Убиство Стевана Инића у Бршадину 1. маја 1991 - www.zlocininadsrbima.com
Оцените нам овај чланак:

23. април 2015.


Убиство Стевана Инића у Бршадину 1. маја 1991


СРПСКЕ ЖРТВЕ ВУКОВАРА 1991

Стеван Инић - Јован Јаковљевић

Љубан Вучинић - Младен Мркић

Жељко Паић - Брачни пар Врачарић

Ана Лукић Маљевац - Даринка Грујић

 

Око случаја убиства шездесеттрогодишњег Стевана Инића, мештанина Бршадина и данас, 21 годину после постоје многобројне контрoверзе. Зависно са које стране се о томе говори верзије овог догађаја се знатно разликују.

Према верзији која може да се прочита из хрватских извора Стевана Инића убио је у самоодбрани Хрват Михајло Геленчир. Тако се у тексту под називом „Помоћ рањеним редарственицима у Борову селу“ на интернет страници Хрватског фокуса, тједника за културу, знаност и друштвена збивања у контексту догађаја од 2. маја 1991. помиње и убиство Стевана Инића, цитирамо: - „Хрват Михајло Геленчир, након сталних изазивања, пријетњи и напада, у погибељи за свој живот, убио Србина Стевана Инића.“

О Инићевом убиству београдске Вечерње новости у тексту Јованке Симић „Време тихог пакла“ пише следеће; „Прва жртва био је Србин Стеван Инић (1928) из села Бршадин, надомак Вуковара. Њега је 1. маја 1991. метком из пиштоља, испаљеним у главу, убио Хрват Михајло Геленчир, припадник партијске милиције ХДЗ-а. Његово убиство, драматично је одјекнуло међу Србима, али и у редовима неострашћених Хрвата. Био је то први корак на путу за пакао.“

У филму „Вуковар – последњи рез“ убиство Стевана Инића описао је извесни Марин Кризманић потписан као бранитељ. Ту су ове две верзије помешане. Кризманић је рекао дословно ово:- „На повратку са Првомајског уранка господин Михајло Геленчир је косио траву са својим унуком када је пришао Стеван Инић и почео је са некаквим провокацијама, претњама као и увијек, јер очито су имали и нешто прије између себе. Стеван му је рекао да ће он њега убити и отишао је кући по пиштољ враио се назад међутим, како је овај косио траву са косом ударио га је по руци, пиштољ је испао, Михајло Геленчир је зграбио пиштољ и убио га.“

У жељи да сазнамо нешто више од понуђених верзија о убиству Стевана Инића разговарали смо са његовим сином Стеваном који носи очево име.

 

 

Ко је био Стеван Инић?

- Мој отац је рођен у селу Запужани код Бенковца. Са 16 година отишао је у партизане. Чувао је овце када је наишла једна партизанска јединица и он је отишао са њима. То је било негде у шестом месецу 1943. године. У партизанима је дочекао и крај рата да би 1945. године био послан у војну школу у Београд. Међутим, он није волео униформу и није хтео војно образовање, па је школу напустио и пријавио се за омладинску радну акцију изградње хидроцентрале у Маврову (Македонија). Тамо је радио и постао троструки ударник. Након тога, 1948. године дошао је у Иванково, поред Винковаца и две године касније се оженио за моју мајку која је Хрватица.

У Винковцима се запослио у сељачкој радној задрузи, а касније је прешао на железницу. Радио је у Винковцима као кондуктер. Била су тешка времена и било је пуно сиротиње која није могла да плати карту, а он није имао срца да их тера из воза јер је и сам био сиротиња. 1959. године када сам ја имао девет година доселили смо у Бршадин. Било нас је четворо деце. Ту је добио премештај на железничку станицу у Бршадину. Ту је радио све до одласка у пензију 1985. године. Отац је до 1986. године био председник Савеза бораца НОР за Бршадин.

 

 

Бршадин, 1. мајa 1991. године

Стеван је 1991. године живео у Вуковару и радио у предузећу "Вутекс". Тог кобног 1. маја у његовој кући у јутро у девет часова зазвонио је телефон. Са друге стране линије јавио се његов брат и рекао му да брзо дође у Бршадин јер је њихов отац убијен.

- Био сам у шоку и не знам ни сам како сам аутом дојурио у Бршадин. Чим сам пришао скретању у улицу видео сам много окупљеног народа. Са леве стране на улазу у улицу видео сам оца како лежи мртав. Рупа од метка била је испод левог ока. Једна од комшиница, Невенка Миљевић, која је на жалост пре три године преминула од рака костију, рекла ми је како је видела мог оца свега неколико тренутака пре него што се све то десило.

Отац је, пошто је радио на железници, увек за Први мај био у служби и радио, па се на неки начин зарекао да ће када оде у пензију сваке године прослављати овај празник. Тако се и тога јутра спремио и кренуо у шуму Ђергај јер се са пријатељима договорио да тамо пеку прасе. Отац је, носећи заставу Југославије кренуо из куће. Комшиница ми је испричала шта је тада видела. Рекла је да је, када је отац дошао до ћошка улице, чула некакву галаму и свађу па је истрчала из дворишта. Чула је како Мијо Геленчир оцу псује мајку српску и како му је рекао: - „Нећеш још дуго махати том заставом.”

Тај Мијо је дошао до наше улице с колицима и ту је, како кажу, косио траву када је наишао мој отац. Када на интернету погледам како се цео тај догађај интерпретира испада да је мој отац њему претио да ће га убити пиштољем. Сигурно знам да мој отац није имао пиштољ. У свој тој гужви тај пиштољ је настао. По тим причама Геленчир је имао и косу и виле и наводно је оца ударио косом и отац је пао. По извештају са обдукције мој отац је и убијен у лежећем положају хицем у главу са метар или два удаљености.

По тој верзији, која као да је смишљена у каубојским филмовима, мој отац је имао пиштољ који му је овај отео па су се онда тукли, овај је оца срушио на земљи и онда га и убио. Мој отац је био ниског раста човек, висок свега 164 сантиметра и тежак 65 кг. Истина, био је свадљив и пргав, али никада није пио. Био је паћеник, али нас је одхранио и све смо имали.

Невенка Миљевић је ту прва стигла. Она је чула свађу и потрчала тамо и зачула је пуцањ. Није могла да види шта се тачно догодило јер је само место догађаја иза угла улице. Када је стигла видела је Геленчира како ставља косу и виле у колица и брзо се удаљава. Видела је оца на земљи како се још тресе и тада се окупио народ. Она је рекла да је тамо видела и пиштољ, али ни њој ни мени није јасно како је тај пиштољ нестао, каже Стеван.

 

 

 

Иследници стигли тек у подне

Било је већ око подне када су из Осијека стигли иследници. Полиција из Вуковара није била на увиђају тврди Стеван. Најпре нису могли да уђу у Бршадин јер су мештани на оба улаза у село, код силоса и код гробља, поставили барикаде. Иако су оба актера овог догађаја били мештани Бршадина а и само убиство се догодило у Бршадину ни Стевану није било јасно због чега су барикаде биле постављене. Атмосфера је већ од раније била доста наелектрисана нарочито у српским селима.
- Дошла је чак и телевизија из Загреба, сећам се да је била нека новинарка и тамо је питала окупљене људе шта се десило. И њих су, као и иследнике једва пустили. Касније сам чуо да из Вуковара полиција није могла доћи, него из Осијека. Не знам на који начин су на ТВ Загреб известили о овом догађају, видео сам једино навече прилог на ТВ Нови Сад. Рекли су како је мештанин Бршадина по националности Хрват убио хицем пиштољем у главу другог мештанина који је Србин, након дуже свађе и препирке, присећа се Стеван.

Стевану није познато шта се касније десило са Геленчиром. Чуо је да га је одмах након убиства неко извео из Бршадина и одвезао према Товарнику. Он има две кћерке и сина. Кћери су му ту удане и живе у Бршадину и данас. Наводно је у Осијеку био судски процес или испитивање али, како је био рат, Стеван нема одређенија сазнања о томе.
- Када је била Мирна реинтеграција Геленчеров син се међу првима вратио. Стао је накаквим џипом пред кућу мога оца. Ја сам ту нешто радио и чуо сам га где свом сину каже; „Види сине, твој дједа је убио четника из ове куће.“ То ме страшно погодило па сам му пришао и најпре рекао да се удаљи од куће, а онда и то да је мој отац био партизан и борац а не четник, након чега је он сео у ауто и отишао. И његов отац Мијо се вратио у Бршадин и има већ шест или седам година како је умро. Причали су ми да је ослепио, а ја нисам покретао никакав поступак. Данас, пошто ни мој отац, а ни тај човек нису више живи и не видим некакав разлог да покрећем било шта, али волео бих да се бар зна истина, каже на крају разговора Стеван Инић.

 

 

 

Права истина никада није утврђена

Из свега што смо чули видљиво је да нико не зна праву истину о овом убиству. Чињеница је да је овај догађај у предвечерје рата различито интерпретиран и то је донекле и разумљиво јер свако је имао своје разлоге за то. Међутим, неправедно је и погрешно и даље инсистирати на једној или другој верзији уколико ни једна није доказана нити тачна.

Тачно је да се убиство догодило, тачно је да је Хрват убио Србина, тачно је да је убиство почињено из пиштоља и да је пиштољ нестао, тачно је да нико непосредно није видео ко је први потегао оружје па је нејасно и о чијем пиштољу се ради. Иако Стеван тврди да његов отац није имао пиштољ ни то не мора ништа да значи, јер можда му отац никада није ни рекао да га има. Опет, ко је имао толико храбрости да украде пиштољ којим је почињено убиство? Истина, било је то необјашњиво, лудо време, али људи су још увек колико-толико веровали у институције власти. Овако, нема оружја којим је убиство почињено па нема ни крунског доказа јер на њему би сигурно било отисака прстију или само једног од актера или обојице. Тако би се сигурно сазнало ко је био његов власник. Ако су на њему само Геленчирови отисци било би јасно да је и пиштољ био његов. Да су на пиштољу пронађени отисци обојице то би вероватно потврдило верзију по којој се све десило у самоодбрани.

Данас, толико година после, до истине је још теже доћи. Чини се да она никада и неће изаћи на видело.                          

 

 

С. Бубало
Извор бр. 50
септембар 2012
.

 


РАТ И ЗЛОЧИНИ НАД СРБИМА У ХРВАТСКОЈ 1990-их ГОДИНА

Вуковар - Госпић - Бљесак - Олуја - Грубори - Медачки џеп - Сисак - Миљевачки плато - Масленица

Породица Зец - Паулин Двор - Породица Рокнић - Породица Олујић - Божићни УставКорански мост

Караџићево - Логор Лора - Плитвице - Логор Рибарска колиба - Осијек  - Афера Шпегељ - Максимир

Задар - Бјеловар - Откос - Удбина - Слободан Зуровац - Логор Керестинец - Пакрачка пољана

Вариводе - Дан устанка - Борово Село - Јесење Кише

 




Посећено је: 2318  пута
Број гласова: 24







Прочитајте још текстова од истог аутора:

Случај Месић: Меморија треба само ако лажете
Објављено: 8. februar 2017.     Има 633 прегледа и 10 гласова.

Славе Туђмана, али многе његове речи су заборавили
Објављено: 23. januar 2017.     Има 718 прегледа и 5 гласова.

Интервју са Милошем Ковићем: Наша историја је наш ресурс
Објављено: 11. novembar 2016.     Има 735 прегледа и 0 гласова.

Комбинат Борово: Обували целу СФРЈ, а сад сиромаси
Објављено: 14. april 2016.     Има 745 прегледа и 5 гласова.

Ћутање не значи увек одобравање, али...
Објављено: 2. oktobar 2016.     Има 746 прегледа и 5 гласова.




















Skip Navigation Links