Злочин у Кукавицама је монструозни ратни злочин који су починиле муслиманске јединце ткз. Армије Босне и Херцеговине 27. августа 1992. године над Србима цивилима у селу Кукавице, између Рогатице и Горажда, у доњем дијелу босанског Подриња.
У овом стравичном злочину муслиманске снаге су пуцале на колону од 1.000 Срба избјеглица које су се повлачиле испред јаке муслиманске офанзиве која је била у Горажду на истоку БиХ. Тај злочин у Кукавцама је уствари била добро планирана засједа муслиманске војске гдје је настрадало најмање 27 Срба цивила је убијено, а 80 је тешко рањено.
За овај злочин је 2006. покренута подигнута оптужница пред Тужилаштвом Босне и Херцеговине, а тек 2012. године је покренута истрага, али до данас су осуђена само четворица припадника 31. дринске (касније 1. рогатичке) бригаде Дринског корпуса муслиманске ткз. Армије Босне и Херцеговине, иако се зна да је у том злодјелу учестовало најмање 100 лица.
Денис Тановић је 2001. године приликом снимања филма "Ничија земља" приказао овај злочин, али је као жртве навео муслимане, а починиоце Србе. Да зло буде веће за то је добио престижну филмску награду "Оскар" у Америци.
О августовском злочину у Кукавицама до данас није снимљен ниједан документарни филм нити је написана иједна књига.
ПРЕТХОДНИЦА
Југославија је била федеративна држава састављена од шест република: СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија... с тим да је СР Србија имала двије покрјине: АП Војводина и САП Косово и Метохија. И СФРЈ и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живили од Вардара па до Триглава и од Ђердапа до Јадрана.
Југославенска федерација 1974-1992
Друштвено-економско уређење је био социјализам, односно диктарура пролетеријата и радничко самоуправљање. Политички систем је био једнопартијски, односно владао је Савез Комуниста.
Устав Југославије од 1974. године донио је децентрализацију земље, која је омогућила сепаратистичким снагама прво у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији западног Балкана, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.
ЈНА је створена на традицији Титових партизана
Савезна скупштина августа 1989. године доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замјењује вишепартијски систем почетком наредне године. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.
Савеза Комуниста Југославије се распада 23. јануара 1990. на чувеном XIV конгресу у београдском Сава Центру, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе. У то вријеме, Њемачка је била уједињена, а "гвоздена завјеса" је у земљама Варшавског пакта већ била пробијена и на дјелу су отпочеле ткз. Обојене револуције.
Југославенска шесторка мистерије
Словеначка делегација напушта засједање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је након 45 година прекинута владавина комуниста у Југославији.
Заправо тада је друга јужнославенска држава озбиљно нагрижена унутрашњим сепаратизмима, који су врло брзо добили велику помоћ спољних фактора, прије свега: Ватикана, Европске Уније и САД. Касније исламских земаља сјеверне Африке, Блиског и Средњег Истока. Њихов циљ је био убацивање радикалних исламиста у Европу и ширење Ислама.
Ситуација у Босни и Херцеговини
Босна и Херцеговина је централна република СФР Југославије, у којој су живјели Срби, муслимани и Хрвати, заједно са националним мањинама.
Дана 18. новембра 1990. одржани су први вишестраначки избори након Другог свјетског рата. Власт је формирана од странака антикомунистичке коалиције: СДА, СДС и ХДЗ. Народни посланик који је добио највише гласова је Фикрет Абдић (47,4%), успјешан привредник из Велике Кладуше, али је он склоњен у страну од муслиманских екстремиста због тога што није желио рат, нити сукобе са Србима. Уствари, он је био само мамац бирачима на изборима.
Тако је предсједник Предсједништва БиХ постао Алија Изетбеговић, пријератни робијаш и аутор чувене шовинистичке "Исламске декларације". Предсједник Народне скупштине постао је Момчило Крајишник из странке СДС, а Хрват Јуре Преливан премијер Владе. Ова коалиција је издржала 15 мејсеци. Урушила се на почетку ратних збивања априла 1992. године.
Водећи чланови муслиманске Странке Демократске Акције: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић, Харис Силајџић и др. су још средином 1991. године донијели одлуку да не желе Босну и Херцеговину у Југославији, односно да желе независну БиХ. Ту су се планови странака СДА и ХДЗ поклапали, али су обије странке жељеле да имају етнички и вјерски чисту државу. Односно Хрвати су жељели БиХ да припоје Хрватској, а муслимани радикалну исламску републику.
Куљић (ХДЗ), Караџић (СДС) и Изетбеговић (СДА)
Идеју о независној Босни и Херцеговини су свакако ширили и медији. Још октобра 1991. године у сарајевским новинама појављивале су се отворене пријетње србском народу. Између осталог најављивано је обнављање тзв. Ханџар дивизије, фашистичке јединице која је 1941-1945 починила стравичне злочине над Србима у Независној Држави Хрватској. Ту формацију су чинли углавном муслимани. Иначе, усташка злодјела у Босни и Херцеговини су досегнула свој врхунац у мјестима као што су: Пребиловци, Дракулић, Билећа, Гацко, Доња Градина, Купрес, Драксенић...
У августу 1991. почиње организовано наоружавање муслимана и Хрвата у БиХ које је ишло преко странака СДА и ХДЗ, са циљем напада на Југословенску Народну Армију. Наредног мјесеца почело је оснивање мјесних одбора паравојне формације "Зелене беретке" и "Патриотске лиге". У Мостару је у другој половини 1991. било пуно припадника ЈНА, који су долазили из Хрватске (Далмација и Дубровачки рејон), одакле су били протјерани или повучени. Касније су отишли у Ужице (СР Србија).
Прваци ХДЗ у Грудама 18. новембра 1991. проглашавају Херцег-Босну, хрватску парадржаву на тлу БиХ. Она је постојала током рата и циљ је био да се цијела БиХ интегрише у Хрватску, односно да се обнови НДХ. Имали су константно помоћ званичног Загреба и Туђмановог режима.
Почетком 1992. тачније 9. јануара србски посланици у Сарајеву проглашавају Републику србског народа у БиХ, као одговор на муслиманске и хрватске пријетње односно Срби желе да остану да живе у Југославији. Седам недјеља касније, организован је референдум о одвајању Босне и Херцеговине од СФРЈ, где је 62,4% бирача гласало за независност, што је недовољно да се сматра важећим. Ипак, земље ЕУ и САД им признају то.
У Лисабону су 23. фебруара представници муслимана, Срба и Хрвата у БиХ потписали чувени Кутиљеров споразум како би се зауставио рат... међутим, десет дана касније Алија Изетбеговић повлачи потпис на наговор Ворена Цимермана америчког амбасадора у Југославији и то послије 10 дана.
Жозе Кутљеро из Португала
У Сарајеву су 1. марта припадници "Зелених беретки", које предводи криминалац Рамиз Делалић Ћело, пуцали на србске сватове на Башчаршији и убили младожењиног оца Николу Гардовића, а свештеника Раденка Миковића ранили. То је био догађај који је најавио крвави рат деведесетих, а то је био и један од повода да се распадне још увјек мјешовита полиција. У западним медијима овај догађај је лажиран, тј. реченео је да су Срби наводно пуцали на муслиманске сватове.
Након тога, усљедилили су бројни напади на србска мјеста у БиХ, као и припаднике ЈНА (Сијековац, Купрес, Сарајево, Тузла...). Међународни представници су били само нијеми посматрачи.
Ситуација у Рогатици
Рогатица је мало мјесто, варош у југоисточном дијелу Босне, у рејону средњег Подриња. Налази се источно од Сарајева (66 км), сјевероисточно од Фоче (51 км), јужнии од Хан Пијеска (45 км) и западно од Ужица (110 км).
Рогатица је смјештена на обалама ријеке Ракитицие, на надморској висини 525 метара. Рогатичку котлину затварају брда Љун, Црвен, Тмор и Засада, тако да је рогатички крај претежно средње планински. Поред Ракитице протиче и ријека Прача, поред које се налази пећина Дуговјештица, најдужа пећина у Босни и Херцеговини. Од ријеке Дрине Кукавице су удаљене око 14-15 км.
У близини Рогатице постојали су остаци средњовијековног града Борча (10. стољеће), којим је управљала србска племићка породица Павловић.
У новије доба, први хотел у Рогатици је отворен 1900. године, од Чеха Фрање Јакуша, а први биоскоп је отворен 1940. године. Аустро-Угарска је у овом мјесту 1905. направила градски водовод. Прву пилану је направио Бећир-ага 1900. године, а исте године циглану Нурбег Бранковић. Крајем 19. и почетком 20. стољећа овде су по налогу Бечког двора грађени путеви према Горжаду, Сарајеву и Вишеграду. Дом здравља се отвара 1883. а 1926. је отворена "грађанска" тј. средња школа.
Након Првог свјетског рата 1919. године у селу Кукавице је почело ископавање угља. Струју из далековода Рогатица је добила 1934. године.
Према попису становништва из 1991. године у општини Рогатица било је 65% муслимана и 34% Срба. Током Другог свјетског рата усташке јединице: Ханџар дивизија, Муслиманска Милиција и хрватска Црна Легија су у овом крају починиле стравичне злочине над србским становништвом, чиме је нарушена национална структура, а посље рата се морало ћутати о генциду над Србима. Најпознатији злочн је у селу Осово априла 1942. године када је преко 90 Срба запаљено у једној штали.
Након Другог свјетског рата у Рогатици су постојале друштвене фабрике: ШИП "Сјемец", који је у свом концерну имао пилану, фабрику столарије и намјештаја; затим саобраћајно предузеће "Технотранс" са аутобусима и камионима; фарбика пречистача "ТПР" и "Агрокомбинат" за пољопривредну производњу; предузеће "Ротекс" за производњу ћебади.
Крајем 1980-их почиње оснивање политичких странка, па је тако у већинским муслиманским мјестима странка СДА Алије Изетбеговића брзо нашла своје присталице. Већ 14. јула 1990. у Рогатици је основан огранак СДА, а мјесец дана касније огранак СДС. Поред те двије странке на локалне изборе је изашло још 3 странке. Али су власт формирале СДА и СДС. Предсједник општине Рогатица је постао Адил Лутвић (СДА), професор математике из Жепча, предсједник Извршног одбора СО Рогатице је био Миле Ујић (СДС), начелник МУП-а Рогатице био је Исмет Османовић (СДА).
Како се "кувало" у Сарајеву и цијелој БиХ, тако се преносило и у рогатичком крају. Почеле су провокације, малтретирања Срба... тензије и напетост су расле из дана у дан. Кренуло је постављање паравојних пунктова за контролу кретања људи и робе.
РАТНИ ЗЛОЧИН
Дана 27. августа 1992. колона Срба цивила, углавном жена, стараца и дјеце, која се кретала на тракторима, аутима, аутобусаима из села Јабука, преко Месића ка Рогатици, бјежећи пред муслиманском офанзивом која је почела од Горажда. Тако је колона упала у муслиманску засједу, јер су србске избјеглице у селу Кукавице дочекале јаке муслиманске снаге и ту отвориле жестоку ватру по колони. Убијено је најмање 27 Срба, а 80 је тешко рањено. Из свега што се дешавало тај дан види се да је ово добро организована и планирана акција муслиманске војске, да би се уништило језгро србског становништва у Горажду и околини.
Муслимански војници су пуцали из снајпера по колони, бацали тромблонске мине... Убијене су читаве породице, а лешеви Срба цивила су на асфалту у Кукавицама стајали више од мјесец дана. На врелом љетњем сунцу су дивље животиње разностиле њихове комаде тијела. Ово је уствари трећи напад на колону Срба који су направиле муслиманске снаге.
Представници међународних хуманитарних организација у БиХ су само те лешеве сколинили са пута у крај. Најтрагичније од свега је то што ти "хуманитарци" долазили на мјесто злочина и снимали камером лешеве, асфалт и све то лажирали посље у свету како су Срби убијали муслимане.
Везано за овај злочин треба споменути и случај муслиманске дјевојчице Минке Живојевић, која је тада имала 5 година. Њен отац Мехо Живојевић је молио комадну Војске Републике Српске у Рогатици да пребаце му болесну ћерку у Соколац ради лијечења, а за узврат нуди ослобађање 10 Срба из горажданских логора.
То је била превара, јер је само један Србин ослобођен. Хеликоптером се пребацује Минка Живојевић у војну болницу на Сокоцу, гдје је излијечена баш тог 27. августа 1992. Ту се дјевојчица Минка упознала са дјецом Миодрагом и Момирком Спасојевић, чија је мајка убијена у кањону код Кукавице, а они остали сирочад.
ИМЕНА ЖРТАВА
У овом августовском покољу над Србима убијени су:
|
Мушкарци |
Жене |
-
Васо Самарџија (1909)
-
Саво Пљеваљчић (1912)
-
Радомир Андрић (1936)
-
Радисав Ђурђевић (1982)
-
Милан Ђуровић (1992)
-
Зоран Машић (1909)
-
Здравко Матовић (1951)
-
Новица Јагодић (1940)
-
Јанко Јакшић (1928)
-
Далибор Матовић (1982)
|
-
Танкосава Гавриловић (1914)
-
Даринка Суботић (1912)
-
Биљана Ракановић (1962)
-
Драгана Спасојевић (1968)
-
Радојка Ђурђевић (1956)
-
Јока Иконић (1927)
-
Милена Ђуровић (1952)
|
СВЈЕДОЧЕЊА
Ранко Иконић, професионални возач из села Витковићи, о Кукавичком злочину казује сљедеће:
- "Тог кобног дана није се знало одакле се све пуца, а од унакрсне ватре из свих оружја мртвих и рањених било је на све стране. Као на длану из засједе су се могле бирати жртве. На мети је био и препун аутобус који сам возио. Био је то прави масакр над нејачи, над старим и изнемоглим људима и дјецом. Аутобус ми је био крцат, у њему је било око 120 путника којима је то била последња и једина нада за спас од смрти. Да би их више стало, сваки је путник, жене посебно, држао у наручју бар по једно дијете.
И онда, у Кукавицама, десило се нешто што ипак нико није очекивао, с обзиром на то да смо већ били далеко од борбених линија. Била је то класична засједа изведена по унапред смишљеном плану, јер су пропустили главнину колоне разних возила, да би је пресекли при крају и напали.
Остало је око 50 возила, мој аутобус је био на зачељу. А онда, изненадна пуцњава, јауци и вриска путника. На све стране погинули и рањени. Пут је био закрчен запаљеним и разбијеним возилима, тако да сам морао да изводим прави слалом како бих их заобишао. Прво сам био рањен у десну ногу, али нас је пакао тек чекао код прикључног пута према Варошишту.
Пуцало је са свих страна, земља је горjела, осетио сам рафале и по лијевој нози, а сигурне смрти спасла ме је једна жена која је смртно рањена пала преко мене. Иако су већ биле избушене и гуме, нисам се предавао. Ни сам не знам како, али сам кроз унакрсну ватру успио некако да дам гас и умакнем према Рогатици, удаљеној око шест километара.
Кад сам стигао у Рогатицу, пао сам преко волана и изгубио свијест...".
Милaну Ђурђeвићу су муслимански крвници тог кобног дaнa убили супругу Рaдоjку од 36 годинa и синa Рaдисaвa коjи je био дванаестогодишње дијете.
- "Убили су ми супругу Рaдоjку и синa од 12 годинa, док je други син успио дa сe спaси... бaш нa овом мјeсту овдјe, нeприjaтeљи су сa овe мeђe горe пуцaли на њих.
Видјели су добро да се ради о цивилима, никако војницима".
МЕДИЈСКЕ ЛАЖИ
Сарајевски редитељ Денис Тановић је снимио 2001. године играни филм "Ничија земља" где су ти снимци начињени у источнобосанском селу Кукавице и представљени као злочин над муслиманима, који су починили Срби.
И не само то, Тановић је за тај филм, препун лажи добио престижну америчку филмску награду "Оскар", као најбољи страни филм ван енглеског говорног подручија.
ХАПШЕЊА И СУЂЕЊА
МУП Републике Српске је Тужилаштву БиХ у Источном Сарајеву доставио 16. јуна 2006. обимну документацију против осам војника муслиманске Армије БиХ: Азиз Шушa, Мухaмeд Шишић, Изeт Хaџић, Тaрик Шишић, Aзиз Aгaновић, Eмир Дрaковaц, Зaхид Aлић и Сaлко Aлић.
Крајем 2013. године припадници СИПА су ухапсили седам лица за које се основано сумња да су учествовали у овом злочину села Кукавице.
Свједок Ранко Иконић је сведочио о злочину у Кукавицама пред многим светским ТВ станицама, али се овај злочин и даље заташкава.
Апелационо Вијеће суда Босне и Херцеговине је 2015. године донијело пресуду за четири бивша припадника ткз. Армије БиХ, који су осуђени на укупно 29 година затвора за почињени ратни злочин против цивилног становништва у мјесту Кукавице општина Рогатица, од чега:
-
Мухамед Шишић, командант диверзантског одреда при 31. дринској (касније 1. рогатичкој) бригади Дринског корпуса муслиманске ткз. Армије БиХ... осуђен на 8 година;
-
Тарик Шишић, припадник диверзантског одреда при 31. дринској (касније 1. рогатичкој) бригади Дринског корпуса муслиманске ткз. Армије БиХ... осуђен на 5 година;
-
Азиз Шуша, припадник диверзантског одреда при 31. дринској (касније 1. рогатичкој) бригади Дринског корпуса муслиманске ткз. Армије БиХ... осуђен на 5 година;
-
Емир Драковац, припадник диверзантског одреда при 31. дринској (касније 1. рогатичкој) бригади Дринског корпуса муслиманске ткз. Армије БиХ... осуђен на 11 година затвора. С тим да је Драковац због ранијих пресуда за кривицу мучења припадника ВРС у децембру 1992. године већ осуђен на 14 година робије, то му је укупна казна гласила 15 година затвора.
Касније је у марту 2017. године Петресно вијеће суда БиХ је ослободило оптужбе Мухамеда и Тарика Шишића као и Азиза Шушу. Док је Драковац остао осуђен.
Међутим, Апелационо вијеће суда Босне и Херцеговине је 17. октобра 2018. године наложило ново суђење, када је потврђена пресуда из 2015. године.
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
У селу Кукавице је подигнут посље рата споменик, гдје је уклесано 25 имена србских жртава, који су настрадали тог кобног 27. августа 1992. године.
То је муслиманима ужасно сметало, па је споменик два пута рушен, али су гораждански Срби га два пута обнављали, гдје се сваке године окупљају на 27. август дајући жртвама помен и парастос.
ПУБЛИКАЦИЈЕ
Иако су прошле деценије од овог монструозног злодјела муслиманских снага, до данас није снимљен нити један документарни филм...
Нити је написана књига која би остала покољењима да свједочи о ужасу звјери у људском облику који поубијаше десетине жена, дјеце и стараца само зато што нису подобни по вјери и нацији.
ЗАКЉУЧАК
Злочини у Кукавицама су само једна карика геноцидног ланца тј. удруженог злочиначког подухвата који се обрушио на Србе током деведесетих година 20. вијека у Босни и Херцеговини од стране муслиманских власти формиране од првака СДА: Алија Изетбеговић, Харис Силајџић и Ејуп Ганић.
Циљ је био да се православни Срби елиминишу, не само са подручја источне Босне односно Подриња, већ читаве Босне и Херцеговине, јер су муслимански екстремисти заправо жељели етнички и вјерски чисту државу по модели Алијине Исламске Декларације, која је објављена 1971. године.
С обзиром да су Срби у читавој западној хемисфери означени као једини кривци за распад и разбијање Југославије и ратове на тлу исте, тешко је вјеровати да ће у догледно вријеме неко од муслиманских крвника са оружјем или у одјелу одговарати за оваква монструозна злодјела, као што је и овај кукавички злочин.