Нека они моле Бога да ми не почистимо своје двориште, јер ако ми почнемо чистити своје двориште, имаће они још јако пуно Срба из Хрватске који ће морати ићи у Србију. Који држе ову државу за благајну, који држе ову државу за самопослугу, а који заправо ништа не дају овој држави – изјавила је у Вуковару хрватска посланица у Европском парламенту Ружа Томашић након изјаве српског министра Вулина да „Хрватска пре него што спомене Србију треба погледати у своје двориште и видеће да има пуно разлога да се бави собом и својом судском праксом, а Србију нека оставе на миру“.

Ова последња у читавом низу претећих изјава хрватских званичника оних битних као и оних мање битних готово да није наишла на било какву осуду било које битне или мање битне личности у хрватском друштву. Изузетак су једино истарска странка ИДС која је реаговала прва, а нешто касније огласио се и ХНС. Што се региона тиче реаговао је министар спољних послова БиХ Игор Црнадак који је Томашићкину изјаву назвао фашистичком док је министар спољних послова Србије Ивица Дачић затражио да се хрватски државни врх огради од њених изјава.

Пожељно претити Србима

Последњих година постало је готово нормално па чак и пожељно Србима упућивати претње и тиме их упозоравати да је њихово битисање у Хрватској ограниченог трајања и да рок за њихов одлазак све брже истиче. Више пута могло се чути како Срби од Хрватске само узимају, а ништа не дају, али се никада не каже шта то узимају и шта је то што треба да јој дају. Ако се раније бар мало пазило шта се јавно изговара сада као да су сви обзири нестали. Претње Србима су све отвореније, а на јавну сцену враћају се ликови за које смо мислили да су одавно политички мртви. Све њих из нафталина је извукао и око себе окупио нови шеф ХДЗ-а Томислав Карамарко који је, тако, ову странку дебело одвукао на страну која све отвореније нагиње фашизму.

На сцену су дакле, изашли људи који свој политички рејтинг не граде на економском, културном или научном просперитету земље којој се редовно заклињу на вечну и “беспридржајну” љубав јер ту и немају шта да понуде, него на усађивању мржње и политичкој индоктринацији хрватског народа, нарочито младих, чиме, можда незнајући, а можда баш и знајући, властитом народу чине неизмерну штету. Ако је усташки поздрав „За дом спремни“ нешто чега се ни по коју цену не треба одрећи, ако је одлазак на Блајбург питање части и патриотизма, а избегавање комеморације у Јасеновцу борба за истину, ако је 10. април дан када треба славити, ако су католичке цркве места на којима се треба молити за Павелића, Францетића и Бобана, ако јединство треба градити на мржњи према другима онда је сам хрватски народ у већој опасности да потоне и упропасти баш оно што је, како ти исти тврде, био његов вековни сан.

Поруке које слушамо уз шкргутање зуба и са усана искривљених од неразумљиве мржње и нису ништа друго него наставак светог рата против Срба, Југословена, удбаша, комуниста, четника и других наводних непријатеља Хрвата и Хрватске. Сада истина не грувају топови, не чују се рафали, не минирају се куће, али се он води све отворенијим психолошким притиском и све јаснијим порукама да Срби у Хрватској нису били ни раније, нити су сада, нити ће икада бити пожељни.

Ако такве изјаве у Хрватској могу да се толеришу, а очигледно је да могу, поставља се и питање како то да из те цивилизоване Европе, која се толико дичи високим стандардима у заштити људских права, нема никога ко би то осудио, ко би рекао да то тако не може и да такво понашање не приличи једној посланици у Европском парламенту па звала се она и Ружа Томашић.

Имају ваљда преча посла

По ономе што говори Ружа Томашић и њој слични испада да је шака Срба који су остали у Хрватској крива је и за наводно умањивање права бранитеља, и за незапосленост, и за лош рад хрватске владе, и за кредите у швајцарцима, и за поплаве, и за пуцање бране у Рајевом селу, и зато што је Шешељ пуштен из Хага, и за његово паљење хрватске заставе, и за казне УЕФЕ због извикивања усташког поздрава на стадионима, и за кишу и за сушу, и за лош урод маслина, укратко за сва зла која су Хрвате задесила не само последњих година него још од столећа седмог.

Толико је тих 4,36 процената становништва, који још увек имају храбрости да се изјасне као Срби, “моћно” да на њих треба пуцати из свих вербалних, невербалних, институционалних, ванинституционалних, црквених, медијских, конвенционалних и неконвенционалних оружја, нападати их са свих страна, саплитати на сваком кораку, загорчавати им живот, вређати, понижавати их у свакој прилици па чак и на њиховим стратиштима и у њиховим светињама. То је јунаштво, то је храброст, то је култура, то је моћ, то је људскост.

Ако Срби у Хрватској уопште и имају неку моћ она сасвим сигурно није у томе у чему људи слични Ружи Томашић мисле да јесте. Та снага и та моћ нису ни у њиховој бројности ни у материјалном богатству него у трпљењу. Нико више не може да истрпи него онај кога стално нападају, кога стално понижавају, омаловажавају, подцењују, вређају. Трпљењем и љубављу је и Христос победио на Голготи. Они који увредама и претњама упућеним другима око себе подижу прашину иза те прашине у ствари скривају властито сиромаштво и голотињу властитог духа јер су због тог лажног осећаја моћи над другима у ствари изгубили моћ над самима собом, над управљањем властитим животом.

„Ако си мањина, па чак мањина од једног, не значи да си луд. Има истина и има неистина и ако се чврсто држиш истине, чак и против целог света, не значи да си луд“ – рекао је једном Џорџ Орвел, аутор романа „1984“ који је прича о власти која своју власт одржава систематским извртањем истине и непрестаним преправљањем историје ради својих циљева.

Славко Бубало
Извор бр. 117
13.4.2015.