Човек више не зна како да назове понашање неких људи из тренутне владајуће гарнитуре у Хрватској. Гарнитуре која је учинила све што је било у њеној моћи да се попне на власт, а сада не преза ни од чега да власт пошто пото одржи. Уздајући се у кокошију памет и исто такво памћење властитог народа рачунају да је исти заборавио на који начин су до те власти дошли.
Па није враг да су већ сви заборавили колико су се појединци из друштва на власти упињали да идеолошки поделе све што се у Хрватској поделити може. У ту сврху упрегнули су све и свакога кога су имали на располагању. Почело је са ћирилицом у Вуковару и онда када је Милановићева влада покушала да у дело спроведе Уставни закон о правима националних мањина. ХДЗ је без задршке подржавао локалне чекићаре који су острашћени мржњом лупали латинично-ћириличне табле на државним институцијама, а после тако испољену мржњу правдали фрустрацијом због још “свежих ратних рана” јер ћирилица је за њих “агресорско писмо” и нема јој места у “хрватском Вуковару” таман то омогућавао и хрватски закон. Затим су у истом том Вуковару, исти ти људи поцепали “колону сећања” и припаднике властитог народа поделили на оне који су „за вуковарску Хрватску“ и оне који су, наводно, против ње. “Зна се” ко је био у којој колони.
Како би поново дошао на власт ХДЗ је ујединио десницу и из нафталина извукао већ политички мртве личности и странке, у своја кола упрегнуо и део црквеног клера, а јавност забављао идеолошким расправама о фашизму и комунизму. Перјанице десничарског новинарства путем локалних телевизија инструисали су њима доступну јавност и припремали је за велики повратак апостола хрватског домољубља на кормило државе. Остало мање-више знате.
На крилима тако креиране свести ХДЗ поново осваја власт у Вуковару, а затим њихов кандидат, односно кандидаткиња, постаје председница која са највишег државног места народу обећава куле и градове, а прво што је урадила је уклањање Титове бисте из председничке резиденције. Следи председничин самосталан одлазак са нарамком цвећа у Јасеновац, или можда више волите реч “бојкот” службене комеморације под покровитељством Хрватског сабора, и млака осуда злочина уписана у Књигу утисака. У тој штурој изјави председница нити је именовала инкриминисани режим, нити је набројала оне које је тај режим на том месту умлатио чекићима, секирама и камама. Свој поступак правдала је жељом да се избегне политизација Јасеновца као места страдања. Дакле, тада је одвојена посета Јасеновцу и њен неодлазак на службену комеморацију према објашњењу хрватске председнице требало схватити као нешто позитивно.
У међувремену се још много тога издешавало. Толико је лоших примера релати-визације злочина усташа, порицања и негирања геноцида који су усташе проводиле над Србима, Јеврејима и Ромима да би за њихово набрајање требало доста времена и папира, али ипак ево неких, само подсећања ради. За министра културе именован је човек за кога су усташе „мученици и шехиди“, а антифашизам флоскула. Шест хиљада људи маршира Загребом и узвикује усташко “За дом спремни”, на стадионима се ори “убиј Србина”, пред парламентом се постројавају црнокошуљаши, онима који се пожале председници на дискриминацију она поручује да су сами себи криви, а генерални секретар, по чланству највеће хрватске партије, лидеру једне од мањина поручује да “ако се у Хрватској не осећа сигурно оде тамо где ће се осећати боље”. Као шлаг на све ове примере и доказе благонаклоности према фашизму дошао је Седларов филм са наводном истином о Јасеновцу.
Ако је усташоидне испаде и осуђивала нова власт никада то није учинила јасно и недвосмислено, него увек са једним великим супротним везником „али“. То „али“ много тога говори о карактеру оних који га у таквим приликама изговарају.
Иако је све то у земљи порекла и остајало непримећено, некажњено и недовољно јасно осуђено, у окружењу па и шире и те како је привукло пажњу. Не баш безначајне институције и појединци о томе су већ исказали свој став. Ефраим Зуроф на пример, више пута у врло кратком времену је упозорио на понашање неких појединаца из нове власти и на изостанак јасне и недвосмислене осуде усташтва. Немци и Французи снимили су и приказали филм о неофашизму у неколико земаља Европе, а Хрватској су у њему доделили почасно место и посветили јој целих пола сата. Све то, показало се, Хрватској и њеном имиџу у Европи и свету чини немерљиву штету.
Велики ударац пракси нечињења, занемаривања и прећутног одобравања фашистичких испада задала је Координација јеврејских општина са Огњеном Краусом на челу која је прва одбила да учествује на овогодишњој службеној комеморацији у Јасеновцу. Придружили су им се и Срби и антифашисти па је цела ствар попримила још озбиљније конотације. Хрватска председница позива их на разговор, али не успева да их убеди да од бојкота одустану. Након посете америчког специјалног изасланика за питања холокауста Николаса Дина проблем се додатно усложњава. Догађа се чудо невиђено. Одједном са свих страна пљуште недвосмислене осуде усташтва и ограђивање од фашизма. Они који су делили на-род на продане душе и домољубе називајући претходну власт ненародном, комунистичком и тоталитаристичком, залагали се за легализацију усташког поздрава и промену имена парламента у име које је носио само за време НДХ сада апелују на јединство, позивају живе да се не деле над мртвима, да се прекину идеолошке расправе и да се више не враћамо у прошлост него да размишљамо о будућности. Међутим, те изнуђене осуде стигле су прекасно.
Прекасно су, ако су уопште, схватили да то што говоре и раде, чине и не чине, ипак неко у свету види, бележи и не одобрава и сада нема назад. Узалуд се сада труде да све то замаскирају, ублаже и некако пониште. И у том безуспешном покушају да избегну властиту одговорност за насталу штету коју чине држави и умање свој допринос дубокој поларизацији друштва и ширењу нетрпељивости према мањинама настављају по старом замењујући тезе и демагошки оптужујући за поделе оне који су их све време упозоравали на појаве историјског ревизонизма, на обнављање усташтва и говора мржње који из њега проистиче. Криве их јер нису ћутали и што ће, гле апсурда, због тог бојкота Хрватска трпити политичку штету и поново се наћи на стубу срама.
Једнократне и изнуђене осуде усташтва више никога не импресионирају и представници и институције мањинских народа који су претрпели усташки геноцид тешко да ће више пристати да служе као покриће за нечији лажни антифашизам.
И то је добро.
Славко Бубало
Извор бр. 141.
27.4.2016.