Убиство Љубана Вучинића 22. јула 1991. у Вуковару - www.zlocininadsrbima.com

27. април 2015.


Убиство Љубана Вучинића 22. јула 1991. у Вуковару


СРПСКЕ ЖРТВЕ ВУКОВАРА 1991

Стеван Инић - Јован Јаковљевић

Љубан Вучинић - Младен Мркић

Жељко Паић - Брачни пар Врачарић

Ана Лукић Маљевац - Даринка Грујић

 

Љубан Вучинић рођен је 1943. године у Славском Пољу на Кордуну у општини Вргинмост. Било их је троје деце. Тамо се школовао, мало радио, а касније је, трбухом за крухом, прешао у Загреб и 1964. године дошао у Борово. Ту се оженио и стекао двоје деце. Кћер му се родила 1967., а син Ђорђе, 1970. године. Имао је породичну кућу у Херцеговачкој улици у Борову насељу у којој је живело мешовито становништво; Срби, Хрвати, Муслимани.

 

 

ПАР МЕСЕЦИ ДО ПЕНЗИЈЕ

Љубан је радио као професионални возач, нешто мало у Чазматрансу, мало у Водоводу, а највећи део свог радног века провео је у Борово-транспорту. Превозио је кожу, гуму и обућу или каучук из Ријеке. Имао је бенефицирани радни стаж тако да му је, пре него што је убијен, остало још неколико месеци до одласка у пензију. Ђорђе, Љубанов син, каже да је његов покојни отац био врло способан човек, весељак, да је волео друштво, игранке и био увек спреман свима да помогне, посуди новац или превезе нешто.
- Ми смо до 1991. године сви заједно живели у кући и до тада је све било у реду. Ја можда нисам видео ствари на прави начин јер сам одгојен као Југословен. Други су можда нешто знали, али ја сам у то време, уз помоћ мог оца и ујака градио локал на Трпињској цести који је касније срушен, започиње своју причу Ђорђе Вучинић. Нисам размишљао о томе да ли ће се држава данас или сутра распасти. Иначе 1991. не бих ништа ни почео да градим, каже с видном горчином у гласу.


Први наговештаји каснијих трагичних догађаја десили су се након 2. маја 1991. и познатих догађаја у Борову.
- После тог 2. маја сва светла у улици ноћу су била упаљена и наше комшије Хрвати почели су да се окупљају, доле на крају улице, где су вероватно држали стражу. И код њих је вероватно било страха, али ја и моја породица нисмо могли бити разлог за тај страх јер смо са свима били добри.  Ситуација је из дана у дан постајала све напетија али смо ипак сви и даље комуницирали.

Лично, нисам веровао да ће доћи до рата, а тако је размишљао и мој покојни отац. На крају крајева он је и остао у кући, а ја сам кућу напустио тек 5. јула али сам и касније долазио. Тата је долазио у Негославце и није помињао да му је неко претио. Једини позив телефоном је био када су од њега затражили камион који је дужио од комбината. Рекли су му да не излази из куће јер ће доћи по камион који је био паркиран три куће даље од наше. Није нам нико претио јер, као што већ рекох, били смо добри са свима.
 

 

 


КОМШИНИЦА ЈАВИЛА ДА ЈЕ ОТАЦ ОДВЕДЕН

Телефонске везе још су радиле у то време, прича даље Ђорђе. Негде око два, пола три тог 22. јула 1991. назвала их је у Негославце комшиница која је имала кључ од капије њихове куће. Рекла им је да је њихов отац одведен и да се још није вратио. Жена је видела да су у кући све ствари разбацане. Њену причу потврдиле су и остале комшије које су виделе како његовог оца одводе око седам сати ујутро, а заједно с њим одвезли су и његов аутомобил. Имали су жуту Ладу караван. Капија је била закључана.
- Ја, мој шогор и ујак одмах смо звали по тадашњим затворима и у полицију. Успели смо да ступимо у контакт са Мерчепом. Мој шогор га је познавао, јер су заједно радили у Грађевинару, и он је с њим разговарао и питао га да ли ишта зна о Љубану Вучинићу, Србину који је то јутро одведен. Мерчеп му је одговорио да му не пада на памет да тражи било ког Србина, јер је дан раније 20 или 40 његових војника погинуло на Опатовцу.

Након два дана успео сам да дођем до куће. Видео сам да је у кући све разбацано, све ладице отворене, сва роба на поду, кревети разбацани. Видело се да је у кући био претрес. Ни тада нисам сазнао где је отац. Питао сам комшије Хрвате који или нису знали или нису хтели да кажу да ли је отац негде претучен или убијен. Не могу да оценим да ли се код њих радило о страху или о нечем другом. Када сам видео да ту више немам шта да тражим решио сам да одем. Имали смо ту још неколико свиња. Изврнуо сам им врећу кукуруза, оставио воду да цури и пустио их из свињца. Поново сам закључао капију и отишао.


Ђорђева сестра 26. јула 1991. родила је у вуковарској болници свог другог сина. Након седам дана од порођаја и она је посетила кућу. Капија је тада била отворена и све је било разнешено. Касније више од никога ништа нису могли да сазнају.

 

 



ОЦА ПРОНАШАО ТЕК НАКОН РАТА

Када се рат завршио Ђорђе је чуо да су Дунавом пловили лешеви и да су неки од њих извучени и сахрањени на Новосадском гробљу. Отишао је у Нови Сад у полицију и тамо разговарао са једним инспектором коме је описао оца. Он му је донео ручни сат скинут са руке покојног Љубана.
- Био је то Омикрон са 17 рубиса и фосфорним бројкама. То је у ствари био мој сат који сам дао оцу јер се његов покварио. Отац је волео да има сат, јер је као возач увек морао да води рачуна о времену. По том сату сам га и идентификовао. Тај инспектор донео ми је сат и фотографије начињене на Дунаву где га је један рибар пронашао. Било је то у Сремској Каменици. На лицу места је све фотографисано и урађена је комплетна криминалистичка обрада. Отац је био у води, а добио сам и фотографије са обдукцијског стола. Сву ту фото-документацију сам тада добио и имам је и дан-данас. Накнадно сам добио и документацију у којој пише да је сахрањен као НН леш у Новом Саду и све податке са криминалистичке обраде, описује Ђорђе свој сусрет са трагичном истином.
Након ексхумације Ђорђе је очево тело пренео у Негославце где га је и сахранио на месном гробљу у породичној гробници.

 



ТЕЛО ПРОНАШЛИ ДУНАВСКИ АЛАСИ

Тело његовог оца пронађено је на десној обали Дунава 27. јула у раним јутарњим сатима. Пронашли су га код Сремске Каменице дунавски аласи из Шапца Симо Тејић и Мирослав Јовановић. Беживотно тело Љубана Вучинића угледали су око 8 сати ујутро како плута на речној матици. Заједно са тамошњим свештеником Душаном Глигорином из Сремске Каменице, чијим су чамцем сустигли леш, извукли су га на десну обалу Дунава и везали за десни чланак ноге пластичним каблом. Након тога су позвали полицију.
Према налазима са обдукције Љубан Вучинић убијен је највероватније у ноћи 22. јула или у јутро следећег дана, затим је бачен у Дунав који га је држао два или три дана, а онда га избацио. Тело је тако доплутало до Сремске Каменице.
На обдукцији је утврђено да је несрећни Љубан најпре стравично премлаћен. Било је много модрица и подлева на глави, по телу, по рукама и ногама. Након тога је устрељен са четири до пет метака, највероватније из пиштоља. Гађан је у потиљак, у леђа односно лопатицу и у доњи део кичме. Ране су биле видљиве и очигледно је да није било рафалне паљбе.
- У време када је одведен није било никаквих борби, каже Ђорђе. Једноставно је одведен, премлаћен и потом убијен. Имам сазнања да су га око 7 ујутро одвела четири униформисана лица. Тада се већ појавио Збор народне гарде и претпостављам да су имали те ознаке или њихову униформу. Одвежен је комбијем тадашњег водовода, а тада су одвезли и ауто ког касније нигде више нисам видео. То је једино што знам, а ни до дан данас не знам ко га је и зашто одвео. Претпостављам и да је одведен у Веслачки клуб у Вуковару, да је тамо мучен и убијен, а касније бачен у Дунав.

 

 



ИСТИНА ЈОШ УВЕК СКРИВЕНА

Ђорђе није подносио никакву тужбу али је два пута дао исказ хашким истражиоцима и разговарао са двојицом крим-полицајаца из Винковаца. Њима је предао сву документацију коју поседује и коју је и нама показао.
Слике које смо видели су заиста стравичне. На фотографијама, снимљеним када је леш пронађен, се види да је Љубан Вучинић одведен у шортсу и мајици кратких рукава. На ногама је имао сандале. Све што је записано у налазима са обдукције видљиво је и на тим сликама ужаса.
- Све сам то фотокопирао и предао им. Од тада до данас нису ме више звали. Предложио сам да разговарају са неким од комшија који су можда видели одвођење. Нисам покренуо никакав поступак. Један мој познаник разговарао је са адвокатом Антом Нобилом који му је рекао да од свега  нема ништа док год Томислав Мерчеп не буде оптужен и за ово наше подручје. Рекао је, ако било шта потегнемо да ћемо само изгубити суд. Касније сам и сам назвао канцеларију Анте Нобила који ми је то само потврдио.
Мерчеп је у затвору али се у оптужници против њега Вуковар не помиње. Ђорђе каже да не зна шта је потребно урадити како би он био оптужен и за Вуковар. Наглашава да су људи у Вуковару убијани као цивили и то много пре него што је у Вуковару дошло до отвореног сукоба и рата.

 

 



ОСТАО У ХРВАТСКОЈ ИЗ ПРИНЦИПА

- Два су разлога због којих сам остао у Хрватској. Први је да својим останком потврдим да мој отац и наша породица никоме није желела зло, да нико не може било шта да прича и измишља како је он имао атомску бомбу и сл. Други разлог су наши сународници. Остао сам да спречим да за све зло које се неком десило нико не оптужи мог оца или мене. Остао сам ту да докажем и једнима и другима да мој отац није ништа крив.
Искази које је дао истражиоцима из Хага до данас нису употребљени или Ђорђе не зна за то јер му се касније нико није јавио. Комшије из улице, каже, ретко среће.
- Не виђам више никог од комшија. Слабо и идем тамо. Кад би их и видео не бих знао шта да их питам, каже Ђорђе.

 

 


Славко Бубало
Извор бр. 43
јун 2012.


 

РАТ И ЗЛОЧИНИ НАД СРБИМА У ХРВАТСКОЈ 1990-их ГОДИНА

Вуковар - Госпић - Бљесак - Олуја - Грубори - Медачки џеп - Сисак - Миљевачки плато - Масленица

Породица Зец - Паулин Двор - Породица Рокнић - Породица Олујић - Божићни УставКорански мост

Караџићево - Логор Лора - Плитвице - Логор Рибарска колиба - Осијек  - Афера Шпегељ - Максимир

Задар - Бјеловар - Откос - Удбина - Слободан Зуровац - Логор Керестинец - Пакрачка пољана

Вариводе - Дан устанка - Борово Село - Јесење Кише

 




Оцените нам овај чланак:


Посећено је: 1357  пута
Број гласова: 5


Поделите ову вест, нека се чује истина...









Прочитајте још текстова од истог аутора:

Случај Месић: Меморија треба само ако лажете
Објављено: 8. februar 2017.     Има 691 прегледа и 10 гласова.

Ћутање не значи увек одобравање, али...
Објављено: 2. oktobar 2016.     Има 773 прегледа и 5 гласова.

Славе Туђмана, али многе његове речи су заборавили
Објављено: 23. januar 2017.     Има 776 прегледа и 5 гласова.

Интервју са Милошем Ковићем: Наша историја је наш ресурс
Објављено: 11. novembar 2016.     Има 783 прегледа и 0 гласова.

Комбинат Борово: Обували целу СФРЈ, а сад сиромаси
Објављено: 14. april 2016.     Има 791 прегледа и 5 гласова.




















Skip Navigation Links