Логор Јанка Пуста (1931-1934) је био хрватски камп на територији Краљевине Мађарске почетком тридесетих година 20. стољећа, основан са циљем терористичко-диверзантских обука, све под управом Усташког покрета..

Локација логора је била у југозападним дијеловима угарске земље уз саму југославенску границу, покрајина Зала, недалеко града Велика Кањижа (Нађкањижа), између села Муракерестур и Блезна.

Овај камп је био само један у низу које су хрватски емигранти имали на територији Италије, Мађарске... у којима су се обучавали младићи тј. мушкарци од 18 до 35 година. Логором је управљао Густав Перчец из Хрват из Подравине.

За три године постојања Јанкапусташки логор који је обилазио лично Анте Павелић, а кроз њега је прошло више стотина регрута 250-300... Припремани су за рат, тероризам, диверзије против југославенског краљевства. Морали су да полажу и заклетву оданости.

Павелићеви сљедбеници и Ватикан, као и остале околне земље имале исти циљ - да сруше Југославију коју су доживљавали као бастион Православља.

Југославија се жалила Друштву Народа 1934. године за постојање овог кампа, па је до краја те године он и затворен.

ПРЕТХОДНИЦА

Хабзбуршка монархија је 28. јула 1914. објавом рата Краљевини Србији започела Први свјетски рат, који је трајао више од четири године. Србска војска је имала низ побједа и пораза, али је пробојем на Солунском фронту успјела да разбије линије аустроугарске, бугарске и њемачке армије... и за само два мјесеца ослободи своју отаџбину. Резултат је био да се Аустроугарска царевина распала 4. новембра 1918. на Аустрију и Мађарску. Ослободилачки јуриш је настављен све до Арада, Печуја, Ријеке и Клагенфурта. Присаједињење матици Србији прогласили су Срем, Војводство (Бачка, Банат и Барања) и Црна Гора.

У Београду је 1. децембра 1918. године званично проглашена прва јужнославенска држава: Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, на чијем челу се налазила династија Карађорђевић. Словенци и Хрвати у државно-правну заједницу са Србима нису ушли из идеала, већ су рачунали да је то "мање зло" и да ће тако лакше да се ослободе германског јарма који им је стајао вјековима.

Присаједињење Војводства матици 1918.

Од самог почетка Краљевина СХС је имала низ економских и привредних проблема због рата који је оставио огромне посљедице, што су уз националну хетерогеност и хрватску грамзивост из мјесеца у мјесец чинили ситуацију тешком и нестабилном. Краљ Александар I Карађорђевић је покушавао кроз разне повластице и уступке да смири тензије, али је то давало слабе резултате, јер Хрвате и Словенце није занимало никакво заједништво, већ искључиво независност.

Почетком 1929. године у Загребу је тајно основан Усташки покрет у Загребу пошто је уведена Шестојануарска диктатура. На челу те организације налазио се Анте Павелић, хрватски правник и политичар, врло близак Ватикану, па чак и страним обавјештајним службама (МИ6).

Павелић и његови сарадници су имали за циљ да се створи на тлу Краљевине Југославије независна хрватска држава... и то од Дрине до Жумберка, односно од Драве до Јадрана, гдје би доминирала римокатоличка религија. Исте године 20. априла у Софији је дошло до потписивања Декларације између ткз. Хрватског Ослободилачког Покрета са бугарским фашистичким организацијама, која је означила почетак сарадње у циљу рушења уставног поретка југжнославенске краљевине и подијеле њене територије.

Анте Павелић је морао да бјежи из домовине јер га је прогонила полиција, пошто је радио на распиривању националне и вјерске мржње, као и ширење непријатељске пропаганде. Често је боравио у Италији и тамо је од Мусолинијевог режима, али и Римске курије уживао велико гостопримство. У сјеверним италијанским покрајинама: Ломбардија, Венто, Јужни Тирол... почетком 1930-их година организовани су кампови гдје су примани хрватски емигранти из Краљевине Југославије. Мада их је било и на југу на Липарским острвима.

ОСНИВАЊЕ

Овај логор је основан са циљем да се хрватски емигранти, претежно млађе доби од 18 до 35 година обучавају за тероризам и диверзије против Краљевине Југославије. Идеју и план оснивања још једног регрутног центра Анти Павелићу је предложио његов блиски сарадник Густав Перчец. Локација је одабрана тако што је узето у обзир неколико фактора:

• морало је бити уз југославенску границу,
• требала је помоћ државних органа (да их полиција и граничари не хапсе) гдје се центар за обуку налазио
• требало је користити природне моменте када су магле и слично за илегалан прелазак преко границе.

Густав Перчец, секретар Хрватске Странке Права је имао у Подравини своје имање код села Фердинандовац. Ту је често изнајмљивао кућу, чамац туристима и риболовцима... али је имао и добре контакте са Мађарима. Тако је Павелић поставио Перчеца да оствари комуникацију са угарским властима.

Циљ је остварен и почело је у љето 1931. године са пребјегом хрватских младића из Подравине у Мађарску. Иначе, Перчец је закупио посјед од 150 хектара земљишта у Јанка Пусти и документ о томе је издат на његово лажно име - Емил Хорват.

Тачна локација је била између два села: Мурекерестур и Белезна, код Велике Кањиже, у југозападним дијеловима Краљевине Мађарске.

На том посједу биле су направљене двије зграде, а око тога су била поља и храстова шума.

ФУНКЦИОНИСАЊЕ

Октобра 1931. године почео је са радом овај центар за обуку... додуше, првих неколико мјесеци није функционисао онако како је замишљено на почетку, али су хрватски емигранти почели да долазе и да раде пољопривредне послове ту. Младићи који су дошли: Стјепан Петровић, Марјан Мађерић, Драгутин Сикирица и Иван Мраз... они су уствари побјегли из Југославије да не би служили редовни војни рок и били су у потрази за послом. Њихова обавеза је била да то (пре)уреде и прилагоде коришћењу животног простора за већи број људи.

Иначе, мађарска полиција и војска су пребјегле Хрвате кратко затварали ради испитивања, а када добију информације онда су то просљеђивали Перчецу који је одлучивао о томе ко ће доћи код њега у логор, а ко је сумњив и мора остати даље на додатним испитивањима. Тиме је мађарски режим постао активни саучесник у овим криминалним пословима и тероризму.

У међувремену је избила свађа између Густава Перчеца и једног од браће Домитровића, који су били повјерљиви Перечецови сарадници у том крају. Усташко вођство је наложило крајем децембра 1931. године да логор Јанка Пуста кратко престане са радом и да се емигранти иселе одатле.

Инструктори: Краљ, Черноземски и Поспишил

Један од повјериљивих Перчецових људи био је свакако и Андрија Бетлехем који је контролисао танспортни канал од логора до Југославије, он је заправо живио недалеко саме границе.

У јесен 1932. године овај логор поново обнавља свој рад када је дошло преко 40 особа. Уведен је војнички режим и кренула је обука са оружјем, као и тактичке обуке повлачења и напада. Ово се дешава само мјесец дана након пропасти Велебитског (личког) устанка. Пар мјесеци касније, почетком 1933. године Јанка Пуста постаје интересантан Анти Павелићу и сарадницима, гдје долази педесетак нових младића углавном из Копривнице, Хлебина и Ђелековаца. Касније у овај центар долазе и хрватски исељеници из Сјеверне Америке и западне Европе...

У самом центру владала гвоздена дициплина која је допуњена са јаком индокринацијом и политичком пропагандом како би се полазницима послао јасан сигнал коме припадају, шта треба да раде и ако треба да погину за "хрватску ствар". Оружје са муницијом је стизало из Италије.

"Становници" овог логора добијају црне (усташке) униформе, а почела је и озбиљнија обука коју су држали: Лаховски, Копчичновић и Поспишил. Полазници курса су пуцали из ватреног оружја: пиштољ, пушка, митраљез... бацали ручне бомбе, (де)монтирали темпиране мине...итд.

Априла 1929. године у Софији је потписана Декларација о сарадњи ХОП односно хрватских фашиста са пробугарском организацијом ВМРО, на чијем челу је стајао Владо Черноземски.

ДИВЕРЗИЈЕ

Међу хрватско-усташким диверзантима знало се да постоји "коридор" између мјеста Фердинандовца и Шпинца, за који су били задужена браћа Домитровић: Иван, Бела и Игњац... а ту руту кретања су откриле и југославенске власти па су на испомоћ граничарима послали агенте Обавјештајно-Безбједоносе Службе (ОБС)...

Браћа Домитровић 2. новембра 1932. упадају у засједу ОБС и Иван Домитровић је ликвидиран, ово је био тежак ударац за Усташки покрет. Од тада крећу чешћи упади на територију југославенске краљевине и извршавање саботажа и диверзија у сјеверним дијеловима земље, али и Загребу. У пограничним зонама долазило је до ватрених окршаја.

Једна од терористичких акција која је одјекнула у југославенској јавности десила се 30. јула 1933. године када је покушано да се подметне бомба за Драгана Бубња, предсједника Суда за заштиту државе. Тај смртоносни пакет је отворен у Копривници на жељезничкој станици и том приликом је један полицајаца изгубио живот, а двије особе су рањене, уз велику материјалну штету.

Сарадња без граница: Павелић и Мусолини

Крајем 1933. године направљен је план да се за државни празник Први децембар активира неколико експлозива велике разорне моћи, на неколико локација. Лично је Павелић дао наређење за ову активност, а сем тога био је план да се ликвидира бан Иван Перовић, начелник Савске бановине. Међутим Стјепан Петровић и Андрија Гредичак нису извршили овај задатак јер су се уплашили за свој живот. Ипак, они су код Лудберга наишли на жандарску патролу када је дошло до ватреног окршаја, али су се успјели извући вратити се у логор Јанка Пуста.

Пошто су Петровић и Гредичак од Усташког руководства стављени на стуб срама и проглашени издајницима, а такође и осуђени на смрт. Гредичак је покушао да бјежи у СССР, али је у Румунији ухапшен и депортован у Југославију... Петровић је успјео да побјегне кући, али је у марту 1934. ухапшен и у загребачком центру ОБС одао мноштво података о хрватској емиграцији, што је довело до масовних хапшења у Подравини наредних недеља.

Пар мјесеци касније у Београду је почео судски процес. Једна особа је осуђена на смртну казну, док су четворица на доживотни затвор, док су седморица осуђени на временске казне 15-20 година робије, а осморица од 5 до 8 година... Ово је довело и до хапшења неких челника Хрватске Сељачке Странке (нпр. Иван Крајлић, градоначелник Копривнице) јер су имали антидржавно дјеловање и тајно помагање Усташком покрету.

Марсејски атентат

Краљ Александар I Карађорђевић је позван у званичну посету у Француску 9. октобра 1934. године. Он је доживљавао Французе као пријатеље, јер су били савезници још из Великог рата.

Након доласка у Марсеј, град на југу земље тј. на сјеверном Средоземљу... удружена коалиција бугарско-хрватских терориста је извршила убиство, а међу атентаторима су били и полазници логора Јанка Пуста: Вјекослав Серваци, Звонимир Посишил, Мијо Краљ и Иван Раић.

Главни атентатор је убијен од француске полиције, док су тројица изведени пред суд и осуђени на доживотну робију: Раић, Краљ и Посишил.

ЗАТВАРАЊЕ

У Јанка Пуста логору је била швалерка (љубавница) Густава Перчеца - Јелка Погорелец. Она је иначе била агент југославенске ОБС, тако да је управо Јелка доставила служби доста материјала који је касније објављен у загребачкој штампи...

Такође је Министатство иностраних послова Краљевине Југославије упутило протестну ноту властима Мађарске што је изазвало дипломатски скандал 1934. године, јер је дошло до озбиљних пријетњи и пограничних сукоба, а на крају је Београд поднио тужбу Друштву Народа у вези овог логора.

Крајем 1934. године дошло је до озбиљног проблема у хрватској емиграцији на тлу Мађарске, јер су агенти ОБС успјели да похапсе и ликвидирају низ значајних особа на том подручју. Па је тако и сам Јанка Пуста логор затворен да не би дошло до откривања значајнијих ликова и информација. Преостали емигранти су пребачени углавном у Италију, а мањим дијелом дубље у мађарску територију.

Перечец се пребацио у Италију, али је тамо Усташко вођство већ имало информације о томе да је Јелка Погорелец била доушник југославенске ОБС. Они су га свирепо мучили и убили, сам чин убиства је извршио лично Анте Павелић... док је Јелка се преселила у Сарајево гдје је живила неколико година. Када су априла 1941. године усташе окупирале град на Миљацки, Јелка Погорелец је била међу најтраженијим особама које је требало ухапсити, па је и она убијена на монструозан начин у јесен те године, или почетком 1942. када је разоткривена у једној рацији.