Покољ у Бјеловцу је назив за ужасан ратни злочин који се десио у општини Братунац на истоку земље Босне, у зони средњег Подриња, односно регије Бирач, почетком деведесетих година када је разбијана СФР Југославија.
Муслиманске снаге су изјутра 14. децембра 1992. опоклили село Бјеловац и започене стравичан масакр. На подручју Бјеловца заједно са околним србским селима Сикирић и Лозничка Ријека, бојовници муслиманске 28. дивизије су убиле најмање 109 Срба и том приликом спалиле 350 кућа чији су власници Срби. Сва покретна имовина, стока, храна и љетина је покрадена. Цјелокупно становништво је присиљено да бјежи преко Дрине у Републику Србију.
Бјеловац је неколико наредних мјесеци остао под контролом муслиманске тзв. Армије БиХ и потпуно пусто од локалног становништва док Војска Републике Србске није ослободила ова села. Муслиманске снаге БиХ су током 1992-1995 на подручју Сребренице и Братунца етнички очистили и уништили око 100 србских насеља, већином руралног типа.
За те злочине нико није кажњен. Судско вијеће Хашког Трибунала је 2008. године ослободило крвника Насера Орића, команданта злогласне 28. дивизије муслиманске тзв. Армије БиХ.
Симбол страдања покоља у Бјеловцу је Брано Вучетић, коме су тог дана убијени отац и старији брат, а мајка три месеца раније мајка. Он сам је провео у муслиманском логору за Србе скоро два мјесеца.
ПРЕТХОДНИЦА
Југославија је била федеративна држава састављена од шест република: СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија... с тим да је СР Србија имала двије покрјине: АП Војводина и САП Косово и Метохија. И СФРЈ и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живили од Вардара па до Триглава и од Ђердапа до Јадрана.
Југославенска федерација 1974-1992
Друштвено-економско уређење је био социјализам, односно диктарура пролетеријата и радничко самоуправљање. Политички систем је био једнопартијски, односно владао је Савез Комуниста.
Устав Југославије од 1974. године донио је децентрализацију земље, која је омогућила сепаратистичким снагама прво у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији западног Балкана, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.
ЈНА је створена на традицији Титових партизана
Савезна скупштина августа 1989. године доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замјењује вишепартијски систем почетком наредне године. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.
Савеза Комуниста Југославије се распада 23. јануара 1990. на чувеном XIV конгресу у београдском Сава Центру, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе. У то вријеме, Њемачка је била уједињена, а "гвоздена завјеса" је у земљама Варшавског пакта већ била пробијена и на дјелу су отпочеле ткз. Обојене револуције.
Југославенска шесторка мистерије
Словеначка делегација напушта засједање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је након 45 година прекинута владавина комуниста у Југославији.
Заправо тада је друга јужнославенска држава озбиљно нагрижена унутрашњим сепаратизмима, који су врло брзо добили велику помоћ спољних фактора, прије свега: Ватикана, Европске Уније и САД. Касније исламских земаља сјеверне Африке, Блиског и Средњег Истока. Њихов циљ је био убацивање радикалних исламиста у Европу и ширење Ислама.
Ситуација у Босни и Херцеговини
Босна и Херцеговина је централна република СФР Југославије, у којој су живјели Срби, муслимани и Хрвати, заједно са националним мањинама.
Дана 18. новембра 1990. одржани су први вишестраначки избори након Другог свјетског рата. Власт је формирана од странака антикомунистичке коалиције: СДА, СДС и ХДЗ. Народни посланик који је добио највише гласова је Фикрет Абдић (47,4%), успјешан привредник из Велике Кладуше, али је он склоњен у страну од муслиманских екстремиста због тога што није желио рат, нити сукобе са Србима. Уствари, он је био само мамац бирачима на изборима.
Тако је предсједник Предсједништва БиХ постао Алија Изетбеговић, пријератни робијаш и аутор чувене шовинистичке "Исламске декларације". Предсједник Народне скупштине постао је Момчило Крајишник из странке СДС, а Хрват Јуре Преливан премијер Владе. Ова коалиција је издржала 15 мејсеци. Урушила се на почетку ратних збивања априла 1992. године.
Водећи чланови муслиманске Странке Демократске Акције: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић, Харис Силајџић и др. су још средином 1991. године донијели одлуку да не желе Босну и Херцеговину у Југославији, односно да желе независну БиХ. Ту су се планови странака СДА и ХДЗ поклапали, али су обије странке жељеле да имају етнички и вјерски чисту државу. Односно Хрвати су жељели БиХ да припоје Хрватској, а муслимани радикалну исламску републику.
Куљић (ХДЗ), Караџић (СДС) и Изетбеговић (СДА)
Идеју о независној Босни и Херцеговини су свакако ширили и медији. Још октобра 1991. године у сарајевским новинама појављивале су се отворене пријетње србском народу. Између осталог најављивано је обнављање тзв. Ханџар дивизије, фашистичке јединице која је 1941-1945 починила стравичне злочине над Србима у Независној Држави Хрватској. Ту формацију су чинли углавном муслимани. Иначе, усташка злодјела у Босни и Херцеговини су досегнула свој врхунац у мјестима као што су: Пребиловци, Дракулић, Билећа, Гацко, Доња Градина, Купрес, Драксенић...
У августу 1991. почиње организовано наоружавање муслимана и Хрвата у БиХ које је ишло преко странака СДА и ХДЗ, са циљем напада на Југословенску Народну Армију. Наредног мјесеца почело је оснивање мјесних одбора паравојне формације "Зелене беретке" и "Патриотске лиге". У Мостару је у другој половини 1991. било пуно припадника ЈНА, који су долазили из Хрватске (Далмација и Дубровачки рејон), одакле су били протјерани или повучени. Касније су отишли у Ужице (СР Србија).
Прваци ХДЗ у Грудама 18. новембра 1991. проглашавају Херцег-Босну, хрватску парадржаву на тлу БиХ. Она је постојала током рата и циљ је био да се цијела БиХ интегрише у Хрватску, односно да се обнови НДХ. Имали су константно помоћ званичног Загреба и Туђмановог режима.
Почетком 1992. тачније 9. јануара србски посланици у Сарајеву проглашавају Републику србског народа у БиХ, као одговор на муслиманске и хрватске пријетње односно Срби желе да остану да живе у Југославији. Седам недјеља касније, организован је референдум о одвајању Босне и Херцеговине од СФРЈ, где је 62,4% бирача гласало за независност, што је недовољно да се сматра важећим. Ипак, земље ЕУ и САД им признају то.
У Лисабону су 23. фебруара представници муслимана, Срба и Хрвата у БиХ потписали чувени Кутиљеров споразум како би се зауставио рат... међутим, десет дана касније Алија Изетбеговић повлачи потпис на наговор Ворена Цимермана америчког амбасадора у Југославији и то послије 10 дана.
Жозе Кутљеро из Португала
У Сарајеву су 1. марта припадници "Зелених беретки", које предводи криминалац Рамиз Делалић Ћело, пуцали на србске сватове на Башчаршији и убили младожењиног оца Николу Гардовића, а свештеника Раденка Миковића ранили. То је био догађај који је најавио крвави рат деведесетих, а то је био и један од повода да се распадне још увјек мјешовита полиција. У западним медијима овај догађај је лажиран, тј. реченео је да су Срби наводно пуцали на муслиманске сватове.
Након тога, усљедилили су бројни напади на србска мјеста у БиХ, као и припаднике ЈНА (Сијековац, Купрес, Сарајево, Тузла...). Међународни представници су били само нијеми посматрачи.
Ситуација у Братунцу
Братунац је градић, варош на самом истоку Босне и Херцеговине, уз границу са Републиком Србијом, поред ријеке Дрине у подножју планине Јавор и висоравни Бирач.
То је старо насље, а први трагови људске цивилизације овјде се помиње још из праисторијског доба. Касније су ове крајеве насељавали Илири, Келти, Римљани... Претпоставља се да је Братунац улазио у састав рударског насеља Аргентарие. Зна се и податак да је Братунац био дио средњовијековне Краљевине Босне.
Турци у ове крајеве долазе у 16. вијеку и доносе ислам као религију, градећи џамије. Спроводили су терор према хришћанском живљу и њихову дјецу потурчавали. Тако је остало све до јула 1878. године, када је цијела Босна и Херцеговина анексирана од Аустро-Угарске монархије, одлуком Великих сила на Берлинском конгресу. Братунац као засебно насеље постоји од краја XIX стољећа.
Србска краљевска војска ослобађа Сребреницу 18. септембра 1918. године и тако она постаје дио Краљевине СХС, сврстана у Дринску бановину. У Другом свјетском рату, Братунац потпада под клеро-фашистичку НДХ, када хрватске и муслиманске усташе у овом крају убијају више хиљада Срба (само у Кравици 600).
Биланс србоцида: Препуно братуначко гробље
Након 1945. Братунац постаје дио СР Босне и Херцеговине. Све до прољећа 1990. године скоро да није било међунационалних сукоба и проблема. Чак се може рећи да су комшијски односи пола вијека били врло добри. Свако је гледао свој посао: пољопривреду, шуме, чувала се стока, гајиле разне културе, а било је и оне друге културе са двије стране и уважавања.
Први пут су се у марту 1992. осјетили "вјетрови" који нису стизали са Дрине, већ из Сарајева са жељом да Срби нестану одавде. Појавили су се тамни облаци и видило се да невријеме стиже у источну Босну. То захлађење, умјесто ветрова, доносили су (не)људи. Нервоза доноси страх за сопствени живот, породицу, имање. По сребреничким селима је као муња прострујала вијест да су у Поточарима средином априла 1992. убијена три Србина. Муслимани “проширили дјелатност” својих стража, чак и око србских кућа.
Обнављају се старе приче из времена усташке Независне Државе Хрватске и откопавају затрпане успомене. Срби се након рата нису светили, па су муслимани зато почели да купују илегалним путевима оружје. Сви памте само нож, метак, жицу… Буде се најцрње мисли из кошмара државе која се распада и њена трулеж се осјећа на сваком кораку. Свако се затвара у свој национални тор, свињац или кокошињац… Ноћу авети зла шетају селима, патролирају полуаутоматска жива бића са пушкама и реденицима.
Према попису становништва у БиХ 1991. године укупан број становника Братунац је 7.695, од тога је Срба било 42%, муслимана 56%, а 2% осталих. У Бјеловцу према попису становништва 1991. било је 300 становника, од тога 82% Срба, а 7% муслимана.
ЗЛОЧИН
Муслиманске снаге ткз. Армије БиХ из Сребренице под командом Насера Орића су пред зору 14. децембра 1992. извршиле организовани напад на србска села Бјеловац, Сикирић и Лозничка Ријека, која се налазе на лијевој обали ријеке Дрине. Многи становници села су се пробудили када су чули пуцњаву и видјели да куће у селу горе. Бојовници Насера Орића су овом приликом убиле Србе, међу којима су били дјеце и жена. Трећина становника овог србског села је убијена за мање од два сата. Све су то били ненаоружани цивили.
Најмлађа жртва покоља је био Слободан Петровић који је имао само 15 година, а најстарија Достана Матић (80) и Злата Јовановић (81). Достана Матић и Злата Јовановић су убијене на кућном прагу.
Када је због пуцњаве из ватреног оружја и пламена запаљених кућа напад на село постао очигледан, способно становништво је почело да се брани, те је дошло до пуцњаве током одбране кућа појединих становника села.
Бјеловачке жртве 1992. године
Мањи дио становника је покушао да се пробије према ријеци Дрини и да се у чамцима пребаци у Републику Србију. Збјегове су дочекале муслимански војници у засједи, тако су многи Срби су убијени у покушају да се спасу сигурне смрти. Муслиманске снаге су преживјело србско становништво заробили и одвели у концентрационе логоре у Сребреницу.
Најмлађи који су одведени у логор у Сребреницу су били Немања Филиповић, који је имао седам месеци и његова сестра Оливера Филиповић, која је имала три године.
Одведен је и дјечак Брано Вучетић, који је тада имао 9 година изгубио је целу породицу, а у затвору је био мучен 56 дана. Брани Вучетићу је тај дан погинуо отац Радован и брат Миленко, а мајка Радојка је убијена 3 месеца раније од муслимана.
Сви заробљени су злостављани у логору, а након два мјесеца су размјењени за заробљене припаднике муслиманске тзв. Армије БиХ у Скеланима.
ИМЕНА ЖРТАВА
У Бјеловцу, код Сребренице су 14. децембра 1992. убијене следеће особе србске националности:
(Презиме, Име оца, Име, Год. рођења)
- Богичевић (Миленко) Златан, 1975;
- Цвијић (Илија) Миодраг, 1972;
- Деспотовић (Витомира) Слободан;
- Филиповић (Неђо) Стево, 1951;
- Илић (Илија) Милисав, 1957;
- Илић (Мићо) Милун, 1939;
- Јовановић (Милош) Злата, 1911;
- Јовановић (Милисав) Раденка, 1974;
- Лукић (Радивоје) Вида, 1933;
- Маринчевић Мирослав, 1965;
- Матић Достана, 1912.
- Матић (Илија) Радивоје, 1937.
- Матић (Радивоје) Гордана, 1967.
- Матић (Радивоје) Снежана, 1965;
- Миладиновић (Петко) Мирко, 1971.
- Миладиновић (Петко) Чедо, 1975;
- Милутиновић (Чедо) Славко, 1963;
- Недељковић (Ратко) Слободан, 1970;
- Петровић (Крсто) Мирко,1920;
- Петровић (Милан) Мирко, 1972;
- Савић (Остоја) Митар, 1954;
- Танасић (Сретен) Радован, 1923;
- Томић (Жико) Рајко, 1955;
- Тошић (Живорад) Милорад, 1972;
- Тришић (Томислав) Зоран, 1968;
- Матић (Никодин) Десимир, 1928.
- Вучетић (Радован) Миленко, 1975,
- Вучетић (Саво) Радован, 1943,
- Петровић (Иван) Младен, 1971,
- Радојка Вучетић 1946,
- Рајко Томић, 1955,
- Славко Илић, 1939,
- Васиљ Тодоровић, 1955,
- Ратко Дадић, 1953,
- Душан Петровић, 1936,
|
- Радојка Илић, 1935,
- Живојин Илић, 1928,
- Радован Митровић, 1948,
- Срећко Митровић, 1946,
- Миломир Недељковић, 1940,
- Љубисав Недељковић, 1925,
- Ратко Недељковић, 1946,
- Обренија Недељковић, 1929,
- Слободан Петровић, 1977,
- Душан Продановић, 1961,
- Обренија Ранкић, 1934,
- Миља Продановић, 1931,
- Гроздана Симић, 1931,
- Радисав Симић, 1939,
- Драгиша Стевановић, 1966,
- Миломир Танасић, 1939,
- Милан Танасић, 1957,
- Новак Вуксић, 1931,
- Милован Симић, 1949,
- Златан Симић, 1961,
- Живадин Симић, 1946,
- Славомир Дамњановић, 1971,
- Недељко Дамњановић, 1959,
- Драган Филиповић, 1962,
- Драгољуб Филиповић, 1942,
- Милан Јовановић, 1948,
- Жељко Кнежевић, 1966,
- Крстина Лукић, 1948,
- Бојан Милковски, 1938,
- Миодраг Петровић, 1948,
- Раденко Станковић, 1972,
- Ратко Симић, 1951,
- Божо Тодоровић, 1949,
- Божана Остојић, 1924,
|
Тог 14. децембра 1992. су убијене и двије муслиманске дјевојке од стране муслиманске ткз. Армије БиХ: Сејдефа Ахметовић (21) и Мевлида Хусић (17) које су остале у селу, јер су Насерови кољачи мислили да је ријеч о Србкињама.
НАЛОГОДАВЦИ И ОРГАНИЗАТОРИ
Преживјели свједоци овог монструозног злочина, Славка Матић и Славољуб Ранкић су током покоља као командујуће препознали Насера Орића, Зулфу Турсуновића, Ибрахима Манђића и друге војнике муслиманске ткз. Армије Босне и Херцеговине.
- Насер (Џемал) Орић, 1967, Поточари;
- Зулфо (Салко) Турсуновић, 1931, Сућеска;
- Ибрахим Манђића из Поточара,
ИЗВРШИОЦИ ЗЛОЧИНА
- Алија (Мујо) Ибрић-Курта, 1947. Пирићи;
- Хидан (Авдо) Салиховић, 1968. Биљача;
- Хасановић (Едхем) Рифет, 1970. Пирићи;
- Бесим (Авдо) Салиховић, 1957. Биљача;
- Синановић (Рахман) Решид, 1949. Пирићи;
- Зукић (Салих) Садик,
- Ахметовић Харис-Хари из Братунца;
- Бегзадић (Алија) Хајрудин,
- Бегзадић Салко из Сикирића;
- Бегзадић (Шахман) Мехмедалија, 1955. Пирићи;
- Каменица (Идриз) Џемаил из Јаглића;
- Каменица (Идриз) Рамиз из Јаглића;
- Каменица (Идриз) Муниб из Јаглића;
- Киверић (Ибиш) Есма, 1951. Бјеловац;
- Малагић (Хилмо) Хајрудин, 1945. Осмаче;
- Салиховић (Едхем) Мидхат,
- Салиховић (Авдо) Адил;
- Синановић (Сафет) Зијад, 1969. Пирићи;
- Салиховић (Рамо) Едхем, 1945. Биљача;
- Салиховић (Едхем) Фикрет, 1970. Биљача;
- Хасановић (Мујо) Мирзет, 1971. Сасе;
- Синановић (Рахман) Муриз, 1963. Лозница;
- Салиховић Рифет из Братунца;
- Зукић Мулија из Лознице;
- Даутбашић Рифет из Бјеловца;
- Салиховић Ремзија из Пирића;
- Даутбашић (Рифет) Хасан
- Синановић (Мехмед) Сенада-Беба из Братунца;
- Рамо (Омер) Омеровић, 1946. Сикирић;
- Малагић ( Мујо) Мирсад из Лознице;
- Малагић Мујо из Братунца;
- Синановић (Сафет) Неџад,
- Бектић (Омер) Шабан, 1949. Јошева;
- Синановић (Сафет) Џевад, 1961. Пирићи;
- Синановић (Сафет) Сенад, 1956. Пирићи;
- Синановић Шухра из Бјеловца;
- Мукић Нисвет из Братунца;
- Омеровић (Бајро) Сафет-Миш из Вољавице;
- Хасановић (Едхем) Сабахудин, 1968. Пирићи;
- Хасановић (Едхем) Шабан, 1958. Пирићи;
- Јусић Кадрија, 1960. Вољавица;
- Мехмедовић (Мустафа) Кемал-Кемо, 1962. Пале;
- Отановић Бахрија) Мидхат-Мијач, 1961. Сребреница;
- Хасановић (Едхем) Бахрудин-Бјелац из Пирића;
- Омеровић Мујо из Каменице-Зворник;
- Хасановић (Едхем) Мевлудин-Кико, 1963. Пирићи,
- НН војници 28. дивизије муслиманске ткз. Армије БиХ
СВЈЕДОЧЕЊА
Крсто Ранкић из Бјеловца, преживели свједок овог узжасног злочина, коме је чак и син убијен каже сљедеће:
- "Из снa су нaс пробудили пуцњaвa и jaкe дeтонaциje. Ниje још било свaнило кaд су муслимaнски војници упaли у сeло до зуба наоружани. Нeки мјeштaни су одмaх убиjeни. Погинуо ми je осaмнaeстогодишњи син Груjицa и jош много члaновa ширe породицe. Свaки трeћи стaновник Бjeловцa тог кобног дaнa убиjeн или рaњeн. Прави помор!
Видио сaм групу муслиманских војника у црним униформaмa... Они су мaсaкрирaли и одсјeцaли глaвe убиjeним Србима. Кaдa смо нaкон повратка у село сaкупљaли лeшeвe нeкe мaсaкрирaнe комшиje нисмо могли прeпознaти, a троjици су одсјeкли глaвe и однијeли у Срeбрeницу. У Сребреници су одоводили и оне које су живе ухватили..".
Радојка Филиповић је тог кобног дана изгубила своје рођаке:
- "Тај дан су муслимански војници убили мог мужa Дрaгaнa и свeкрa Дрaгољубa, a у зaробљeништво у Срeбрeницу су одвeдeли моју свeкрву, моју jeтрву и њeно двоje дјeцe. Већина погинулих Срба тај дан су били ненаоружани цивили...".
Славка Матић, тог 14. децембра 1992. изгубила мужа и двоје деце. Каже следеће:
- "Муслимански војници су убили мог мужа Радивоја и двије ћерке: Сњежану и Гордану, на кућном прагу. Кућа нам је опљачкана и спаљена. Моје комшије, све старија лица, су убијане на кућном прагу. Пуно их је одведено у логоре у Сребреницу. Они који су хтјели пребјећи преко Дрине чамцима у Србију, нису успјели, јер су их муслимански војници чекали у засједи, пуцајући из снајпера на цивиле".
Дрaгaн Цвjeтиновић, коjи je током рaтa био возaч сaнитeтa, сeћa сe дa je тог дaнa три путa сaнитeтским кaмионом из Бjeловцa довозио рaњeнe и мртвe у брaтунaчки Дом здрaвљa, док и он сам ниje рaњeн.
- "Отворилa сe жeстокa цjeлоднeвнa борбa и jeдно сaнитeтско возило су ми муслимани изрeшeтaли и уништили, a кaдa сaм трeћи пут извлaчио рaњeнe и погинулe и сaм сaм рaњeн и зaдржaн нa лиjeчeњу. Дaн био хлaдaн и мaгловит па су риjeтки мјештани због магле успjeли нeкaко сaкрити и прeживjeти, a свa наша имовинa je опљaчкaнa и попaљeнa. Хиљaдe муслиманских воjникa и цивилa je упaло у сeло и пљaчкaло...".
СУЂЕЊА И ОПТУЖНИЦЕ
За овај злочин у Бјеловцу, као и оне друге злочине у горњем Подрињу, које су починили муслимански војници 28. дивизије тзв. Армије Босне и Херцеговине током рата 1992-1995, нико није одговарао.
Двије седмице након овог злочина Тужилаштву Републике Србске у Зворнику је достављена документација и изјаве свједока, фотографије на којима се јасно виде ужаси муслиманске паравојске.
Сви ти докази су просљеђени и Хашком Трибуналу, током суђења Насеру Орићу 2003-2008, али Хашки Суд није те доказе узео у обзир, а сам Орић је ослобођен свих оптужби. Парадокс је и то што је одређеним свједоцима из Бјеловца обећано да ће ићи у Хаг да свједоче, али до тога никада није дошло.
У Тужилаштву Босне и Херцеговине постоји више од 700 доказних материјала о злочинима над Србима у Бјеловцу 14.12.1992. али Тужилаштво БиХ до сада није подигло ниједну оптужницу против осумњичених. Увјек се правдају да су истраге "још у току".
ПУБЛИКАЦИЈЕ
О децембарском злочину у Бјеловцу до данас је снимљено неколико документарних филмова, али у контексту злочина над Србима у Сребреници и Подрињу. Ту се могу чути свједочења преживјелих жртава. Засебно Бјеловац није нико обрадио.
Исто важи и за књиге. Није написана ниједна књига која би се бавила искључиво Бјеловачким злочином и жртвама.
ЗАКЉУЧАК
Децембарски злочин у Бјеловцу, Сикирићу и Лозничкој Ријеци је само једна од карика удруженог злочиначког подухвата са елементима геноцида који се на Србе у Босни и Херцеговини обрушио током деведесетих година 20. вијека.
Насер Орић, као командант муслиманске 28. дивизије Дринског корпуса тзв. Армије БиХ је био само један извршилац наређења властодржаца из Сарајева: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић, Харис Силајџић, Сефер Халиловић и др. Њихов циљ је био дефинисан још средином 1991. године када су одлучили да Босна и Херцеговина постане самостална република издвојена из СФРЈ, али исто тако и етничкии и вјерски чиста држава заснована на идејама Алијине Исламске декларације. У томе су нашли савезнике у Хрватима, мислећи да ће им он помоћи, а касније би и њих елиминисали.
У остваривању тих монструозних планова муслиманско руководство је имало велику подршку Запада, али и арабског свијета, који су им слали хиљаде добровољца за Џихад. Алија Изетбеговић их је радо примао и даривао.
По завршетку ратних сукоба у јесен 1995. године када је потписан мировни уговор у Дејтону (Охајо, САД) и Паризу (Француска) иако су Срби добили свој ентитет у БиХ - Република Србска, настао је проблем у републичким органима власти гдје су главну ријеч водили муслимани и међународни представници који су опет били у служби њихових интереса. То се највише односило на политичке притске и заташкавања у босанско-херцеговачком правосуђу, јер су злочинци и организатори ријетко извођени пред Државни суд правде, а и када би изашли, суђење је било фарса, са пресудама да се више ругају правди и жртвама.
Ако би муслимани почели да добијају адекватне пресуде за своје злочине, то би промјенило слику рата у БиХ, у смислу да не би само Срби били једини и главни кривци за ратове 1990-их.