Јурај Шпилер (1900-1949) је хрватски правник, ратни злочинац, полицијски службеник у међуратном добу, нацистички сарадник који је током Другог свјетског рата се приклонио Силама Осовине и за њихове интересе починио многа злодјела над Србима у Дунавској бановини.

У Загребу је дипломирао на Правном факултету и примљен је у 1924. године у Министарство унутрашњих послова Краљевине Југославије. Наредних десетак година је мјењао одсјеке и брзо напредовао у хијерархији.

Од 1936. до 1939. године бива у Крижевцима на позицији шефа градске полиције, гдје је имао задатак да се обрачунава са припадницима Усташког покрета који је водио Анте Павелић. Тамо је гањао терористе и спријечавао диверзантске упаде у Југославију, за шта је похваљиван и награђиван више пута. Ово су му Хрвати много замјерили. У једној таквој акцији коју је лично предводио био је и рањен, па је остатак живота храмљао.

Крајем тридсетих година бива пребачен у Нови Сад гдје је постао замјеник начелника Полицијске управе. Тамо је успоставио добре контакте са њемачком националном заједницом тј. Фолксдојчерима и њима је неовлашћено одавао службене и државне тајне, наручито око 27-мартовских демонстрација.

Већ од марта 1942. године постаје нацистички оперативац за Банат са сједиштем у Петровграду (Великом Бечкереку). Тамо је врло успјешно спроводио политику репресије односно масовних убистава и система застрашивања локалног становништва, прије свега Срба, али и Јевреја. Од његових сурових метода и сами њемачки СС официри су се згражавали и плашили. Упркос свему, оне је и ту напредовао и постао сарадник ГЕСТАПО-а.

Шпилер спада у нацистичке сараднике који су одликовани Гвозденим крстом.

У јесен 1944. је било јасно да Трећи Рајх губи рат, па је Шпилер набавио лажне документе доспио у Баварску. Крајем маја 1945. се предао Американцима који су га након саслушања спровели у Дахау. Њима је испричао све о свом раду у нади да ће га примити код себе као обавјештајца. Мало касније су југославенске власти упутиле захтев да им се Шпилер испоручи и доставили су обимну документацију.

Након двије године испоручен је почетком 1948. године. У Зрењанину пред окружним судом му је трајало суђење седам дана, њему и још петорици.

Осуђен је на смртну казну и трајни губитак свих грађанских права и имовине, а његова молба за помиловање је одбијена. Казна вјешањем је извршена јавно 8. априла 1949. године.

ЖИВОТОПИС

Јурај Шпилер је рођен 8. априла 1900. године у Загребу. У то вријеме то је био саставни дио Хабзбуршке (Дунавске) монархије, тачније Загреб је био главни град покрајине Хрватска и Славонија.

Поријекло и школовање

Јурајев отац Вјекослав је био адвокат и његова породица се често селила широм Аустроугарске због очеве службе. У Карловац долазе 1902. године, гдје су провели више од дванаест година, тако да је Јурај дјетињство провео на Кордуну. Тамо је завршио основну школу. Пошто је отпочео Први свјетски рат Вјекослав је повео породицу у Илок 1915. године, а након два љета долазе поново у Загреб.

Јурај је уписао Високу техничку школу у Загребу 1918. године, али врло брзо се пребацио на Правни факултет по очевој жељи. Дипломирао је крајем 1923. а четири године касније је и одбранио докторску дисертацију. Током студентиских дана морао је да ради, јер му је умро отац, а мати није имала довољно финансија да га школује.

Каријера

У полицијску службу Краљевине Југославије бива примљен у прољеће 1924. године. Прво је добио мјесто референта криминалистичког одјелења у Загребу.

У Саобраћајни одсјек долази јуна 1926. и постављен је за шефа. Три године касније преузима дужност директора Уреда за контролу странаца у окрвиру Путничког одјела.

Током 1933-1935 добија мјесто главнокомандујућег Одсјека јавне безбједности у Загребу, а онда је награђен са мјестом шефа Збора полицијских агената (тајна служба). Свеукупно у загребачкој полицији је провео 11 година. Тада бива премјештен у Крижевце, у регији Међумурје на сјеверу земље када је добио мјесто замјеника градске Полицијске управе.

У Подравини је имао доста активности на разбијању диверзантских упада од стране Усташког покрета који је водио Анте Павелић. Влада Мађарске је дозволила оснивање неколицине кампова на њеној територији (Јанка Пуста и др...) за обуку хрватских младића, а Шпилеров задатак је био да то спријечава и екстремисте хапси.

У једној од акција којој је лично руководио бива и рањен у ногу, па је остатак живота храмљао.

Више пута је похваљиван и награђиван. Између осталог 1934. године одликован је Орденом Светог Саве.

У Нови Сад долази средином 1939. године. Тамо је постављен за шефа Полицијске управе Дунавске бановине. Успоставио је добру сарадњу са Фолксдојчерима тј. Дунавским Њемцима, а врло брзо је почео са одавањем службених и државних тајни.

У то вријеме већ је Адолф Хитлер почео да гази земље око себе, па је у њемачка обавјештајна служба врбовала одређене државне чиновинике у земљама које је марила напасти.

ДРУГИ СВЈЕТСКИ РАТ

Када је Тодор Војиновић почетком априла 1941. године напустио Нови Сад, Шпилер преузима његову позицију начелника градске полиције.

Пошто су оружане снаге Мађарске учестовале у агресији на југославенску краљевину са својом Трећом армијом од 80.000 бојовника, те запосјеле Барању и Бачку, то је одмах почело етничко чишћење и погром србског живља. Међу ухапшенима нашао се и Јурај Шпилер као високи полицијски функционер. Бива осуђен на смрт и изведен на стријељање које је успио да преживи, а правио се мртав.

На интервенцију његових сарадника из ткз. Културбунда (пронацистичке организације која је финансирана из Берлина) бива пуштен и одведен у болницу.

Када су чули за његово име представници клеро-фашистике Независне Државе Хрватске тражили су његово изручење од мађарских окупационих власти, јер су жељели да му се освете за прогоне из тридесетих година 20. вијека. Међутим, Шпилер је промјенио име у Георг, а фалсификовао је и родни лист, у коме је уписао да је њемачке националности.

Већ крајем јула 1941. одлази у Петровград (Велики Бечкерек) у коме постао секретар Полицијске управе за тај округ.

Репресије и злочини

Задатак Шпилера је био да сломи сваки могући отпор, а да становништво застраши. Шпилерове методе обрачуна према ухапшенима су биле врло сурове које су се граничиле са садизмом. Штавише, због прекорачења овлашћења, њемачки наредник шаље тужбу управи ГЕСТАПО-а у Београд... међутим, Шпилеру то није нашкодило, баш напротив, он је још више узнапредовао и добио мјесто команданта Јавне безбједности за Банат у фебруару 1942. године.

Током 1942-1943 Шпилер је врло добро радио на ширењу своје обавјештајне мреже, тако што је своје агенте убацио у покрет отпора и разоткрио организацију СКОЈ-а. Примјера ради, ухапсио је учитељицу Олгу Петров и сурово је мучио, како није одала ништа послао ју је у Бањички логор гдје је она убијена.

Од својх 15 шпијуна формирао је Ударну групу који су дјеловали углавном око Панчева и Вршца. Похапсио је око 60 људи, већином присталица КПЈ, док су Павле Алдан и Радослав Грујић су пристали да раде њега као "кртице". Тако је ливидирана група сарадника Жарка Зрењанина: Бора Микин, Жарко Турински и др.

Парада Њемаца у Банату

У селу Кумане средином фебруара 1942. године Шпилер је извршио тоталну блокаду, а његови агенти су данима све живо претерсали и дивљали над мјештанима. У великој рацији ухапшено је 200 Срба под оптужбом да су партизански јатаци. Деветоро Куманаца је убијено.

Јуна 1943. године блокирана су мјеста: Александрово, Банатско Карађорђево, Војвода Степа и Кларија. Тада је похапшено педесетак људи. Почетком 1944. блокирано је мјесто Вишњићево и ухапшено је 250-оро мјештана у двије рације.

За успјешнан рад одликован је Гвозденим крстом, односно три ордена тог типа: за ратне заслуге, 1. и 2. класе са мачевима.

У јесен 1944. године ситуација по Хитлерову коалицију је била врло лоша, јер је Вермархт доживљавао поразе на свим фронтовима. Англо-саксонске снаге су отвориле Западни фронт у Нормандији и напредовали по Француској, док је Црвена армија већ улазила у Румунију, Бугарску, Мађарску... Шиплер је одлучио да бјежи у Трећи Рајх. Набавио је себи лажна документа и прво одлази у Беч. Тамо се скривао све до краја те године. Потом је прешао у Чехословачку априла 1945. године, а касније се пребацио у Баварску гдје се сачекао крај рата.

Јужне дијелове Њемачке запосјели су Американци који су Шпилера ухапсили. Они су га крајем те године саслушали и Јурај им је испричао своје дјелатности, јер се надао га да ће га ЦИА примити у своје редове. Међутим, они га упућују у бивши нацистички логор Дахау не знајући шта са њим да раде.

Занимљиво је то што се у заробљеништву није више изјаснио као Њемац по националности.

СУЂЕЊЕ И СМРТ

Југославенске посљератне власти су формирале Државну комисију за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, гдје је окружни одбор за Банат прикупио обимну документацију о Шпилеровим мучењима, убиствима и опаким работама.

На основу тога, Покрајинска комисија за Војводину га проглашава 1. априла 1946. године за ратног злочинца, а ту одлуку је Државна комисија потврдила 10. маја 1947. Тако да је одмах успостављен контакт са америчким окупационим снагама у Њемачкој и тражено је Шпилерово изручење.

Процес депротације Јураја Шпилера је трајао неколико мјесеци, односно он је тек у јануару 1948. године испоручен Југославији.

Изведен је пред суд којим је председавао Петар Варга 24. новембра у Зрењанину скупа са још петорицом нацистичких сарадника. Проглашен је кривим уз трајни губитак части и грађанских права и конфискацију имовине... пресуда му је изречена 2. децембра. Сем њега смртну казну је добио и Карл Хајм, командант њемачког Мајншафта. Остали су добили временске казне.

Тражио је молбу за помиловање, али је одбијен. Јавно је објешен у Зрењанину 8. априла 1949. године.

ПУБЛИКАЦИЈЕ

Књижевник Арсен Диклић је 1975. године написао роман "Салаш у малом риту", што је послужило редитељу Бранку Бауеру да режира истоимени филм тј. серију, која је крајем седамдесетих година доживјела велику популарност широм Југославије.

У том филмском остварењу лик њемачког полицијског агента Шицера (име је мало модификовано за филмске потребе) одлично је тумачио глумац Миодраг Радовановић. Сем њега учешће су узели: Славко Штимац, Данило Бата Стојковић, Слободан Перовић, Павле Вујсић, Рената Улмански, Мића Томић, Душан Почек, Драгољуб Милосављевић и др.