Драгиња - www.zlocininadsrbima.com

24. јун 2015.


ДРАГИЊА


Сребреница, 1942. године...

 

Моја мајка Савка Марковић (рођена Стјепановић), родила се на 27.2.1942.године на Савиндан, те јој мати због тога и надену име Савка. Трећа кћер Војина Стјепановића заплакала је на рођењу, причала је покојна баба, другачије него прве две кћери. Тек рођено дете, као да је осетило да је очеве руке никада неће узети у наручје, нити ће је икада помазити.

Војин (Душана) Стјепановић никада се није вратио из рата. По бабином приповедању, наишла је некаква војска и одвела га. Чија војска? Бог свети зна... По завршетку рата, све док се баба распитивала о њему, говорили су јој да је погинуо негде код Вишеграда. Истина или не, никада није сазналo. Кости му нису пронађене, али је горе на Чичевцима подигнут споменик да би се једног дана знало и о њему причало.

Рат је моја баба Драгиња дочекала и испратила на Чичевцима. Ситна нејач јој није сметала, нити се плашила да остане на свом огњишту. Није се плашила ни једне војске! И ако је живела подаље од родног села ипак се знало из чије куће потиче. Од Оца Пауна Илића и мајке Персе Марковић, рођене сестре Андрије Марковића. Е, управо је Андрија био та бабина одважност и храброст. На помен његовог имена нико јој није смео наудити. Што би се рекло, није јој смела фалити длака са главе.

Но, ипак се дешавало да наиђу некакви који су себе називали усташама или што је баба говорила “багра, одметници и одпрдци“, па би сељани удлазили у збегове, дубље у шуму, док ови не би прошли. Из шуме су могли чути како шенлуче и вичу да би се народ поплашио. Дубоко у шуми, једни уз друге сељани би остајали мирни, да ни глас не пусте док се олош не разиђе. Тишина је била спас. Али како ућуткати дете од само пар месеци? Како му рећи да не плаче? Моја мати и њен плач су многе могли коштати живота, па баба Бога ми није била пожељна у тим збеговима. Ал' шта је јадница могла? Није је хтела оставити у кући, јер сигурно је по повратку не би затекла живу. Или би била убијена или би сироче умрло од глади, јер је било још на материној сиси.

Тако једног дана у сумрак, сељани зачуше халабуку некаквих кабадахија, те се поново дадоше у збег, ал' баби неко у тој паници просикта кроз зубе да ће их све побити због њеног жгепчета. Шта ће сиња кукавица? Још две их има, не ноже дозволити да их све побију због детета, које још и не зна да је на свет дошло.

У бежању баци моју матер у једну шупљу, прозуклу букву, па са осталим народом оде све јецајући. Кад се све смири баба ти се врати к оној букви да узме дете да га сахрани, јер сигурно је скапало од зиме. Иде и Бога моли само да је и мртву затекне, боље, него да су је изјели вукови. Ал' кад приђе ближе оста к'о укопана. Савчица лежи у оној букви, по њој сувог лишћа и букове трулежи, а она гуче и шара окицама по буковом грању. Еј, радости и туге мајчине. Узе је баба и однесе кући да је опере и преповије да не навуче још и плућну болест, па куд ће са њом таквом.

Не би мало, кад се сељани дадоше у још један бег, а баба ће дете поново у ону букву, па шта јој Бог да. И тог пута моја Савка преживе. А кад би да поново беже баба не хте више да је баца, говорећи да ће главом својом платити али дете неће бацати и тако би. Кад би гладно дете заплакало у збегу а баба није имала млека, моју матер би подојила муслиманка Слатинка Тепић, једна од две жене Јусуфа Тепића, која је са собом вукла исто тако једно нејако чељаде, тек рођено. А ако би се десило да њен синчић заплаче, а у Слатинке тог тренутка ни капке млека, Драгиња би га стављала себи на груди, па из те кућне историје моја мајка негде има брата ''по млијеку'', како се тамо каже.

Спас у шуми налазили су и једни и други,а исто тако злодела чинили и једни и други. И није да се не зна ко, када,где и како. Све се знало и зна се дан данас, а зашто се ћути и зашто се истина скрива нама потомцима страдалника то не могу да разумем. Јер то је добрим делом допринело да се 1992. године пролије крв и из освете.

Дозлогрдило је Драгињи и то бежање по шуми, па тако једном одлучи да кућу не напушта па куд пукло да пукло. Радила је око куће, секла дрва, сађевала сено, као да се ништа не дешава, као да је рат стао. Скупљала је шљиве, кувала џем, сирила млеко, скупљала кајмак у чабрице тако да се ни глади није бојала. Знало се на далеко да је у Драгиње пун подрум, па су на кућу насртали поједини, по наређењу Кадрије Софтића једног од припадника 13. Ханџар дивизије, али се баба ни њега није бојала.

Једног јутра,тек што је свануло, на врата залупаше и скоро да провалише двојица Кадријиних момака. Веле да су дошли по кајмак и ако има шта још од хране.
- “Износи Драгиња све што имаш из подрума, да ми не би силазили, а ти и ово женскиње завршиле глоговима!“
- “Јок вала! Не дам! Не дам ништа!А да видим тог ко ће ме у глогове бацити са децом!“
- “Износи Драгиња док ти је главе на раменима!“ - продра се овај из све гласа мислећи да ће сирота жена устукнути и послушати.
- “Износи кад ти кажем, јер ћу ти довести Кадрију!“
- “Е, вала нећу износити ништа! А ти пошаљи Кадрију, ја ћу теби мог Андрију!“ - повика Драгиња и зграби секиру што стајаше иза врата.
- “Који први прође, пашће мртав, други нека покуша! На Андријино име се Кадријини “момци“ поплашише, па све унатрашке, не окрећући леђа Драгињи изађоше из куће и никада јој више ни не покуцаше на врата. Па, тако ја из бабиних прича закључих да је Андрија Марковић у то време на подручју Сребреничког округа био и закон и Бог.

Како у оно време,тако до дана данашњег његово име се код нас у кући, чак овде у Банату спомиње и при помену његовог имена само што се не устане. Бого мој, сигурна сам да је био сила од човека, чим се о њему с таквим поштовањем говори.

Драгиња оста удовица. Војин се ето никада није вратио. Погину. Брата му Љубу заклаше усташе у Коштановицама. Драго, кажу да је погинуо када и деда, Милорад умро у војсци и једино оста' жив брат му Крсто, чије се куће сећам горе у Чичевцима. Заправо рушевине од куће. Стјепановића у том крају има, горе у Сасама, које никада нисам упознала.

Но захваљујући причама бабе Драгиње, које је причала својој деци, ја сам пре неких пет година почела да повезујем родбину и дешава се да се са рођацима другог, трећег колена упознајем са сузама радосницама и тугом, јер смо остали заглављени у прошлости о којој скоро да више нема ни ко да прича.

Хвала мојој мајци, оном ''жгепчету'' из збегова што је преживело и што се трудила да бабине приче не заборави и исприча их мени. Ко ће знати, можда је било суђено да преживи баш због тога.


 


 

Светлана Марковић
24.6.2015.



ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ  1941-1945

ЗЛОДЕЛА

Априлски рат * Крива РекаБојник * Крагујевац * Плав и Гусиње

Немачко бомбардовање БеоградаУрошевацКочевски масакр

Савезничко уништавање Београда * Бачка и Барања * Ниш

Новосадска рација * Бомбардовање Подгорице * Лесковац * Шид

ДрагинацКраљевоПива * Возућа * ДракулићВелика * Кикинда

Велика * Блажево и Бозољин * Панчево * Јабука *

ЗЛОЧИНЦИ

Ласло Бардоши * Ференц ФишерШефкет Верлаци * Валтер Браухич

Богдан Филов * Евалд КлајстЏафербег Куленовић * Аћиф Ефендија

Италијанска војскаХенрик ВертМирко Пук * Бенито Мусолини

Бугарска војскаМустафа Круја * Борис III * Бедри Пејани * Џафер Дева

Асен Николов * Балисти * Адолф Хитлер * Бенито МусолиниНДХ

Мидхат Фрашери * Анте ПавелићВалтер Браухич * Васил Бојдев

Јурај Шпилер

ЖРТВЕ

Браћа Остојић * Марко Бошковић * Сава Трлајић * Љубан Једнак

Петар ДабробосанскиСвештенство на Космету * Љубо Млађеновић

Вукашин Мандрапа * Сава Шумановић * Марија Почуча * Острожин

Дабробосански и Милешевски * Достиеј Васић * Николај Велимировић

ЛОГОР

Шарвар * Плав * Сајмиште (Земун)Барч * Бараке на Сави

Бањица * Бејсфјорд * Дахау * Госпић-Јадовно-Паг * Карашок

Црвени Крст * Дјечији логор Сисак * Норвешка * Јастребарско

ПУБЛИКАЦ.

Бездане јамеЛогори Мађарске * Magnum Crimen * Пацовски канали

Књига из тишине * Кордунашки процес * Личка трагедија * Билогора

Бог и Хрвати * Заборављена рација * СПЦ * Фратри и усташе кољу

Деца у жициРади ти дијете свој посао * Крвава бајка * Црна књига

 



Оцените нам овај чланак:





Посећено је: 1032  пута
Број гласова: 45


Tags:
SREBRENICA
PODRINJE
MUSLIMANSKI ZLOCINI
USTASKI ZLOCINI
DRUGI SVETSKI RAT


ПРОВЕЗАНЕ ТЕМЕ

Коме смета филм "Дара из Јасеновца"?

Досије Дервента: Исповијест Чеде Продића, бившег заточеника логора Пољ 1992. године

Лордан Зафрановић о филму Дјеца Козаре: Мој крик против зла

ШКОЛСКИ ЧАС: Говор Радојке Филиповић 10. јула у Братунцу

Бихаћко стратиште: Јаук са Гаравица вјечна опомена

Одржан парастос за убијене Србе у Кравици 5.1.2016

Сећање Илеане Чура-Сазданић: Још ме прогоне слике Новосадске рације




Поделите ову вест, нека се чује истина...









Прочитајте још текстова од истог аутора:

Драгиња
Објављено: 24. jun 2015.     Има 1033 прегледа и 45 гласова.

Skip Navigation Links