Загони и Крњићи 1992 - www.zlocininadsrbima.com


Време: Распад СФР Југославије и ратови 1990-их

Област: Босна


Загони и Крњићи 1992



Злочин у Загонима и Крњићима је назив за ужасни ратни злочин који су починиле муслиманске ратне јединице 5. јула 1992. године у регији Бирач, односно средњем дијелу Подриња, на истоку Босне и Херцеговине.

Том приликом су злочинци под наређењу Насера Орића, команданта 28. дивизије муслиманске ткз. Армије БиХ упале у наведена села и извршиле масакр над Србима цивилима, палеж имовине и пљачку... убијено је четрдесетак жена, дјеце и немоћних стараца.

Хашки трибунал, као и Босанско-херцеговачко тужилаштво деценијама окрећу главу од жртава и злочинаца, намјерно избјегавајући да подигну оптужнице против виновника и организатора ових злодјела, јер би се тако прво открио ланац командовања, а друго, што би слика ратова на простору бивше Југославије у свијету добила другачији смисао и значај. Свега неколико особа је изведено пред Суд правде, али су направљене фарсе од суђења.

Преживјели Срби Загона и Крњића су подигли спомен обиљежја у својим селима, која трајно свједоче о јулском покољу, када су њихови најмилији поубијани само због своје националне и вјерске припадности.

РАТ И ЗЛОЧИНИ НАД СРБИМА У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ 1992-1995

Бјеловац -Босански Брод - Добровљачка - Брадина - Јама Казани - Кравица Кукавице -

Купрес - Орашје - Наташа и Милица - Чагаљ - Чардак - Скелани Намјерна Сила 

Петровачка цеста - Брчко - Дретељ - Каменица - Силос - Бихаћки логор - Виктор Бубањ

Оџак - Брежани - Челебићи - Чајниче - Ристовићи - Бреза - Горажде - Кнежевићи

Башчаршија - Јошаница - Сердари - Бањалучке бебе - Тузла - Бравнице - Мостар - Ураган

Чемерно - Фочанска Јабука - Слађана Кобас - Породица Голубовић - Сарајевска Голгота

Олга Драшко - Мирјана Драгичевић - Пофалићи - Страхиња Живак - Милорад Пајчин

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

ПРЕТХОДНИЦА

СФР Југославија је била федеративна држава састављена од 6 република(СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија). И Југославија и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живели у СФРЈ .

Друштвено-економско уређење СФРЈ је био социјализам. Устав Југославије од 1974. године донео је децентрализацију СФРЈ , која је касније омогућила сепаратистичким снагама у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији СФРЈ , а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.

Крајем 1989. године, Скупштина СФРЈ доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замењује вишепартијск систем. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.

Крајем јануара 1990. године долази до распада Савеза Комуниста Југославије, на чувеном XIV конгресу СКЈ у Београду, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе СФРЈ. Словеначка делегација напушта заседање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је после 45 година прекинута владавина комуниста у СФРЈ.

 

Ситуација у Босни и Херцеговини

Босна и Херцеговина је централна република СФР Југославије, у којој су живели муслимани, Срби и Хрвати, заједно са националним мањинама. 18. новембра 1990. године одржани су први вишестраначки избори након Другог свјетског рата. Власт је формирана од странака антикомунистичке коалиције: СДА, СДС и ХДЗ. Народни посланик који је добио највише гласова је Фикрет Абдић (47,4%), успјешан привредник из Велике Кладуше. Али је он склоњен у страну од муслиманских екстремиста због тога што није желио рат, нити сукобе са Србима. Уствари, они је био само мамац муслиманским бирачима на изборима. Тако је предсједник председништва БиХ постао Алија Изетбеговић, предратни робијаш и аутор чувене шовинистичке "Исламске декларације". Предсједник Скупштине БиХ постао је Момчило Крајишник из странке СДС, а Хрват Јуре Преливан премијер СР БиХ. Ова коалиција је издржала 15 мејсеци. Урушила се на почетку ратних збивања у БиХ, априла 1992. године.

Водећи чланови муслиманске Странке Демократске Акције: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић, Харис Силајџић и др. су још 1991. године донијели одлуку да не желе Босну и Херцеговину у Југославији, односно да желе независну БиХ. Ту су се планови странака СДА и ХДЗ поклапали, али су обије странке жељеле да имају етнички и верски чисту државу. Односно Хрвати су жељели БиХ да припоје Хрватској, а муслимани исламску републику. Идеју о независној Босни и Херцеговини су свакако ширили и медији. Још октобра 1991. године у сарајевским новинама појављивале су се отворене претње српском народу. Између осталог најављивано је обнављање тзв. Ханџар дивизије, усташке јединице која је 1941-1945 починила стравичне злочине над Србима у Независној Држави Хрватској. Ту формацију су чинли углавном муслимани. Иначе, усташка злодјела у Босни и Херцеговини су досегнула свој врхунац (Пребиловци, Дракулић, Билећа, Гацко, Доња Градина, Купрес).

У августу 1991. почиње организовано наоружавање муслимана и Хрвата у БиХ које је ишло преко странака СДА и ХДЗ, са циљем напада на Југословенску Народну Армију. Октобра 1991. почело је оснивање мјесних одбора паравојне формације "Зелене беретке" и "Патриотске Лиге БиХ". У Мостару је у другој половини 1991. било пуно припадника ЈНА, који су долазили из Хрватске (Далмација и Дубровачки рејон), одакле су били протјерани или повучени. Они су крајем марта 1992. повучени у Ужице (Србија).

1. марта 1992. године организован је референдум о одвајању Босне и Херцеговине од СФРЈ, где је 62,4% бирача гласало за независност. Дан касније у Сарајеву су припадници "Зелених беретки", које предводи криминалац Рамиз Делалић Ћело, пуцали на српске сватове на Башчаршији и убили старог свата Николу Гардовића, а свештеника Раденка Миковића ранили. То је био догађај који је најавио крвави босанско-херцеговачки рат 1990-их, а то је био и један од повода да се распадне још увјек мјешовита полицја у Сарајеву. Након тога, усљедилили су бројни напади на српска мјеста у БиХ, као и припаднике ЈНА (Сијековац, Купрес, Сарајево, Тузла...). Међународни представници су били само нијеми посматрачи.

 

Ситуација у Сребреници

Препуно Братуначко гробље
 

Сребреница је градић, варош на самом истоку Босне и Херцеговине, уз границу са Републиком Србијом, поред ријеке Дрине у подножију планине Јавор и висоравни Бирач. Сребреница је старо насље, а први трагови људске цивилизације овјде се помиње још из доба Римског царства. Градић је добио име по налазишту сребра у руднику недалеко самог града, које је откривено средином 14. вијека. Србски деспот Стефан Лазаревић је 1411. године добио Сребреницу на управљање од угарског краља Жигмудна.

Турци у ове крајеве долазе у 16. веку и доносе ислам као религију, градећи џамије. Спроводили су терор према хришћанском живљу и њихову дјецу потурчавали. Тако је остало све до јула 1878. године, када је цијела Босна и Херцеговина анексирана од Аустро-Угарске монархије, одлуком Великих сила на Берлинском конгресу. Србска краљевска војска ослобађа Сребреницу 18. септембра 1918. године и тако она постаје дио Краљевине СХС, сврстана у Дринску бановину. У Другом свјетском рату, Сребреница потпада под НДХ, када хрватске и муслиманске усташе у овом крају убијају више хиљада Срба (само у Кравици 600).

Након 1945. Сребреница постаје део СР Босне и Херцеговине. Све до марта 1992. године, баш никаквих међунационалних сукоба и проблема није било. Чак се може рећи да су комшијски односи пола вијека били више него добри. Свако је гледао свој посао: пољопривреду, шуме, чувала се стока, гајиле разне културе, а било је и оне друге културе са двије стране и уважавања.

Први пут су се у априлу 1992. осјетили "вјетрови" који нису стизали са Дрине, већ из Сарајева, са жељом да Срби нестану одавде. Појавили су се тамни облаци и видило се да невријеме стиже у источну Босну. То захлађење, умјесто ветрова, доносили су људи. Нервоза доноси страх за сопствени живот, породицу, имање. По сребреничким селима је као муња прострујала вијест да су у Поточарима средином априла 1992. убијена три Србина. Муслимани “проширили дјелатност” својих стража, чак и око србских кућа.

Обнављају се старе приче из времена НДХ и откопавају затрпане успомене. Сви памте само нож, метак, жицу… Буде се најцрње мисли из кошмара државе која се распада и њена трулеж се осећа на сваком кораку. Свако се затвара у свој национални тор, свињац или кокошињац… Ноћу авети зла шетају селима, патролирају полуаутоматска жива бића са пушкама и реденицима.

Према попису становништва у БиХ 1991. године укупан број становника Сребреница је 5.746, од тога је Срба било 34%, муслимана 64%, а 2% осталих...

Загони су мало планинско село, удаљено свега 4 км западно од Братунца, а 10 км сјеверно од Сребренице. Испод Загона протиче Глоговска ријека. Према попису становништва из 1991. године Загони су имали 590 становника.

Крњићи су планинско село, удаљено око 23 км југо-источно од Сребренице, односно 10 км сјеверо-западно од Бајине Баште. У близини се налази ријека Дрина, која ово село у ширем кругу окружује са три стране.  Према попису становништва из 1991. године Крњићи су имали 124 становика.

Оба ова села су имале страдања и за вријеме Другог свјетског рата, од усташких јединица из комшијских села.

 

 

ПРИЈЕ НАПАДА

Тужна судбина србских мајки
 

У широј околини Сребренице муслиманске снаге су под командом Насера Орића отпочеле агресију на србска села већ на Ђуревдан 1992. године када су нападнути: Бљечава и Гниона... затим три недеље касније село Опарци, а 10. јуна настрадало је Рупово Брдо. Село Ратковићи су нападнути 21. јуна, а на Видовдан настрадала је и Лозничка Ријека и Брежани су 30. јуна 1992. године...

Ово је био само увод у невиђени пакао који је настао наредих мјесеци над подрињским Србима, јер су једно по једно насеље Алахови сљедбеници мучки нападали, крвнички пљачкали и застрашујуће убијали. Десетине села је етнички очишћено, све према директивама муслиманског руководства СДА у Сарајеву...

Иначе, Сребреница је проглашена демилитаризованом зоном под заштиом УН, што је значило да Србска војска у Босни и Херцеговини не смије да има тешко наоружање и артиљерију на том подручју.

 

ЗЛОЧИНИ

Дана 5. јула 1992. године ратне јединице под командом Насера Орића, команданта злогласне 28. дивизије муслиманске ткз. Армије Босне и Херцеговине око 15 сати упадају у небрањена села и одмах почиње пуцњава на све што се миче. Њихов циљ је био да нико не преживи.

Муслимански крволоци су имали око руке жуте траке, вјероватно је то био некакав знак распознавања.

У овом јулском покољу над загонским Србима цивилима препознати су сљедећи злочинци: Муриз Муратовић, Мујчин Муратовић, Мехо Орић, Шпицо (Нурије) Муратовић, Зулфо Турсуновић, Рамо Бабајић, Ејуб Голић, Ибрахим Манџић, Шаћир Мемишевић, Зејнеба Муратовић и други.

Међу жртвама у Крњићима се нашао и Васо Парача, старац од 80 година, који је радни вијек провео као учитељ. Био је инвалид, односно непокретан, а међу зликовцима који су тог дана упали у његово село било је и његових бивших ученика. Убили су га у његовој кући.

Соку Вујић, старицу од 62 године масакрирали су са вилама. А исто тако и директора школе Рада Тримановића. Најмлађа жртва је био дјечак Небојша Милошевић од 16 лета.

Док је у Загонима убијена дјевојка Рада Гвозденовић од 19 година, на крајње монструозан начин. Тек што је свршила гимназију са одличним успјехом, била је ђак генерације, понос свога краја.

Четверогодишњег дјечака, сина Раде Милошевић су ухватили и одвели у концентрациони логор у Сребреницу, док су његову мајку и баку Љубицу убили на крвнички начин.

 

 

 

СВЈЕДОЧЕЊА

Божана Гвозденовић је тог јунског покоља изгубила кћерку Раду, а двије године касније и супруга Радоја:
- "Купили смо сијено на њиви када је око 15.00 часова почела пуцњава. Одједном је почело пуцати са свих страна. Муслимански војници са жутим тракама око руку излазили су из потока из правца сребреничког села Бљечева и уз повике: 'Алаху егбер' и 'Хватај живе и води у Бљечеву (логор)', пуцали су по народу који је почео бјежати у правцу Братунца.

Било је много муслиманских војника. Бјежала сам према кућама и сакрила сам се у жбуње видјевши да не могу побјећи. Одатле сам гледала и слушала како пале наше село и како неки дозивају 'хајде да их побијемо и похватамо, па ћемо онда палити'...

Моја Рада је била у кући. Њу су ухватили живу и исекли. Једном сам давала изјаву о том догађају у братуначкој Полицијској станици и више ме нико никада није позивао да свједочим, а нико није одговарао за злочин у нашем селу. Да су убили мене мјесто Раде, камо среће..." .

 

 

ИМЕНА ЖРТАВА

  1. Рада Гвозденовић, 19 година, Загони
  2. Рада Милошевић, 24 године, Загони
  3. Љубица Милошевић, 47 година, Загони
  4. Сока Вујић, 62 године, Крњићи
  5. Миља Мићић, 65 година, Крњићи
  6. Мирослава Јовановић, 53, Крњићи
  7. Ивана Ивановић, 20 година, Крњићи
  8. Ћуба Николић, 39 година, Крњићи
  9. Олга Марковић, 57 година, Крњићи
  10. Милева Дмитрић, 80 година, Загони
  11. Душанка Пауновић, 38 година, Загони
  1. Васо Парача, 80 година, Крњићи
  2. Раде Тримановић, 54 године, Крњићи
  3. Небојша Милошевић, 16 година, Крњићи
  4. Илија Симић, 71 годину, Крњићи
  5. Милован Николић, 71 годину, Крњићи
  6. Влајко Владић, 69 година, Крњићи
  7. Рајко Гвозденовић, 66 година, Загони
  8. Милош Милошевић, 61 година, Загони
  9. Мирко Дмитрић, 17 година, Загони

 

 

ПОСЉЕДИЦЕ

Ово није био крај мукама сребреничких и подрињских Срба, већ је најгоре тек долазило, пошто су Орић и његови кољачи наставили своју злочиначку одисеју.

Сасе су нападнуте већ 12. јула, а Залазје, Биљача и поново Загони. Магашићи у два наврата 20. јула и 25. јула, када је и Хранча нападнута.

Јежестица се нашла на удару 8. аугуста 1992, а Миланова Воденица 28. аугуста... Подравње и Брачан су нападнути 24. септембра 1992. а Факовићи и Бољевићи 5. октобра те године. Каменицу нападају 6. новембра, док 14. децембра 1992. године ударају на Бјеловац и Сикирић и поново на Лозничку Ријеку. На Божић 1993. ужасан напад на села Кравица, Шиљковићи и поново Јежестица... 16. јануара 1993. страшан напад и на Скелане...

Тако је Бирач понео неславну титулу најстрадалнија регија бивше Југославије током 1991-2000... јер је у том периоду убијено или се води као нестало преко 3.800 Срба.

 

 

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

Јединице Дринског корпуса ВРС су 11. јула 1995. године коначно ослободиле Сребреницу и ширу околину. Насер Орић се хеликоптером извукао односно побјегао за Сарајево, док је добрао дио сребреничких муслимана кренио у избјеглиштво, када су имали међусобне сукобе и убијања. Други дио сребреничких муслимана је заробљен.

Након ослобођења се становништво Сребренице почело враћати на своја зграришта. Србски повратници су у муслиманским кућама виђали своје ствари: тракторе, накит, алат, бијела техника, одјећа, обућа и др.

У Дејтону, савезна америчка држава Охајо три зараћене стране су потписале мировни уговор 21. новембра 1995. године, којим је окончан босанско-херцеговачки рат.

Након ратних сукоба преживели становници Брежана су подигли споменик погинулим мјештанима, односно својим рођацима, кумовима, пријатељима. Тамо редовно крајем јуна мјесеца одржавају се парастоси и молитвена сјећања за убијене.

 

 

СУЂЕЊА И ПРЕСУДЕ

Иако су правосудни органи Републике Србске доставили Тужилаштву Босне и Херцеговине обимну документацију гдје су наведени и злочини и жртве, као и имена зликоваца који су починили овај и друге масакре над Србима цивилима у Босни и Херцеговни усљед великих политичких притисака на тужилаштво и суд, ријетко се дешава да се подижу оптужнице, а још ријеђе да се донесу адекватне пресуде за ове злочине и етничко чишћење.

Ти предмети деценијама стоје у фиокама Тужилаштва, а породице убијених и даље су немоћне да се боре против неправде и бирократије.

И Хашки трибунал је одбо да процесуира ове злочине над Србима појединачно... једино је Насер Орић био тамо пред Међународним судом правде, али је Судско вијеће 2008. године донијело ослобађајућу пресуду по свим тачкама оптужнице. Од осталих виновника ових монструозних злочина није одговарао готово нико. Они се слободно шетају и смију се жртвама у лице.

 

 

ПУБЛИКАЦИЈЕ

О злочинима над Србима у босанском дијелу Подриња, односно регији Бирач до сада је снимљено неколико документарних филмова, а написано је и доста књига, које су превођене на руски и енглески језик, што свакако помаже да се пробије медијска блокада о страдању Срба која је започета у љето 1991. године.

 



Оцените нам овај чланак:

Да се не заборави и не понови!




Ако преносите текстове са нашег портала, будите љубазни и ставите да је наш сајт извор података.
Ово није законом уређено, али је морално и спада у медијску коректност. Хвала унапред!







































Skip Navigation Links