Слободан Стојановић (1980-1992) је србски дјечак који је свирепо убијен крајем јула 1992. године у околини Зворника од албанке Елфете Весели, која је поријеклом са Косова и Метохије, али је дошла у Зворник за вријеме босанско-херцеговчаког рата. Приступила је муслиманској 28. дивизији ткз. Армији Босне и Херцеговине којом је командовао злогласни Насер Орић.
Слободанова породица је дошла у село Дрињача, јер су размјењени почетком јуна 1992. године.
Слободан је туговао за својм љубимцом Луксом, па се касно увече 27. јула 1992. године искрао из собе у којој је спавао, те кренуо ка својој кући да доведе пса. Пао је у муслиманско заробљеништво, а они га нису штедили већ су га мучили на најстрашније начине, а потом убили из ватреног оружја.
Његов отац Илија је пронашао његов леш тек годину дана послије. Тачније 16. јуна 1993. године у једном каменолому код Зворника, генерал Ратко Младић начелник Генералштаба ВРС му показује беживотно тијело његова сина заједно са још пет припадника Војске Републике Србске.
Злочинац Елфета Весели дуго година није била доступна правосудним органима Босне и Херцеговине, она се слободно кретала по Швајцарској, где се наводно поново удала, скривајући своју мрачну прошлост из деведесетих година 20. вијека.
Ухапшена је тек 2017. године и спроведена у Босну и Херцеговину, где је 8. маја 2019. године пред Државним судом осуђена на само десет година затвора за убиство малог Стојановића.
ЖИВОТОПИС
Слободан Стојановић од оца Илије и мајке Десанке, рођен је 16. октобра 1980. године у Теслићу, али је одрастао у Зворнику на истоку Босне и Херцеговуне, у регији Бирач односно зони средњег Подриња.
Поред њега, Стојановићи имају и кћерку Слађану. Живили су у селу Доња Каменица поред Зворника, у својој породичној кући мирно и складно све до почетка ратних дешавања на простору бивше Југославије.
Малени Слободан је ишао у школу, у пети разред основне школе и био добар ђак.
СТРАДАЊЕ
Тензије у централној југославенској републици су прокључале априла 1992. године, када су се сукобили припадници једног народа са три вјере. Крајем маја мјесеца 1992. године србска села постављају барикаде у страху од могућих напада муслиманских паравојника и муџахедина, који су већ пристизали из арапских земаља да се боре за свети рат - Џихад.
Тако је Илија Стојановић, Слободанов отац чуо 29. маја 1992. пуцњаву из ватреног оружја око села, па је дан касније на савет свога комшије муслимана Мухамеда Чикарића, однео цедуљицу на барикаду у мјесто Крушке, коју су контролисали Срби.
Од тада па до 4. јуна 1992. породица Стојановић је била у кућном притвору, нису могли нигдје да се крећу јер су били окружени муслиманским стражама.
На неутралном терену Крушке, обављена је размјена. Стојановићи и три погинула србска борца (Славко, Владо и Никола Ерић) су размјењена за шест живих муслиманских бораца. Тако је породица Стојановић отишла у кућу свог кума Зорана Милошевића из Доње Каменице.
Све вријеме тог "одсуства" од куће дјечак Слободан је туговао за својим псом Луксом са којим је прије ратних дешавања проводио највише времена у игри. Често је јецао и тражио да види свог љубимца. Родитељи су га убјеђивали да не смије да иде назад у своју кућу, да је то опасно, али Слободан се тешко мирио са тиме. Илија Стојановић је био на положају у околини Зворника као борац Армије босанско-херцеговачких Срба.
Слободан се 27. јула 1992. године искрао из собе гдје је спавао и кренио ка својој кући да пронађе пса. Ту је ухваћен од муслиманских бојовника...
Више муслимана је потврдило да је извесна жена Елфета Весели звана "Косовка" хладним оружјем тј. ножем се иживљавала над невиним и ненаоружаним дјететом од само 12 година старости.
Она је иначе рођена 1960. године у Урошевцу (јужни дијелови АП Косово и Метохија), али је њена породица дошла да живи у Власеницу, гдје јој је отац Рахман радио као сеоски шумар. Елфета је добро познавала Слободана и његову породицу. Морбидно мучење дјечака Слободана Стојановића, Елфета је извела уз стихове "Шоте мори шоте". Она је раније била удата за Србина, али се пред рат развела. У рату је желела да се докаже пред "муслиманском браћом", јер је мрзила Србе.
Слободанов стомaк je био рaсјeчeн у облику квaдрaтa, видјeли су сe унутрaшњи оргaни. Имао је рaсјeкотинe по глaви, ногe поломљeнe… Жeнa-монструм тeк нa крajу je пуцaлa из нeпосрeднe близинe прaво у сљeпоочницу: мeтaк je прошaо лијeву чeону кост и изaшaо кроз дeсну. Ово мучење и убиство је мирно посматрао и лично Насер Орић који није ништа учинио да заустави Елфету Весели.
Њeговa нajвeћa грeшкa билa je то што сe врaтио по свог псa когa су у нaлeту пaникe зaборaвили приликом бјeкствa из сопствeнe кућe. Утрчaо je прaво у рукe онимa коjи су и по Доњоj Кaмeници убиjaли и уништaвaли свe прeд собом.
ПОТРАГА
Данима након нестанка Слободана Стојановића, његов отац Илија је ишао на барикаде, мјеста разграничња Срба и муслимана те их је молио да му врате сина. Муслимани су му говорили да му је дјете живо, да је у Тузли и да не брине. Све су то биле лажи, јер је Слободан убијен врло брзо након заробљавања. Илија Стојановић се обраћао на многа врата не би ли му ико помогао да пронађе сина.
Тако је његова прича допрла до генерала Ратка Младића, који се прилично заузео да пронађе маленог Слободана.
Војска Републике Србске је ослободила Доњу Каменицу тек 16. фебруара 1993. године и од тада се врше потраге за несталим лицима, њих око 250 и то на локалитетима Глођанско брдо, Козјак, Трешњица, Маскалића поток и Широки пут... пронађена су тела више десетина жртава. Многе од њих биле су укопане у оближњим шумама. Тијела су им била у стању распадања.
Након скоро годину дана потраге, у једном каменолому, код Новог Села, засеок Бајрићи, стручан форезнички тим из Београда, који је предводио др. Зоран Станковић са ВМА, утврдио је да се у јами налази пет масакрираних припадника ВРС из Каракаја, али и масакрирано тијело Слободана Стојановића из Доње Каменице.
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
Слободанова мајка Деса Стојановић је преминула 2006. године. Њен супруг Илија и ћерка Слађана сахранили су је у селу Дрињача у хумку поред Слободанове. Деса је туговала за сином, те се разболела и често боравила код лекара. Нису могли да јој помогну.
Вајар Миодраг Живковић је направио склуптуру "Дечак и пас", која је требало да се постави у село Дрињача на раскршћу путева за Сребреницу, Београд и Сарајево. Међутим, муслимански екстремисти су се побунили против овога, јер их управо сваки помен на Слободана Стојановића подсјећа на злочин који није кажњен, а учињен је у име Алаха.
У љето 2018. године Сњежана Брезо (сценарист и режисер) је објавила документарни филм "Сузе анђела" који говори о ужасима босанско-херцеговачког рата деведесетих година 20. вијека, гдје централа тема филма је управо зла коб породице Стојановић, убиство малог Слободана, ексхумација коју је обавио др Зоран Станковић са београдске ВМА, душевна патња Слободанове мајке Десе итд.
Филм је приказан у неколико градова Србске Републике, са антиратном поруком прије свега. Овај докуентарни филм је иначе толико потресан да се не препоручује осјетљивим особама и млађима од 18 година.
Урађен у продукцији Радио-телевизије Републике Српске и Центра за истраживање ратних злочина РС.
У самом документарцу се може чути свједочење једног муслиманског војника који је детаљно описао у судници како је изгледало свирепо убиство Слободана Стојановића од Елфете Весели, али исто тако како је њен командант Насер Орић (злогласни вођа 28. муслиманске дивизије из Сребренице) то мирно гледао без жеље да је заустави.
СУЂЕЊЕ И ПРЕСУДА
Марта 2017. године Елфета Весели ухапшена је у Швајцарској гдје је сакривла своју мрачну прошлост са Балкана и учешће у оружаним сукобима деведесетих година 20. стољећа.
Тамо боравила код брата, односно скривала се од правосудних органа и Интерпола. Затим је испоручена у Босну и Херцеговину гдје је измала вишемјесечно суђење.
Джавни суд Босне и Херцеговине је Елфету Весели осудио на само 10 година затвора 8. маја 2019. године, иако се радило о малолетном дјечаку који није био наоружан, за шта је предвиђена казна од најмање 25 година строгог затвора.
Иначе, Поротници суда БиХ муслиманским бојовницима дају далеко мање казне него када се ради о војницима ВРС.