Алија Изетбеговић (1925-2003) је бивши предсједник Предсједништва Босне и Херцеговине, касније ратни командант босанско-херцеговачких муслимана, оснивач и први предсједник муслиманске екстремнистичке Странке Демократске Акције, аутор чувене "Исламске делкарације", по којој је Босна и Херцеговина замишљена као етнички и вјерски чиста држава.

У социјалистичкој Југославији је два пута робијао због својих шовинистичких идеја и националистичко-клерикалних испада.

На првим изборима у Босни и Херцеговини 18. новембра 1990. године добио је знатно мање гласова од Фикрета Абдића, успјешног привредника из Велике Кладуше.

У Лисабону је прво потписао документ о мирном ријешењу политичке кризе у БиХ априла 1992. године, али је послије разговора са америчким дипломатом Вореном Цимерманом повукао потпис и увукао народе Босне и Херцеговине у рат и несагледиву катастрофу.

Умјешан је у бројне злочине, гдје је наручивао да му одрађују сарајевски криминалци (Цацо, Ћело, Јука итд) или муџахедини придошли из арабских земаља 1990-их за вријеме босанско-херцеговачког рата.

Био је једна од кључних личности током разбијања друге Југославије деведесетих година, тј. крајем 20. стољећа.

ЖИВОТОПИС

Поријекло Алије Изетбеговића је из Београда, одакле су његови преци дошли из Анадолије, прије 400 година. По успостављању односно обнови србске државе, дошли у рејон Босанског Шамца у 1850-их година, када је кнез Александар Карађорђевић успио да истјера један дио Османских окупатора из Кнежевине Србије.

У средњем дијелу босанске Посавине су се задржали неко вријеме гдје се и Алија родио 8. августа 1925. године, па је његов отац одлучио 1928. године да се одсели из Босанског Шамца у Сарајево.

Из породичног албума: Изетбеговићи 1930-их

Након досељења Изетбеговића у Сарајево, током 1930-их похађао је гимназију, а у доба Другог свјетског рата био је активан у муслиманским екстремистичким удружењима као члан исламско-фанатичке организације "Млади муслимани" и то про-нацистичке фракције која је подржавала усташку јединицу Ханџар-дивизија због чега 1946. године бива осуђен на три године робије. 

Два рођака његове супруге Халиде Реповац су током Другог свјетског рата погинули као партизански борци. Са Халидом се оженио 1950. године и она му је родила троје дјеце: двије кћери и једног сина Бакира (1956.)...

Млади Муслимани, екстремизам и антисекуларизам

По одслужењу затворске казне, првобитно је уписао агрономију, али се ипак одлучио да студира право и дипломирао је 1956. године, па се запошљава у фабрици „Босна“ у којој је провео скоро тридесет година.

Иако је положио правосудни испит 1962. године, Алија се није професионално бавио адвокатуром.

Списатељска активност

Алија Изетбеговић се политички до краја профилирао крајем шесдесетих година 20. вијека, када је написао политичко-вјерски програм "Исламска декларација" (1970. године), у којем се залаже за државни систем утемељен на принципима сунитског ислама. То дело је видљиво панисламистички по своме виђењу: Изетбеговићева је утопија прокламација муслиманске власти и одбијање како тоталитарно комунистичког, тако и секуларно-демократског западног друштвеног и политичког модела.

Суштина те декларације је спајање радикалног ислама са прозападним начином живота.

Успомена са робије, 1946. године

Изетбеговић 1980. објављује своје најважније дјело, "Ислам између истока и запада". Та се књига може окарактерисати као историјско-филозофско разматрање положаја исламске цивилизације, посебно у контексту секуларизације и смјеше науке, технологије и политичке демократије која је препородила запад, потиснувши хришћански идентитет у други план - процес за који је аутор исправно претпоставио да ће корозивно дјеловати и на вјерски састав земаља са већинским муслиманским становништвом.

Изетбеговићева је позиција истовремено конзервативна и противсловна: залаже се за очување специфично исламских обиљежја друштва, но, остаје нејасно јесу ли те карактеристике спојиве са универзалним начелима политичке демократије коју није директно осудио.

Током 1983. године Алија Изетбеговић је осуђен на политичком процесу у Сарајеву (заједно с још неколицином истомишљеника) због "муслиманског национализма" и "непријатељске пропаганде" на 14 година затвора, што значи да је требао изаћи из казнено-поправног дома тек 1997. године. Казну је служио у Фочи.

Лична документа издата по повратку са робије

Остаје нејасно како је након издржаног дијела казне у затвору у Зеници пуштен на слободу знатно раније тј. 1988. године, још мање како је добио право да се бави политиком односно борбом за власт двије године касније, с обзиром на то зашто је осуђен пред Државним судом.

Политичко дјеловање

Алија Изетбеговић оснива Странку Демократске Акције 1989. године као националну политичку странку муслимана. Већина његових сарадника је тада у архивама сигурносно-обавјештајних служби СФРЈ имала ознаку "унутрашњи непријатељ", јер су на директан или индиректан начин радили на њеном нестанку.

На првим вишестраначким изборима у Босни и Херцеговини, новембра 1990. након више од пола вијека СДА добија 33% мандата у новом парламенту као појединачно најјача странка у БиХ. Толики број гласова СДА може више да захвали Фикрету Абдићу, успјешном привреднику из Велике Кладуше, који је био харизматична личност. Па је тако и Фикрет Абдић добио за четвртину више гласова, на тим изборима од Алије Изетбеговића.

Међутим, то је само био мамац муслиманима, али и лаковјерним Србима из БиХ, јер је Изетбеговић био контраверзна личност, са два робијашка стажа и шовинистичим испадима. Усљед политичких притисака екстремног крила (Ејуп Ганић, Харис Силајџић...итд) странке СДА Фикрет Абдић се повлачи, а предсједник Предсједништва Босне и Херцеговине, постаје Алија Изетбеговић.

Странка СДА је после избора склопила коалицију са хрватском милитантном странком ХДЗ и србским СДС-ом. Тако је направљена коалиција, која је издржала једва 15 мјесеци, до почетка ратних сукоба у БиХ. Партија СДС је била само вјештачки партнер СДА, јер је СДА са ХДЗ имао низ закулисаних радњи и малверзација, против србског народа у БиХ.

Алија Изетбеговић, као предсједник Предсједништва БиХ био је активан учесник у конференцијама за очување СФРЈ, заједно са осталим предсједницима других република.

Успомена са састанака за разбијање СФРЈ

Заступао је став да Босна и Херцеговина не треба да остане у окрњеној Југославији, већ да има исто право на самоопредељење као и све њене бивше републике. Посље неуспјелог фебруарског референдума о независности, у марту 1992. БиХ проглашава отцјепљење, што су признале САД и земље Европске уније у априлу 1992. године.

Након пропасти Лисабонског договора, под патронатом португалског дипломата Хосеа Кутиљера, који је предвиђао преуређење БиХ на принципима националне кантонизације. Хрватска, србска и муслиманска страна су потписале договор, но Изетбеговић је повукао свој потпис посље десет дана (на наговор америчког дипломате Ворена Цимермана)... То је био окидач за почетак крвавог рата на цијелом подручју Босне и Херцеговине и увлачење њених народа у несагледиву катастрофу.

Дана 2. маја 1992. године Алија Изетбеговић је за кратко био ухапшен од Војне полиције ЈНА, али је пуштен већ сутрадан. То се десило у Сарајеву, док су трајали драматични догађаји и злочини у Добровољачкој улици над припадницима ЈНА од муслиманских паравојних формација, које је предводио Ејуп Ганић. Управо је Ганић желео ликвидацију Изетбеговића, како би оптужио Србе и ЈНА, а он засјео на кормило муслиманског живља у БиХ.

Политички програм СДА предвођене Изетбеговићем је била унитарна („јединствена“) Босна и Херцеговина без унутрашњег устројства које би се темељило на националном начелу. Та је политика, коју су Срби и Хрвати перципирали као покушај муслиманске доминације преко централизиране БиХ у којој су муслимани имали релативну већину изазвала аверзију код хрватског и србског становништва.

Хрватска страна страховала је од оснажења централне моћи која их је подсећала на србски централизам из доба Краљевине Југославије, док је србско становништво страховало од могућег обнављања масовних злочина  односно геноцида који су над њим почињени у БиХ, током Другог свјетског рата, од стране муслиманских и хрватских (фашиста) усташа.

Пораст тензија између три највећа народа у БиХ као и велики низ појединачних инцидената букнули су у свеопшти грађански рат на територији БиХ. Босна и Херцеговина као друга муслиманска држава на Балкану, после Турске и њен предсједник Алија Изетбеговић, добијали су помоћ међу богатим арапским, муслиманским државама.

Током рата Алија Изетбеговић је сарађивао са исламским екстремистичким организацијама, између осталих и Ал Каидом лидера Осаме Бин Ладена кога је и лично примио у Сарајеву 1994. године. Посјету Бин Ладена Сарајеву и његов сусрет са Алијом Изетбеговићем открила је новинарка њемачког магазина Шпигл Ренате Флотау, која је испред канцеларије тадашњег гсоподара живота и смрти у Сарајеву чекала интервју и случајно набасала на Бин Ладена.

Закаснели Лисабон у Дејтону, посље три и по године

Сам ток рата у Босни и Херцеговини довео је прилагођавања Изетбеговићеве политике реалностима на терену, па је након више неуспјелих примирја, у америчком граду Дејтону 1995. склопљен мировни уговор између Изетбеговића као представника муслимана, Милошевића који је представљао Србе из БиХ, те Туђмана као представника босанско-херцеговачких Хрвата.

Па је тако Изетбеговић признао Републику Србску, као други ентитет БиХ, док је са Хрватима морао да направи Федерацију.

РАТНИ ЗЛОЧИНИ

Алија Изетбеговић је још августа 1991. године заједно са својим блиским сарадницима: Харисом Силајџићем и Ејупом Ганићем направио план за увоз наоружања и формирању муслиманских паравојних формација, које би се бориле за независност БиХ, јер је и сам Изетбеговић знао да одвајање БиХ од СФРЈ неће ићи лако мирним путем.

Тако су по његовом налогу у септембру и октобру 1991. у већини муслиманских општина у БиХ формиране: "Зелене беретке" и "Патриотска лига". Од којих су касније током 1992. прерасле у муслиманску тзв. Армију Босне и Херцеговине.

Сарајевски криминалац и нарко-дилер Рамиз Делалић Ћело је изјавио да је од Алије Изетбеговића добио налог и обећану награду, ако 1. марта 1992. године убије неколико србских сватова у Сарајеву на Баш-чаршији, што је овај и учинио. То је довело до кључања националних тензија у БиХ јер је Полиција одбила да спроведе истрагу и ухапси Делалића... тиме отпочео крвави грађански и вјерски рат у БиХ, све до краја 1995. године.

Алија Изетбеговић је један од главних организатора за злочине које су муслиманске паравојне формације учиниле над припадницима ЈНА, који су се повлачиле из Сарајева 2. и 3. маја 1992. године (Доброовљачка улица) и двије седмице касније у Тузли 15. маја 1992. на Брчанској малти.

Одмах по отпочињању ратних сукоба у Босни и Херцеговини из арабских земаља долазе исламски фанатици - муџахедини из Авганистана, Саудијске Арабије, Египта, Судана, Алжира, Пакистана, Туниса, Марока... да се боре за Џихад (свети рат муслимана против невјерника).

Алија Изетбеговић је обилазио те муџахедине и бодрио их да остану да се боре против хришћана (прво Срба и касније Хрвата). Муџахедини су Алији Изетбеговићу доносили трофеје у виду одсјечене главе Срба цивила и бораца, које је он у свом кабинету чувао, док је обављао функцију предсједника.

Већина пријератних сарајевских криминалаца Мушан Топаловић Цацо, Рамиз Делалић Ћело, Јусуф Јука Празина, Исмет Бајрамовић Ћело и др. били су редовни гости код Алије Изетбеговића, које је он често и даривао са вриједним предметима или новцем, зато што су му служили за обављање најпрљавијих послова.

Узвоз алахових ратника из Азије и Африке - борци за Џихад

Алија Изетбеговић је активно је сарађивао са босанско-херцеговачким Хрватима до љета 1993. године и касније током 1995. године па су тако муслиманско-хрватске снаге направиле низ етничких чишћења над србским становништвом у БиХ: Брадина, Сијековац, Мостар, Вишеград, Горажде, Бихаћ, Мркоњић град, Дервента, Зеница, Тузла...

Док су у Сребреници и Сарајеву муслиманске снаге починиле невјероватна звјерства, што су касније се трудили да сакрију, или прикажу да су Срби починили те злочине над муслиманима?!

Муслиманска војска је 1992-1993 формирала посебну фабрику хемијског оружја "Бехар", које су користили против Војске Републике Србске, а што је супротвно Женевском конвенцијом о рату из 1947. године. Алија Изетбеговић је итекако био упућен у то заједно са Ејупом Ганићем и Харисом Силајџићем.

Сусрет са Клинтоном 1993: Тако је договорена Сребреница

Такође, Изетбеговић је знао за постојање великог броја концентрационих логора (Силос, Централни затвор, Мусала, "Виктор Бубањ", Челебићи и др.) за Србе у Босни и Херцеговини, које су контролисали муслимани, а није ништа учинио да то спријечи. Неке је чак лично посјећивао.

Само у Сарајеву је било преко 120 логора за Србе.

Такође, његове ратне јединице се терете да су порушили више од 200 православних цркава и храмова од културно-историјског значаја у Босни и Херцеговини.

ПОСЛИЈЕ РАТА

Посље Дејтонског споразума 1995. Алија Изетбеговић остаје активан као предсједник СДА и копредсједник муслиманско-хрватске Федерације БиХ, но права власт је, по споразуму, прешла у руке високога представника "међународне заједнице" (есенцијално, САД и ЕУ).

Због погоршања здравља Изетбеговић се повлачи из политике 2000. године, но задржава пресудан утицај на обликовање муслиманске политике.

Највећа сахрана у Сарајеву икада

Дана 19. октобра 2003. Изетбеговић је преминуо од наводно компликација узрокованих погоршањем срчане болести. Његовој сахрани присуствовало је преко 150.000 особа, као и бројне дипломатске делегације из Француске, САД, Грчке, Аустрије, Турске, Македоније, Хрватске, Словеније, Ирана и Пакистана.

Сахрана Алије Изетбеговића је протекла у сјенци информације да је Међународни кривични суд за бившу Југославију из Хага разматра могућност за подизање оптужнице против њега због ратних злочина које су починили исламски муџахедини против хрватског и србског народа и заробљених војника у босанско-херцеговачком рату 1990-их.

Двојник

Десетак година послије завршетка оружаног сукоба у БиХ генерал Хабиб Идризовић је одао тајну како он лично за вријеме рата био двојник лидера босанских муслимана Алије Изетбеговића. Хабиб је иначе рођен у околини Сјенице (СР Србија), али се средином седамдесетих година 20. вијека доселио у Сарајево.

Иначе, Идризовић је био предводник 'Санџаклија' који су учествовали са Јусуфом Празином у погрому Срба у насељима Пофалићи, Велешићи, Бућа Поток и Граовиште средином маја 1992. године.

ОПТУЖНИЦА ИЗ ХАГА

Оригинална оптужница која је подигнута 16. децембра 1996. године, а враћена је из Трибунала у Хагу уз образложење главног тужиоца Луиз Арбур да не садржи довољно доказа за сумње да је Алија Изетбеговић починио тешко кршење међународног хуманитарног права.

Тужилаштво Републике Србске за односе са Хашким судом доставило је 2. новембра 2001. године проширену отужницу против Алије Изетбеговића, који је у вријеме рата у БиХ обављао функцију предсједника Предсједништва БиХ.

Посебни поздрави за муслиманске злочинце
који су почистили јужни Озрен

Оптужница терети Алију Изетбеговића за геноцид, ратне злочине над цивилним становништвом и заробљеницима и уништавање културно-историјских и вјерских споменика, прогоне и депортације немуслиманског становништва.

Уз оптужницу Хашком суду су достављени докази: 

• 300 кривичних пријава,
• 350 изјава свједока саслушаних пред судовима Републике Србске,
• 1.000 изјава датих МУП Републике Србске,
• 16 видео записа
• 9 аудио-записа,
• 800 свједочења цивила - инвалида страдалих од граната или снајпера
• и други доказни материјал.

ЗАОСТАВТШТИНА

Иако, бројни докази кроз свједочења преживјелих жртава јасно говоре о томе да је Алија Изетбеговић био на челу удруженог ЗЛОЧИНАЧКОГ ПОДУХВАТА односно геноцида према Србима у Босни и Херцеговини почетком деведесетих година 20. вијека, у скоро свим муслиманским друштвеним слојевима он и даље ужива велику подршку и захвалност.

На масовним окупљањима муслимана посљедњих година (свадбе, утакмице, концерти и сл.) било да је то у Босни и Херцеговини или у дијаспори често се могу видјети његове слике и чути пјесме њему у част.

Многе улице, мостови и тргови су понијеле његово име у мјестима као што су: Бужим, Цазин, Доњи Вакуф, Бихаћ, Градачац, Какањ, Калесија, Кључ, Коњиц, Маглај, Зеница, Високо, Сарајево, Сребреник, Тешањ, Тузла, Завидовићи итд.

Истамбул цијени свог пулена

Не само у домовини, многи градови у иностранству су дали имена студентским домовима, булеварима, парковима, домовима културе, музеје по Алији Изетбеговићу... Ту спадају: Турска, Саудијска Арабија, Таџикистан, Северна Македонија, ткз. Република Косово, Туркменистан итд.

У Истамбулу чак постоји џамија са његовим именом.