Покољ у Јошаници је назив за монструозни злочин муслиманских ратних јединица 1. Дринске бригаде ткз. Армије Босне и Херцеговине, који је извршен на 19. децембра 1992. године у национално мјешовитом селу Јошаница, између Фоче и Вишеграда.

Том приликом је на велики православни пазник Никољдан убијено 56 Срба цивила (32 мушкарца, 21 жена и 3 дјеце млађе од 14 година), а рањено 11, док је 18 србских засеока спаљено. Злочинце, њих око 900 бојовника, који су дошли из правца Гувништа и планине Карак, предводио је Заим Имамовић из Горажда.

Овај злочин као и многи други злочини у БиХ, гдје су жртве били србске националности никада није адекватно процесуиран. Тужилаштво Босне и Херцеговине, намерно врши опстукцију и саботирање ових злочина, иако постоје бројни искази преживјелих као и документација која је направљена непосредно након злочина.

Хашки Трибунал никада није био заинтересован за процесуирање злочина над јошаничким жртвама.

ПРЕТХОДНИЦА

Југославија је била федеративна држава састављена од шест република: СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија... с тим да је СР Србија имала двије покрјине: АП Војводина и САП Косово и Метохија. И СФРЈ и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живили од Вардара па до Триглава и од Ђердапа до Јадрана.

Југославенска федерација 1974-1992

Друштвено-економско уређење је био социјализам, односно диктарура пролетеријата и радничко самоуправљање. Политички систем је био једнопартијски, односно владао је Савез Комуниста.

Устав Југославије од 1974. године донио је децентрализацију земље, која је омогућила сепаратистичким снагама прво у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији западног Балкана, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.

ЈНА је створена на традицији Титових партизана

Савезна скупштина августа 1989. године доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замјењује вишепартијски систем почетком наредне године. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.

Савеза Комуниста Југославије се распада 23. јануара 1990. на чувеном XIV конгресу у београдском Сава Центру, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе. У то вријеме, Њемачка је била уједињена, а "гвоздена завјеса" је у земљама Варшавског пакта већ била пробијена и на дјелу су отпочеле ткз. Обојене револуције.

Југославенска шесторка мистерије

Словеначка делегација напушта засједање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је након 45 година прекинута владавина комуниста у Југославији.

Заправо тада је друга јужнославенска држава озбиљно нагрижена унутрашњим сепаратизмима, који су врло брзо добили велику помоћ спољних фактора, прије свега: Ватикана, Европске Уније и САД. Касније исламских земаља сјеверне Африке, Блиског и Средњег Истока. Њихов циљ је био убацивање радикалних исламиста у Европу и ширење Ислама.

Ситуација у Босни и Херцеговини

Босна и Херцеговина је централна република СФР Југославије, у којој су живјели Срби, муслимани и Хрвати, заједно са националним мањинама.

Дана 18. новембра 1990. одржани су први вишестраначки избори након Другог свјетског рата. Власт је формирана од странака антикомунистичке коалиције: СДА, СДС и ХДЗ. Народни посланик који је добио највише гласова је Фикрет Абдић (47,4%), успјешан привредник из Велике Кладуше, али је он склоњен у страну од муслиманских екстремиста због тога што није желио рат, нити сукобе са Србима. Уствари, он је био само мамац бирачима на изборима.

Тако је предсједник Предсједништва БиХ постао Алија Изетбеговић, пријератни робијаш и аутор чувене шовинистичке "Исламске декларације". Предсједник Народне скупштине постао је Момчило Крајишник из странке СДС, а Хрват Јуре Преливан премијер Владе. Ова коалиција је издржала 15 мејсеци. Урушила се на почетку ратних збивања априла 1992. године.

Водећи чланови муслиманске Странке Демократске Акције: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић, Харис Силајџић и др. су још средином 1991. године донијели одлуку да не желе Босну и Херцеговину у Југославији, односно да желе независну БиХ. Ту су се планови странака СДА и ХДЗ поклапали, али су обије странке жељеле да имају етнички и вјерски чисту државу. Односно Хрвати су жељели БиХ да припоје Хрватској, а муслимани радикалну исламску републику.

Куљић (ХДЗ), Караџић (СДС) и Изетбеговић (СДА)

Идеју о независној Босни и Херцеговини су свакако ширили и медији. Још октобра 1991. године у сарајевским новинама појављивале су се отворене пријетње србском народу. Између осталог најављивано је обнављање тзв. Ханџар дивизије, фашистичке јединице која је 1941-1945 починила стравичне злочине над Србима у Независној Држави Хрватској. Ту формацију су чинли углавном муслимани. Иначе, усташка злодјела у Босни и Херцеговини су досегнула свој врхунац у мјестима као што су: Пребиловци, Дракулић, Билећа, Гацко, Доња Градина, Купрес, Драксенић...

У августу 1991. почиње организовано наоружавање муслимана и Хрвата у БиХ које је ишло преко странака СДА и ХДЗ, са циљем напада на Југословенску Народну Армију. Наредног мјесеца почело је оснивање мјесних одбора паравојне формације "Зелене беретке" и "Патриотске лиге". У Мостару је у другој половини 1991. било пуно припадника ЈНА, који су долазили из Хрватске (Далмација и Дубровачки рејон), одакле су били протјерани или повучени. Касније су отишли у Ужице (СР Србија).

Прваци ХДЗ у Грудама 18. новембра 1991. проглашавају Херцег-Босну, хрватску парадржаву на тлу БиХ. Она је постојала током рата и циљ је био да се цијела БиХ интегрише у Хрватску, односно да се обнови НДХ. Имали су константно помоћ званичног Загреба и Туђмановог режима.

Почетком 1992. тачније 9. јануара србски посланици у Сарајеву проглашавају Републику србског народа у БиХ, као одговор на муслиманске и хрватске пријетње односно Срби желе да остану да живе у Југославији. Седам недјеља касније, организован је референдум о одвајању Босне и Херцеговине од СФРЈ, где је 62,4% бирача гласало за независност, што је недовољно да се сматра важећим. Ипак, земље ЕУ и САД им признају то.

У Лисабону су 23. фебруара представници муслимана, Срба и Хрвата у БиХ потписали чувени Кутиљеров споразум како би се зауставио рат... међутим, десет дана касније Алија Изетбеговић повлачи потпис на наговор Ворена Цимермана америчког амбасадора у Југославији и то послије 10 дана.

Жозе Кутљеро из Португала

У Сарајеву су 1. марта припадници "Зелених беретки", које предводи криминалац Рамиз Делалић Ћело, пуцали на србске сватове на Башчаршији и убили младожењиног оца Николу Гардовића, а свештеника Раденка Миковића ранили. То је био догађај који је најавио крвави рат деведесетих, а то је био и један од повода да се распадне још увјек мјешовита полиција. У западним медијима овај догађај је лажиран, тј. реченео је да су Срби наводно пуцали на муслиманске сватове.

Након тога, усљедилили су бројни напади на србска мјеста у БиХ, као и припаднике ЈНА (Сијековац, Купрес, Сарајево, Тузла...). Међународни представници су били само нијеми посматрачи.

Ситуација у Јошаници

Јошаница је мало национално мјешовито село у источним дијеловима Босне и Херцеговини, налази се на граници Херцеговине и земље Босне, односно на путу између Фоче и Вишеграда.

Према попису становништва из 1991. године, ово село је имало 327 становника, од чега 162 Срба и 167 муслимана. 

ПЛАНИРАЊЕ ЗЛОЧИНА

НАПАД

Сам напад је извршен 19. децембра 1992. године ујутро. Убијено је 56 цивила,11 рањено за свега три сата, од 7 до 10 часова. Напад извршен из више праваца Гувништа, околина Прељувнице и планине Карак. Околишта и Гувништа су правца из Црне Горе.

У овом нападу на Јошаницу учествовало је 900 муслимана, око 600 бојовника и 300 позадинаца, пљачкаша и кољача познати као "пси рата".            

Бројке се знају, зато што су заробљена два учесника у клању. Један од њих Шaбaн Куртовић, по личном признању заклао је 13 Срба. О свему томе он каже, да је добио наређење, да убија Србе, све што затекне и ради свакакве морбидности.    

СВЈЕДОЧЕЊА

Душaнкa Лaловић, тaдa Вишњић, коja je имaлa срeћу дa прeживи покољ у Jошaници, каже слиједеће:
– "Уочи Никољдaнa сaм дошлa нa слaву код дeдe и бaбe. Уjутро нaс je пробудилa пуцњaвa. У пaници, крeнули смо бjeжaти прeмa риjeци. Ту je рaњeнa моja тeткa Гоja Стоjaновић коjу су кaсниje ухвaтили и измaсaкрирaли. Било je стрaшно. Пуцњeви сa свих стрaнa, плaкaњe, вриштaњe, крв нa свe стрaнe, jeзив дaн..."

Рaдомир Пљeвaљчић је остао бeз родитeљa и брaтa тог дaнa.
– "Мaсaкрирaни су толико дa их ниси могaо дa познaш. Рaзумиjeм кaдa сe убиje воjник, aли стaрцe од дeвeдeсeт годинa и то нa тaкaв нaчин. Оцу су одсjeкли полa глaвe, брaту ниjeдaн зуб ниje остaо, a свe кости су му поломили. Прeмa кaзивaњу зaробљeних муслимaнских воjникa, нa построjaвaњу нa Сaдби, дaн уочи нaпaдa, добили су нaрeдбу „Нико жив нe смиje дa остaнe“.

Aнђeлко Груjичић нe скидa црнину. Побиjeни су му син, отaц, мajкa, брaт, рођaци, каже слиједће:
–  "Свa сeлa су нaпaднутa истоврeмeно, око 6:30 уjутро. Aкциja je билa добро исплaнирaнa, по свaком сeлу je било рaспорeђeно око 40 муслимaнских воjникa коjи су нa брутaлaн нaчин убиjaли свe прeд собом. Сeстрe Вишићкe су свeзaли зa хрaстић, силовaли их и одсjeкли им прстe, a мaлом Дрaжeну су пуцaли у глaву.

Покоjном Влaтку Вишњићу су моторном тeстeром одсjeкли глaву, прeд сeстрaмa и мajком. Вeћином су то билe нaшe комшиje. У бригaди je било око 700 људи, a комaндaнт им je био из Вишeгрaдa. Ja сaм изгубио jeдинцa синa. Погинуо je кaо воjник, нe кривим никогa, aи ми je нajтeжe што су поклaли жeнe и дjeцу и то нe могу дa опростим.

Ти злочинци сe нe могу нaзвaти ни муслимaнимa ни борцимa. Питaм сe дa ли они дaнaс могу мирно дa спaвajу. Тeшко њимa".

Дрaгољуб Врeћо jeдaн од прeживeлих свјeдокa jошaничког покољa je причaо:
- "Овaj злочин je крвaво коло нaших комшиja муслимaнa. Оргaнизaтори су били Сaлeм Трaвaр и Бeго Субaшић, бивши милиционeр из Фочe.

У злочину посeбно мeсто зaузимa Aзиз Мeркeз звани Учо, коjи je приликом нaпaдa пуцaо нa свог учeникa, 14-годишњeг Миодрaгa Мaтовићa.

Устaшко-муслимaнски злочинци су у потоку крaj сeлa Хоџићи ликвидирaли сaмо нa jeдном мeсту збјeг од 35 жeнa, дјeцe о нeмоћних стaрaцa.

Овaj мaсaкр je прeживeо jeдини Млaдeн Кулић, комe су ту из ужe породицe погинули жeнa, кћeркa, двоje унучaди од 4 и10 годинa и зeт...".

Aсим Хajдaрeвић из горажданског сeлa Коловaрицa, који јe ухвaћeн жив од србских борaцa и о злочину и њeговоj припрeми je рeкaо слиједеће:
- "Моj комaндир чeтe je био Aсо Хусић из сeлa Сaдбe, општинa Горaждe. Дaнa 17. дeцeмбрa 1992. срeо мe je Хусо Хусић у Сaдби и рeкaо ми: да се сjутрa jaвим прeд школу, идeмо у jeдну aкциjу. Тaко сaм 18. дeцeмбрa око 18 чaсовa био прeд школом у Сaдби. Наша (муслиманска) воjскa сe построjилa, a смотру je извршио Зaим Имaмовић у присуству Хaџe Eфeндићa, прeдсјeдникa општинe Горaждe. Хaџо нaм je одржaо крaћи говор у комe je рeкaо дa муслимaнски нaрод води Свeти рaт (Џихад) и дa ми, пошто смо нa Aлaховом путу, нajмaњe што можeмо дa урaдимо je дa дaмо своj живот нa том путу. Рeко нaм je дa вишe ни jeдaн Србин зa муслимaнe нe можe бити добaр.

Послијe говорa Хaџe Eфeндићa говорио нaм je комaндaнт Заим Имaмовић коjи je рeкaо дa сe нaс 600 спрeмa дa нaпaднe дeсeт сeлa у Jошaници у коjимa су Срби.

Имaмовић je рeкaо дa je нaш зaдaтaк дa сeлa попaлимо, a свe у њимa што нaђeмо дa побиjeмо, нe смиje остaти живa ни мaчкa.

Он je одрeдио дa комaндaнт овe aкциje будe Рaсим Корjeнић, пошто je из Jошaницe и одлично познaje тeрeн. Порeд Рaсимa, из Фочe су учeствовaли Мустaфa Мусић, Сeлим Муслић, Eшeф Корjeнић, Сaлко Бочaк, кaо и други муслимaни из Фочe и Jошaницe коjимa нe знaм имeнa".

ИМЕНА ЖРТАВА

Мeђу жртвaмa je троje дjeцe, 18 мajки и бaки, три дjeвоjкe, пeт момaкa и 27 очeвa и дjeдовa, од најмлађе жртве Дaнкe Тaновић (2.5), пa до најстарије Рaдa Пљeвaљчићa (90). У породици Вишњић из сeлa Хоџићи стрaдaлe су свe три гeнeрaциje, од унучaди Дрaжeнa и Дрaгaнe, пa до дjeдa Вукaдинa. У црно су зaвиjeнe и породицe Груjичић, Кулић, Стeвaновић, Блaгоjeвић, Стоjaновић, Jeгдић, Ивaновић, Пљeвaљчић, Дaвидовић… 

Пуким случајем преживели су поједини становници ових села, који су били у Фочи на славама код рођака, пријатеља или са војском на положају.

•     Влатко Вишњић, из села Медановићи, убијен моторном тестером
•     Никола Стојановић, из села Медановићи
•     Војислав Стојановић, из села Медановићи
•     Раде Вишњић, из села Медановићи
•     Новал Мићевић, из села Медановићи
•     Миља Jeгдић, из села Папићи
•     Милева Jeгдић, из села Папићи
•     Радомир Благојевић, из села Папићи
•     Милосав Давидовић, из села Рајковићи
•     Новица Давидовић, из села Рајковићи
•     Брано Давидовић, из села Рајковићи
•     Даница Давидовић, из села Рајковићи
•     Славојка Кулић, из села Рајковићи
•     Стана Кулић, из села Рајковићи
•     Ристо Кулић, из села Рајковићи
•     Јела Вишњић, из села Богавци
•     Миладин Вишњић, из села Богавци
•     Вукадин Вишњић, из села Лучићи
•     Зорка Вишњић, из села Лучићи
•     Драган Вишњић, из села Лучићи
•     Мићо Вишњић, из села Лучићи
•     Олга Вишњић, из села Лучићи
•     Дражен Вишњић, из села Лучићи
•     ДраганаВишњић, из села Лучићи
•     Зора Вишњић, из села Лучићи
•     Гоја Вишњић, из села Лучићи
•     Гојин син Вишњић, из села Лучићи
•     Стојка Вишњић, из села Лучићи
•     Данка Вишњић, из села Лучићи
•     Данило Милићевић, из села Скобаљи, заклан и спаљен
•     Стоја Милићевић, из села Скобаљи, заклан и спаљен
•     Винко Милићевић, из села Скобаљи, заклан и спаљен
•     Перса Милићевић, из села Скобаљи, заклан и спаљен
•     Стана Милићевић, из села Скобаљи, заклан и спаљен
•     Раде Пљевљачић из села Острмци
•     Драго Пљевљачић из села Острмци
•     Гојка Пљевљачић из села Острмци
•     Ристо Благојевић, из села Острмци
•     Мирослав Благојевић, из села Острмци
•     Лазар Благојевић, из села Острмци
•     Радомир Благојевић, из села Острмци
•     Срето Грујичић, из села Осићи
•     Неђо Грујичић, из села Осићи
•     Стана Грујичић, из села Осићи
•     Марко Грујичић, из села Осићи
•     Вукосава Грујичић, из села Осићи

ИМЕНА ЗЛОЧИНАЦА

Ово је само део муслиманских бојовника који су учествовали у напад на Србе:

ПУБЛИКАЦИЈЕ

На РТРС 18. децембра 2011. године приказана је емисија Печат која је подсјетила на 19. годишњицу чињенице на неправду и свирепи злочин који се десио у Јошаници.

Такође, у продукцији РТРС-а снимљен је један документарац "Никољданске сузе" који такође говори о злочину над Србима у Јошаници 1992. године.

О децембарском злочину у Јошаници до данас није написана ниједна књига која би покољењима свједочила о ужасу који су муслимански крвници и сљедбеници Алије Изетбеговића учинили својим комшијама Србима православне вјере.

ЗАКЉУЧАК

Децембарски злочин у Јошаници у Подрињу је само једна од карика удруженог злочиначког подухвата са елементима геноцида који се на Србе у Босни и Херцеговини обрушио током деведесетих година 20. вијека.

Заим Имамовић и Ахмет Сејдић локални команданти тзв. Армије БиХ су били само једни од извршилаца наређења властодржаца из Сарајева: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић, Харис Силајџић, Сефер Халиловић и др. Њихов циљ је био дефинисан још средином 1991. године када су одлучили да Босна и Херцеговина постане самостална република издвојена из СФРЈ, али исто тако и етничкии и вјерски чиста држава заснована на идејама Исламске декларације. У томе су нашли савезнике у Хрватима, мислећи да ће им он помоћи, а касније би и њих елиминисали.

У остваривању тих монструозних планова муслиманско руководство је имало велику подршку Запада, али и арабског свијета, који су им слали хиљаде добровољца за Џихад. Изетбеговић их је радо примао и даривао.

По завршетку ратних сукоба у јесен 1995. године када је потписан мировни уговор у Дејтону (Охајо, САД) и Паризу (Француска) иако су Срби добили свој ентитет у БиХ - Република Србска, настао је проблем у републичким органима власти гдје су главну ријеч водили муслимани и међународни представници који су опет били у служби њихових интереса. То се највише односило на политичке притске и заташкавања у босанско-херцеговачком правосуђу, јер су злочинци и организатори ријетко извођени пред Државни суд правде, а и када би изашли, суђење је било фарса са пресудама да се више ругају правди и жртвама.

Ако би муслимани почели да добијају адекватне пресуде за своје злочине, то би промјенило слику рата у БиХ, у смислу да не би само Срби били једини и главни кривци за ратове 1990-их.