле испред њихових кућа, у помоћним објектима или чак у воћњаку за стабла шљива, јабука. Неколико преживелих је касније рекло да су ти злочинци причали на србском језику (што значи да су били Хрвати и муслимани).
Вешање Срба у рејону Јадра у лето 1914.
Стравичне покоље србске нејачи аустроугарски војници су починили у мачванском Прњавору. Ту је било чак и највише жртава, односно убијених. Рудолф А. Рајс бележи да су ту изгладнелим свињама бацили једну тромесечну бебу. У кући једног домаћина Милутиновића је спаљено 98-оро Срба, односно његове чељади и комшија. У сеоској школи их је убијено 48-оро. Све окупно само у мачванском Прњавору је 1914. убијено преко 350 становника овог питомог села, а током Великог рата 535 Прњаворчана.
У граду Шабцу је током августовске окупације 1914. године 157 Срба заворено и остављено без воде и хране у православном храму. Они су убијени, а њихове мученичке кости су похрањене испод касније подигнутог споменика. Шабац је иначе био под окупацијом VII пешадијске дивизије, којом је командовао генерал Казимир фон Литгендорф.
Аустријски трио снова за напад на Краљевину Србију
на почетку Првог светског рата |
 |
 |
 |
| Казимир фон Литгендорф |
Либоријус фон Франк |
Оскар Поћорек |
Поред тога, када је Друга армија србске војске почела да надире, аустроугарски војници су без обзира на узраст користили децу и жене као "живи зид". Такође много жена Србкиња и девојчица узраста око 13-14 година је силовано.
Џон Рид, амерички новинар је такође бележио и стравичан злочин када су Бечки солдати набијали жене и децу и цркве, коју би потом спаљивали, а свако ко би покушао да искочи из тог ватреног огња дочекивали би пушкама и убијали.
ПОСЛЕДИЦЕ
Биланс ових ужасних покоља који су радили војници Аустроугарске монархије током августа 1914. године на подручју Мачве, Јадра, Подриња, Рађевине је био више него запрепашћујући.
За само 12 дана колико су окупатори били на територији Краљевине Србије убијено је најмање 1.240 Срба, док се преко 550 Срба води као нестало... махом жена, деце и стараца, што значи да их је у просеку око преко 100 убијано дневно. Ово су подаци до којих је дошао Рудолф А. Рајс, а о томе је сачинио и обимну документацију истражујући на 19 локација.
Разорени Шабац од аустроугарске артиљерије 1914.
Све жртве су имале страшну смрт, јер су убијани на крајње монструозне начине. Такође и аустроугарски војнци су користили недозвољену муницију према Хашким и Женевским конвенцијама о рату из 1908. године.
Друга армија под командом генерала Степе Степановића уз помоћ Треће армије под командом генерала Павла Јуришића Штурма је привремено истерала аустроугарске злотворе 24. августа 1914. године, да би већ у септембру 1914. године отпочео нови удар у зони Гучева и Јагодње, где су Аустроугари остварили пирову победу. Трећи жесток удар био је у долини Колубаре и на планинама Сувобор и Рајац, када је Прва армија под командом генерала Живојина Мишића коначно истерује окупаторе преко Дрине.
Десетине хиљада Срба, војника и цивила су заробљени у овим деловима па су одведени у концентрационе логоре широм Аустроугарске: Нежидер, Арад, Броумов, Јиндриховице, Велики Међер, Марибор, Ашах, Маутхаузен итд.
Аустроугарски војнци су често певали песму "Сви Срби морају да умру" (нем. “Alle Serben müssen sterben”)...
СВЕДОЧЕЊА
Аустријски историчар Антон Холцер из Беча о злочинима над Србима у Првом светском рату који су почињени у Подрињу казује следеће:
- "Нaд србским стaновништвом вршeни су бeзброjни систeмски мaсaкри. Воjскa je нaпaдaлa сeлa, зaробљaвaлa нeнaоружaнe људe, жeнe и дeцу.
Потом су их убиjaли пушчaним мeцимa, бajонeтимa или су их вeшaли. Жртвe су зaтвaрaнe у aмбaрe и живe спaљивaнe.
Жeнe су одвођeнe нa борбeнe линиje и тaмо подвргaвaнe мaсовним силовaњимa. Мeштaни читaвих сeлa узимaни су кaо тaоци, понижaвaни су и мучeни. A свe то су рaдили воjници aустроугaрскe aрмиje".
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
Након пробоја Солунског фронта у јесен 1918. године Војска Краљевине Србије је извела победоносни јуриш од 700 км за два и по месеца, те ослободила све србске земље и друге јужнославенске народе. Србски барјак слободе стигао је до Арада, Печуја, Клагенфурта и Ријеке.
Аустроугарска се распала 4. новембра 1918. а пар дана касније је Немачка капитулирала, што је значило и крај Првог светског рата. Да би 1. децембра 1918. године у Београду проглашена прва јужнославенска држава: Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.
Код Париза је крајем јуна 1919. одржана Версајска мировна конференција на коме су поражене државе морала да пристану на територијалне промене, односно губитак својих делова, али их Велике силе нису обавезале на испоручивање ратних злочинаца земљама победницама.
Занимљиво је и то што су многи аустроугарски официри, око 2.000 њих је примљено у војску нову државу Краљевине СХС без икаквих последица са истим чиновима. Ово је довело до тога да они хрватски, муслимански и словеначки официри који су дочекали пролеће 1941. године масовно дезертирају и постану део оружаних снага усташке Независне Државе Хрватске.
Краљ Александар I Карађорђевић је након Великог рата мачванском Прњавору доделио Орден Карађорђеве звезде са мачевима 4. реда због великих броја жртава, а 1922. године је подигнута и спомен-костурница у том селу. Зло се поновило и 1941. када је немачка казнена експедиција упала у Прњавор те убијала и палила куће.
ПУБЛИКАЦИЈЕ
Једини аустријски (германски) историчар који се бавио злочинима аустроугарске војске у Србији током Првог светског рата јесте Антон Холцер (рођен 1964. у Бечу). Он је објавио књигу "Џелатов смешак", у коме је наводио непознате детаље о злочинима против цивилног становништва, говорећи да то нису били испади појединаца, већ системски осмишљен рат против једног народа јер је убијено стотине хиљада цивила 1914-1918.
Ту књигу је новосадска издавачка кућа "Прометеј" штампала 2015. године поводом стогодишњице Великог рата, а која је распродата у рекордном року.
Поред њега још током Великог рата, али и између два светска рата обимну документацију и неколико књига је написао др Рудолф А. Рајс. Једна од њих је свакако "Аустроугарска зверства" која је објављена у марту 1915. године.
Угледни британски часопис "Инденпендент" је 2014. године поводом стогодишњице Великог рата објавио једну серију текстова са фотографијама из тог времена. Чланак из окупиране Србије који је написао новинар Тони Петерсон се нашао на 5. месту.
Музеј града Шабца је начинио почетком 21. века једну сталну поставку изложбе о страдању овог највећег града у Мачви и његових становника током Првог светског рата, када је убијено више и половине Шабчана.
Требало је да прође читав један век, односно тек од 2014. године је снимљено неколико документарних филмова са темом страдања и голготе Срба у Првом светском рату.
ЗАКЉУЧАК
Злочини у Мачви и Подрињу су само једна карика геноцидног ланца тј. удруженог злочиначког подухвата који се обрушио на Србе током Првог светског рата на Балкану, од стране аустроугарских власти: Бечки двор, Царска влада и Парламент.
Циљ је био да се православни Срби елиминишу, не само са подручја Мачве и Подриња, већ читаве Краљевине Србије тачније моравско-вардарске удолине како би се остварио стари германски план о "Продору на Исток" (нем. Drang nach Osten).
Централне силе, односно Силе Осовине оно што нису успеле у Првом, наставиле су у Другом светском рату нападом на Краљевину Југославију априла 1941. године. Југославенска територија је окупирана и раскомадана, где је сваки од агресора добио један део, а највећи је припао клеро-фашистичкој Независној Држави Хрватској. Уследио је нови геноцид са несагледивим последицама. Овај пут, сем Срба на црној листи неподобних народа нашли су се и Јевреји и Роми.
С обзиром да су Срби у последњој деценији 20. столећа због ратова на бившем југославенском простору деведесетих година означени као варвари и бастарди, сви ови злочини и кривице немачких, мађарских, хрватских и муслиманских војника се намерно гурају у заборав како би се сакрила одговорност за почињена злодела.