Од председничких избора прошло је ево већ више од три недеље. Више него довољно како би се већ сада видели негативни учинци неких изјава новоизабране председнице Хрватске. Иако сам, као што су то неки други новинари већ урадили, и сам имао намеру да одмах прокоментаришем њену изјаву како су сви грађани који живе у Хрватској за њу Хрвати па били они и православне вере и Срби, нисам то учинио. Са једне стране због онога што је рекла у наставку те исте изјаве; “у смислу хрватског држављанства”, а са друге што сам хтео да видим стварну позадину онога што је рекла. У сваком случају, требала би да буде свесна да сада када је постала председница њене изјаве имају много већу тежину и јачи одјек него оне изговорене док је била само председнички кандидат. Требала би, али изгледа да ипак није.

Скоро да ме обрадовао новински наслов који говори како ће председница убудуће мало више пазити на речник, али сам врло брзо изгубио илузију да се она можда мало и покајала због онога што је рекла јер је увидела да није схваћена на баш најбољи начин. Сва њена пажња односила се само на оно што је изговорила у председничкој кампањи, а што она сматра „лапсусима“ и „грешкама“. „Зар су ти лапсуси толико катастрофални?“ - појадала се и додала - „Пазит ћу мало више на рјечник но остат ћу своја и наставит ћу говорити оно што мислим“.

Знамо да Колинда Грабар Китаровић није ни прва, а ни последња која је на уштрб Срба доказивала своје домољубље. Пуно је таквих у Хрватској. Зато и нисам одмах наоштрио перо. Као олакшавајућа околност председници заиста може да послужи чињеница да је добар део свог живота провела управо у САД-у, јер такав начин размишљања је типично амерички. Тамошње схватање националности и држављанства као једног те истог не треба да нас чуди јер у Америци појам националност и не постоји, већ нешто што они називају „ситизеншип“ (citizenship). Ипак, она би требала да зна да Хрватска није Америка и да је она сада председница Хрватске, државе у којој свако помињање нечије националности изазива бурне реакције. Уосталом, Хрватска је и својим Уставом дефинисана као национална држава Хрвата и националних мањина које у њој живе што јасно потврђује да у њој националност и држављанство ипак нису исто. Да јесу, ни у једном документу не би постојале одвојене рубрике за једно и друго. И на домовници не пише да је њен власник Хрват већ да је „хрватски држављанин“. Када затражите Родни лист имате посебну рубрику за држављанство и посебну за националност. Зашто онда говори на такав начин и због чега њена изјава може бити опасна? Због тога што такав њен став може бити сигнал да у Хрватској нешто по том питању треба мењати, а шта, одговор је врло брзо дала прва дама хрватске екстремне деснице Ружа Томашић.  
„У Хрватској би требало укинути националне мањине, сви су они политички Хрвати“ – изјавила је Томашићева и појаснила: „Мањинци не би гласовали (гласали) по напутку (упутству)  некога из Србије или неке друге стране државе, већ би у Сабору бранили интересе Републике Хрватске и свих њезиних грађана.“
 

Ружа Томашић дакле, инсинуира да српском мањином у Хрватској управља неко из Београда иако и сама зна да то није истина. Срби у Хрватској дакако, нису незаинтересовани за оно што се у Србији догађа као што ни Хрвати у другим државама нису незаинтересовани за стање у својој матици. Срби из Хрватске према Србији гаје нескривену љубав, воле је као отаџбину, јер лепо је знати да си део нечег већег. Међутим, нико не може да их оптужи да су испостава Београда јер су одавно самостална заједница жељна мира, жељна да ради, жељна да буде прихваћена, али јој све то онемогућавају. Зашто?
 

Зато што им затегнут однос према Србима одговара. Може се рећи да су Срби у Хрватској сада више инструмент за манипулацију већинским хрватским народом који у рукама држе управо они који тврде како су они инструмент Београда, реметилачки фактор, пета колона и сл.
 

Да би то замаскирала и да би сакрила оно што стварно мисли Томашићева каже; „по напутку некога из Србије или неке друге стране државе“ при чему је оно; „или неке друге стране државе“ тај параван. Дакле, када Томашићева каже да националне мањине треба укинути јасно је да под тим не мисли на све мањине. Решимо ли ту једначину правилно постављајући елементе њену изјаву можемо читати овако: Србе у Хрватској треба укинути! И ту смо дошли до правог одговора на раније постављено питање због чега изјаве нове председнице могу бити опасне. Чак је и лидерка ОРАХ-а Мирела Холи изашла у јавност са предлогом да се број мањинских заступника са осам смањи на четири. Дакле, и они леви и они десни убеђени су да по питању мањина нешто треба да се мења, а која мањина би ту извукла дебљи крај није тешко претпоставити.
 

Зато овакве изјаве не могу да се тумаче као случајне и не може их се третирати тек као део борбе за прикупљање гласова иако тако изгледа. Много је тога што у Хрватској треба мењати, јасно је то свима, али јесу су ли баш мањине, а поготово Срби, најодговорнији за лоше стање у коме се она данас налази? Проблеме је најлакше натоварити на туђа леђа, али помало постаје проблем што је тих леђа све мање. Шта ће бити када понестане Срба? Чија леђа ће се онда сломити?
 

Ако само летимично пратимо шта се све у Хрватској дешава последњих годину дана, а нарочито месеци, видимо да ова држава озбиљно понире у фашизам. Нису Срби ти који не поштују законе, не плаћају порезе и режије, који разбијају, руше или протествују на улицама. Поделу хрватског друштва изазвали су управо они који који се стално заклињу у јединство, а јединство засновано на темељима клерофашизма ником неће донети добро.

Славко Бубало
Извор бр. 110
4.2.2015.