Сваки пут када путем медија у Хрватској чује изливе нетрпељивости и говора мржње упућене према мањинама, а нарочито према Србима у Хрватској, човек помисли како је актуелна политичка гарнитура дотакла само дно, та рупа претвори се у ону која дна нема. Једноставно, дођете до закључка да на толику гомилу глупости, не постоји паметан одговор јер са онима који не желе да вас схвате не вреди ни разговарати. Када у немоћи па и немогућности да будете озбиљни пожелите да се бар нашалите и ту глупост исмејете наиђете на још већу која и иронију и сарказам као средство за слање политичких порука потпуно обесмишљава.
Није ли смешно да 4,36 процената Срба у Хрватској може да угрози земљу која је у ЕУ и НАТО-у? Наравно да је смешно, пре свега због тога што у Хрватској живе, а онда и зато што је то потпуно сулудо и помислити, али то уопште не смета да се таква перце-пција намеће и шири.
Новоизабрана политичка номенклатура у Хрватској још увек се није прихватила посла због ког је изабрана и уместо да народу пронађу посао и омогуће нормалан живот како срећу не би тражио по другим европским државама политику су претворили у ријалити шоу сличан Фарми, Паровима и Великом брату. На јавну политичку сцену испливали су политички маргиналци, полуинтелектуалци, плагијатори и трећеразредни историчари популарни у уским националистичким круговима који сада имају раније незамисливу медијску пажњу.
Ноторну чињеницу да у ствари и нема политички и економски програм нова власт прикрива бескрајним кадровирањем, састанчењима и готово свакодневним медијско-пропагандним спиновима.
„Сабору ћемо вратити име Хрватски државни сабор“, „Антифашизам је флоскула“, „Објавићемо регистар агресора и регистар издајника“, „Поново ћемо увести обавезни војни рок“ само су неки од њих који су ми први пали на памет. Тиме, док време неумитно пролази, данима забављају и замајавају јавност која полако губи осећај за било какву критичност, реалност па и моралност. Уосталом, није ли и први потпредседник владе Томислав Карамарко морал прогласио за релативну категорију? Јесте, али само до одређене границе.
Релативност морала ипак није препрека да постоје тзв. етичка судишта која, служећи се ничим другим него производњом лажи и клевета, позивају на етичност, а све који им нису по вољи проглашавају издајницима нације и државе чије темеље својим деструктивним деловањем управо ти лажни моралисти поткопавају. Није препрека због тога што релативност морала важи само за оне са једне стране замишљене линије и то оне стране на којој су управо они који то тврде. Устав, закони и судови имају се поштовати само у мери која таквима одговара, за све друге све набројано је релативно.
Најбољи пример колико је морал релативна ствар је министар који се, након што је ухваћен у лажи, бранио како је „све радио у најбољој намери“. Међутим, када су га упитали за кога, он одговори „Па за себе, како за кога?“ - ишчуђавајући се како неко може да буде против таквог размишљања. Сводећи све на лично такви људи се бране објашњењима како неко из чиста мира има нешто против њих иако је свима јасно да критика којој су изложени нема никакве везе са њиховим ликом него само и искључиво са оним што говоре и раде, односно са њиховим поступцима.
Постаје помало напорно слушати позиве на заједништво од оних који чине све да у народ унесу што већи немир и раздор. Оних који нас размишљајући о прошлости, говорећи о прошлости и живећи у прошлости позивају да се окренемо будућности. Оних који нас ширећи мржњу, нетрпељивост и страх саветују да останемо мирни и да се не плашимо, а ако се не осећамо сигурно цинично препоруче да одемо тамо где ћемо се осећати сигурније.
То је начин на који мисле да реше проблем, тако да се о њему ћути. Ништа не треба мењати, не треба учинити све да се сваки грађанин у овој земљи осећа добродошао, да живи спокојно, да ради и буде то што јесте јер његова народност, језик, писмо, вера, људска и мањинска права нису нешто што било кога угрожава. Напротив, кривицу треба свалити на оне који не могу да прећуте то што их неко на улици пљује и вређа и тиме им додатно загорчати живот, и то све док сами не пожеле да оду.
Ако им, не пристајући на то, одговоримо да је земља у којој живимо и наша и да на живот и постојање у њој имамо једнако право онда нам поруче да немамо јер ми је, тврде, не волимо као што је воле они, не боримо се за њу као што се они боре поново одређујући меру за патриотизам, поистовећујући себе и своје понашање и политику коју заговарају са земљом у којој заједно живимо.
Како у таквим околностима бранити своја права? Како се позивати на Устав и за-коне кад их људи који су дужни да их проводе и штите тумаче по властитој вољи и онако како њима одговара? Мањине ту не могу много. Могу да кукају, могу да се жале, могу да пишу, али од свега тога мрка капа. Јасно је да став према мањинама понајприје зависи од расположења и свести већинског народа у коју се из потпуно нера-зумљивих разлога настоји усадити слика да су мањине (нарочито српска) терет, обичне пијавице које због „непотребне“ жеље да одрже своју културу и идентитет „само нешто траже, а ништа не дају“. Плашим се, а волео бих да грешим, да се иза брда ваља нешто сасвим друго, а то друго је обрачун са неистомишљеницима и политичким противницима из властитог народа.
Обрачун са медијима већ је почео и то преко Минстарства културе на чије чело је постављен човек о чијим ставовима смо већ много слушали па их не бих понављао. Прво су нападнути непрофитни медији, онда је смењен директор ХРТ-а Горан Радман и започеле су кадровске смене на јавној телевизији, наговештава се смена директора ХАВЦ-а Хрвоја Хрибара, а на ред је дошла и Агенција за електороничке медије и њена директорка Мирјана Ракић.
Када у медијима напокон утихне критика нарастајућег национал-шовинизма и историјског ревизионизма, када се ућутка свако ко мисли другачије, када слобода говора буде претворена у обичну фразу, биће то отворен пут и за гушење других слобода. Тада ће министар моћи да буде и онај ко на том месту пре свега ради за себе и онај ко плагира диплому. Моћи ће јер неће бити оних који ће такве појаве јавно осуђивати.
Славко Бубало
Извор бр.138.
16.3.2016.