Уместо да затвори једно поглавље историје оптерећено ратом, злочинима и страдањем великог броја људи пресуда Међународног суда правде у Хагу поново је отворила понор и на непредвидиво дуг рок одложила нормализацију односа између Хрватске и Србије. Шта више, после свега чини се да ратна секира на овим просторима никада и није била закопана него је само одложена негде на дохват руке како би се њоме поново могло витлати. Једина разлика је што је рат након што је након 1995. заћутало оружје, касније настављен речима и од тада са мањим или већим интензитетом и оштрином траје до данашњег дана. И једна и друга страна коначну пресуду, која је уједно требала да буде и својеврсна тачка на рат у Хрватској, тумаче као победу и доказ да су били у праву.

            Хрватска тврди да је доказала како је Србија била агресор и да је одговорна за избијање рата иако суд за такву тврдњу није дао ни један једини аргумент. Наиме, у целој пресуди, ма колико се неко трудио, није могуће пронаћи реч „агресија“, али то Хрватској страни не смета да се бави управо тиме иако ни сам суд није имао мандат да суди о томе ко је рат започео, већ само да ли је једна или друга страна у њему починила геноцид. У пресуди је поменуто да су и једна и друга страна користиле методе изгона становништва како би створиле етнички чист простор, али тај простор нису именовали. Након изрицања пресуде, већ истог дана, у хрватским медијима су осванули наслови „Србија није крива за геноцид у Вуковару“ или Србија није крива за геноцид“ који имплицирају да је геноцида ипак било, али да за њега није одговорна Србија него ЈНА и српске снаге. Иако је суд децидидарно рекао да иако је било елемената геноцида, није утврђена геноцидна намера јер ЈНА и српске снаге нису имале намеру да униште све припаднике хрватског народа на освојеном територију. Чак ни у периоду до 27. априла 1992. када Србија није била потписница Конвенције о геноциду суд није утврдио геноцид, али то хрватским политичарима, аналитичарима, коментаторима, правним стручњацима и другима ипак није довољно убедљиво па као папагаји понављају увек исте реченице убеђујући јавност у своју истину.

            Са друге стране, у Србији, не скривају задовољство због оваквог исхода без обзира што је и њихова контратужба одбијена. Чак је и ад-хок судија кога је Србија делегирала у суд гласао против те тужбе. Неки његов поступак тумаче као доследност и правну коректност, а неки му такво држање замерају и коментаришу га као издају. И тамо постоје тврдње да је Хрватска поново аболирана од злочина. Мада је према образложењу судија у протеривању 200.000 крајишких Срба у "Олуји" и након ње било елемената геноцида, ипак на основу доказа које им је доставила Србија суд није могао да утврди и постојање геноцидне намере. Брионски транскрипти нису били довољан доказ иако је суд утврдио да је хрватска страна знала да ће гранатирање довести и до егзодуса становништва и да су такву последицу чак прижељкивали.

            Дани који су уследили након изрицања пресуде у Хрватској као да су поново пробудили духове рата. Не стишавају се критике на рачун суда, а Србији са западне стране Дунава стижу разни ултиматуми: Да суди врху бивше ЈНА, да каже где су нестали, да врати културно благо, да укине јурисдикцију свог Специјалног суда за ратне злочине над осталим републикама бивше Југославије или ће јој у супротном Хрватска блокирати улазак у ЕУ итд. Све то Хрватска захтева правећи се мутава на пуштање Бранимира Главаша, на то што је за злочине у "Олуји" осуђено само једно лице и на националистичке испаде своје новоизабране председнице и њено комадање Србије. И док се у Србији о пресуди више и не говори и не пише у Хрватској се у неправилним интервалима о пресуди говори готово свакодневно или кроз уста министра правосуђа Орсата Миљенића или кроз коментаре и анализе Готовининог браниоца Луке Мишетића или кроз гостовања на ТВ-у историчара Анте Назора или кроз разне прилоге у централним ТВ дневницима онако директно, или се узгред помене у прилозима који са самом пресудом немају никакву везу, тек да би се тензија одржала. На пример, говори се о проучавању најновије историје у школским уџбеницима и онда се каже како ће у уџбенике бити унешено да су ЈНА и српске снаге извршиле агресију на Хрватску са намером стварања Велике Србије.

            У таквој атмосфери тешко је говорити о било каквој нормализацији односа између две државе јер се ослушкује свака комшијска реч. У Хрватској је предизборна година па ће све што се у Србији догађа бити праћено двоструко ревносније јер обе стране хрватског политичког живота, и она на власти и она у опозицији, истресање незадовољства на Србију виде као добру прилику за поправак свог рејтинга. На Србији тренирају домољубље које не могу да покажу и докажу на економском плану. Када се све сабере и одузме највишу цену тих „игара“ опет би могли да плате Срби у Хрватској јер ће таквом жестоком шовинистичком и искључивом реториком бити поново присиљени да ћуте о својим страдањима.

            Тиме Хрватска једним ударцем убија две муве. Затегнутим односом према Србији поново хомогенизује властити народ и окупља га око идеје великохрватсва, а Србе у Хрватској изолује и спречава у остваривању већ стечених и дефинисаних права кроз Устав и разне законе. Утеривањем страха својој највећој мањини Хрватска у ствари покушава да је ућутка и усади јој осећај да треба да буде срећна што уопште постоји. Међутим, то пребацивање лопте на туђи терен неће моћи да траје довека. Са властитом савешћу и одговорношћу свака од страна ће пре или касније ипак морати да се суочи, ако не због других онда макар због себе самих.

Славко Бубало
Извор бр. 111
18.2.2015.