Алија Изетбеговић - www.zlocininadsrbima.com


Оцените нам овај чланак:

Време: Распад СФР Југославије и ратови 1990-их

Област: Босна и Херцеговина


Алија Изетбеговић


Алија Изетбеговић (1925-2003) је бивши председник Босне и Херцеговине, касније врховни комадант оружаних снага БИХ, оснивач и први председник муслиманске екстремнистичке Странке демократске акције, аутор чувене "Исламске делкарације", по којој је Босна и Херцеговина замишљена као етнички и верски чиста држава.

Умешан је у бројне злочине, које је наручивао да му одрађују сарајевски криминалци или муџахедини придошли из арапских земаља 1990-их за време босанско-херцеговачког рата. Био је једна од кључних личности током распада СФР Југославије.

 

 


БИОГРАФИЈА

Порекло Алије Изетбеговића је из Београда, одакле су његови преци, по успостављању српске државе, дошли у рејој Босанског Шамца у 1850-их година. Ту су се задржали неко време, па је његов отац одлучио да се одсели из Босанског Шамца у Сарајево.

Након досељења породице у Сарајево, током 1930-их похађао је гимназију, а у доба Другог светског рата био је активан у муслиманским екстремистичким удружењима као члан исламско-фанатичке организације "Млади муслимани" и то пронацистичке фракције која је подржавала усташку Ханџар-дивизију, због чега 1946. бива осуђен на три године робије. По одслужењу казне студира и дипломира право 1956. године, након чега се запошљава у фабрици „Босна“ у којој је провео тридесет година.


Политичка и списатељска активност

Алија Изетбеговић се политички до краја профилирао крајем 1960-их, када је написао политичко-верски програм "Исламска декларација" (1970. године), у којем се залаже за државни систем утемељен на принципима сунитског ислама. То дело је видљиво панисламистички по своме виђењу: Изетбеговићева је утопија прокламација муслиманске власти и одбијање како тоталитарно комунистичког, тако и секуларно-демократског западног друштвеног и политичког модела. Суштина те декларације је спајање радикалног ислама са прозападним начином живота.

 

Алија као робијаш '46
 

1980. објављује своје најважније дело, "Ислам између истока и запада". Та се књига може окарактерисати као историјско-филозофско разматрање положаја исламске цивилизације, посебно у контексту секуларизације и смеше науке, технологије и политичке демократије која је препородила запад, потиснувши хришћански идентитет у други план- процес за који је аутор исправно претпоставио да ће корозивно деловати и на верски састав земаља с већинским муслиманским становништвом. Изетбеговићева је позиција истовремено конзервативна и противсловна: залаже се за очување специфично исламских обележја друштва, но, остаје нејасно јесу ли те карактеристике спојиве с универзалним начелима политичке демократије коју није директно осудио.

У 1983. Алија Изетбеговић је осуђен на политичком процесу у Сарајеву (заједно с још неколицином истомишљеника) због "муслиманског национализма" и "непријатељске пропаганде" на 14 година затвора. Остаје нејасно како је након издржанога дела казне у затвору у Зеници пуштен на слободу 1988. године, још мање како је добио право да се бави политиком односно борбом за власт две године касније.

1989. Изетбеговић оснива Странку демократске акције, националну политичку странку муслимана. На првим вишестраначким изборима у Босни и Херцеговини, новембра 1990. након више од пола века, СДА добија 33% мандата у новом парламенту као појединачно најјача странка у БиХ. Толики број гласова СДА може више да захвали Фикрету Абдићу, успешном привреднику из Велике Кладуше, који је био харизматична личност. Па је тако и Фикрет Абдић добио дупло више гласова, на тим изборима од Алије Изетбеговића. Међутим, то је само био мамац муслиманима из БиХ, јер је Изетбеговић био контраверзна личност, са два робијашка стажа и шовинистичим испадима. Услед политичких притисака екстремног крила странке СДА, Фикрет Абдић се повлачи а председник Председништва Босне и Херцеговине, постаје Алија Изетбеговић.

Странка СДА је после избора склопила коалицију са хрватском милитантном странком ХДЗ и српским СДС-ом. Тако је направљена коалиција, која је издржала једва 15 месеци, до почетка ратних сукоба у БиХ. Алија Изетбеговић, као председник Председништва БиХ био је активан учесник у конференцијама за очување СФРЈ, заједно са осталим председницима других република.

Заступао је став да Босна и Херцеговина не треба да остане у окрњеној Југославији, већ да има исто право на самоопредељење као и све њене бивше републике. У марту 1992. БиХ проглашава независност, што су признале САД и земље Европске уније у априлу 1992. Након пропасти Лисабонског договора, под патронатом португалског дипломата Хосеа Кутиљера, који је предвиђао преуређење БиХ на принципима националне кантонизације (хрватска, српска и муслиманска страна су потписале договор, но Изетбеговић је повукао свој потпис после два месеца), отпочео је крвави рат на целом подручју Босне и Херцеговине.

2. маја 1992. године Алија Изетбеговић је за кратко био ухапшен од Војне полиције ЈНА, али је пуштен већ сутрадан. То се десило у Сарајеву, док су трајали драматични догађаји и злочини у Добровољачкој улици над припадницима ЈНА од муслиманских паравојних формација.

Политички програм СДА предвођене Изетбеговићем је била унитарна („јединствена“) Босна и Херцеговина без унутрашњег устројства које би се темељило на националном начелу. Та је политика, коју су Срби и Хрвати перципирали као покушај муслиманске доминације преко централизиране БиХ у којој су муслимани имали релативну већину изазвала аверзију код хрватског и српског становништва.

Хрватска страна страховала је од оснажења централне моћи која их је подсећала на српски централизам из доба Краљевине Југославије, док је српско становништво страховало од могућег обнављања масовних злочина који су над њим почињени у БиХ, током Другог светског рата, од стране муслиманских и хрватских припадника Усташа. Пораст тензија између три највећа народа у БиХ као и велики низ појединачних инцидената букнули су у свеопшти грађански рат на територији БиХ. Босна и Херцеговина као друга муслиманска држава на Балкану, после Турске и њен председник Алија Изетбеговић, потражили су помоћ међу богатим арапским, муслиманским државама.
 

Потписници "мира" у Босни 1995.
 

Током рата сарађивао је са исламским екстремистичким организацијама, између осталих и Ал Каидом Осаме Бин Ладена кога је и лично примио у Сарајеву 1994. године. Посету Осаме бин Ладена Сарајеву и његов сусрет са Алијом Изетбеговићем открила је новинарка немачког магазина Шпигл Ренате Флотау, која је испред канцеларије тадашњег првог човека власти у Сарајеву чекала интервју и случајно набасала на Бин Ладена.

Сам ток рата у Босни и Херцеговини довео је прилагођавања Изетбеговићеве политике реалностима на терену, па је након више неуспелих примирја, у америчком граду Дејтону 1995. склопљен споразум између Изетбеговића као представника муслимана, Милошевића који је представљао Србе из БиХ, те Туђмана као представника босанско-херцеговачких Хрвата. Па је тако Изетбеговић признао Републику Српску, као други ентитет БиХ.

 


 

РАТНИ ЗЛОЧИНИ

Алија Изетбеговић је још августа 1991. године заједно са својим блиским сарадницима: Харисом Силајџићем и Ејупом Ганићем направио план за увоз наоружања и формирању муслиманских паравојних формација, које би се бориле за независност БиХ; јер је и сам Изетбеговић знао да одвајање БиХ од СФРЈ неће ићи лако мирним путем. Тако су по његовом налогу у септембру и октобру 1991. у већини муслиманских општина у БиХ формиране: "Зелене беретке" и "Патриотска лига". Од којих су касније током 1992. прерасле у муслиманску Армију БиХ.

Сарајевски криминалац и нарко-дилер Рамиз Делалић Ћело је изјавио да је од Алије Изетбеговића добио налог и обећану награду, ако 1. марта 1992. године убије неколико српских сватова у Сарајеву на Баш-чаршији, што је овај и учинио. То је довело до кључања националних тензија у БиХ, па је тако отпочео крвави грађански и верски рат у БиХ, све до краја 1995. године.

Алија Изетбеговић је један од главних организатора за злочине које су муслиманске паравојне формације учиниле над припадницима ЈНА, који су се повлачиле из Сарајева 2. и 3. маја 1992. године (Доброовљачка улица) и 2 недеље касније у Тузли 15. маја 1992. на Брчанској малти.

Одмах по отпочињању ратних сукоба у Босни и Херцеговини из арапских земаља долазе исламски фанатици - муџахедини из Авганистана, Саудијске Арабије, Египта, Судана, Алжира, да се боре за Џихад (свети рат муслимана против неверника). Алија Изетбеговић је обилазио те муџахедине и бодрио их да остану да се боре против хришћана (Срба и касније Хрвата). Муџахедини су Алији Изетбеговићу доносили трофеје, одсечене главе српских цивила и бораца, које је он у свом кабинету чувао, док је обављао функцију председника БиХ.

Изетбеговић са муџахединима
 

Већина предратних сарајевских криминалаца Мушан Топаловић Цацо, Рамиз Делалић Ћело, Јусуф Јука Празина, Исмет Бајрамовић Ћело и др. били су чести гости код Алије Изетбеговића, које је он често и даривао са вредним предметима или новцем, зато што су му служили за обављање најпрљавијих послова.

Алија Изетбеговић је активно је сарађивао са босанско-херцеговачким Хрватима до лета 1993. и касније током 1995. па су тако муслиманско-хрватске снаге направиле низ етничких чишћења над српским становништвом у БиХ: Брадина, Сијековац, Мостар, Вишеград, Горажде, Бихаћ, Мркоњић град, Дервента... Док су у Сребреници и Сарајеву муслиманске снаге починиле невероватна зверства, што су касније се трудуили да сакрију, или прикажу да су Срби починили те злочине над муслиманима?!

Муслиманска Армија БиХ је 1992-1993 формирала фабрику хемијског оружја "Бехар", које су користили против Војске Републике Српске, а што је супротвно Женевском конвенцијом о рату из 1947. године. Алија Изетбеговић је итекако био упућен у то заједно са Ејупом Ганићем и Харисом Силајџићем. Такође, Изетбеговић је знао за постојање великог броја концентрационих логора (Силос, Централни затвор, Мусала, Касарна "Виктор Бубањ", Челебићи и др.) за Србе у Босни и Херцеговини, које су контролисали муслимани, а није ништа учинио да то спречи. Неке је чак лично посећивао, али није ништа учино да се то спречи. Само у Сарајеву је било 80 логора за Србе.

Такође, његове ратне јединице се терете да су порушили више од 200 православних цркава од културно-историјског значаја у БиХ.

 


ПОСЛЕ РАТА
 

Сахрана Изетбеговића у Сарајеву 2003.
 

После Дејтонског споразума 1995. Алија Изетбеговић остаје активан као председник СДА и копредседник муслиманско-хрватске Федерације БиХ, но права власт је, по споразуму, прешла у руке високога представника "међународне заједнице" (есенцијално, САД и ЕУ).

Због погоршања здравља Изетбеговић се повлачи из политике 2000. године, но задржава пресудан утицај на обликовање муслиманске политике.

19. 10. 2003. Изетбеговић је преминуо од компликација узрокованих погоршањем срчане болести. Његовој сахрани присуствовало је преко 150.000 људи, као и бројне дипломатске делегације из Француске, Сједињених Држава, Грчке, Аустрије, Турске, Македоније, Хрватске, Словеније, Ирана и Пакистана. То је најпосећенија сахрана у Сарајеву, икада.

Сахрана Алије Изетбеговића је протекла у сенци информације да је Међународни Кривични Суд из Хага разматра могућност за подизање оптужнице против њега због ратних злочина које су починили исламски муџахедини против хрватског и српског народа и заробљених војника у босанско-херцеговачком рату 1990-их.

 

 


ОПТУЖНИЦА ИЗ ХАГА

Оригинална оптужница која је подигнута 16. децембра 1996. године враћена је из Трибунала у Хагу уз образложење главног тужиоца Луиз Арбур да не садржи довољно доказа за сумње да је Алија Изетбеговић починио тешко кршење међународног хуманитарног права.

Тужилаштво Републике Српске за односе са Хашким Судом доставило је 2. новембра 2001. године проширену отужницу против Алије Изетбеговића, који је у време рата у БиХ обављао функцију председника Председништва БиХ. Оптужница терети Алију Изетбеговића за геноцид, ратне злочине над цивилним становништвом и заробљеницима и уништавање културних и историјских споменика. Уз оптужницу Хашком Суду су достављени докази: 

  • 300 кривичних пријава,
  • 350 изјава сведока саслушаних пред судовима Републике Српске,
  • 1.000 изјава датих МУП Републике Српске,
  • 16 видео записа
  • 9 аудио-записа,
  • 800 сведочења цивила - инвалида страдалих од граната или снајпера
  • и други доказни материјал.



ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ И НЕ ПОНОВИ!































Skip Navigation Links