Српска православна црква на подручју града Вуковара има неколико својих храмова, а један од њих је и онај посвећен светом Прокопију који се налази на имању познатом под називом „Трешња“ удаљеном неколико километара од самог центра града. Ово имање и цркву посетили смо на сам дан светог великомученика Прокопија 22. јула када је овде одржана литургија коју је служио парох вуковарски протојереј-ставрофор Душан Марковић, а која је у овој мање познатој богомољи окупила тридесетак верника.

Храм, али и цело имање које га окружује, подигао је још 1882. године вуковарски земљопоседник Алекса Пауновић. Реч је о најистакнутијем члану једне од најугледнијих вуковарских породица са краја деветнаестог и почетка двадесетог века. Алекса је, поред великог богатства које је за живота стекао, остао забележен и као велики добротвор и ктитор који је помогао изградњу многих цркава у околини Вуковара. Данас литургије у овом храму на „Трешњи“ нису честе, али је сама црква од изузетног значаја за вернике, а посебно за породицу на чијем се земљишту налази и њеног наследника Федора Пауновића, Алексиног праунука.

- Овде се литургије одржавају једном годишње и то на светог Прокопија, међутим правило је да се у овој цркви Пауновићи крштавају и венчавају. То је почело од мога деде и за сада се тако наставља. Последња је овде венчана моја ћерка, а крштено је свих четворо мојих унука и зато нам овај храм пуно значи, говори Федор са којим смо накратко попричали о историји ове знамените вуковарске поро-дице.

БАСНОСЛОВНО БОГАТСТВО ПАУНОВИЋА

Алекса Пауновић био је један од најпознатијих Вуковарчана у другој половини 19. века у чијем је власништву било шездесетак кућа, а купио је или изградио готово све куће у центру града. Докази о томе још увек стоје на појединим вуковарским зградама на чијим фасадама још увек ћирилицом стоји уклесано његово име. У то време био је и највећи земљопоседник са више од 4.000 јутара земље. Све што је Алекса Пауновић радио било је вансе-ријски, монументално и квалитетно, а за већину ствари које је градио ангажовао је, у то време најпознатијег архитекту из овог дела Аустријског царства, Владимира Николића.

            Баснословно богатство Алекси Пауновићу ипак није пало са неба, већ је као веома млад вредним радом кренуо да стиче почетни капитал. Одбивши да настави породични занат свога оца, који је био угледни градски ужар и казанџија, Алекса је кренуо својим путем. Његов отац био је увређен, али му је ипак дао првих хиљаду круна за почетак самосталног живота.

- Он је тада са четрнаест или петнаест година отишао на вашар у Шабац и тамо тим парама откупио једну фарму ћурки. Тада је те ћурке превезао колима у Вуковар где их је продавао на околним вашарима и пијацама. Када је новац оплодио, а своме оцу вратио дуг, купио је земљиште преко пута данашњег складишта Велепромета где је сазидао штале и оборе. Тада је почео да се бави продајом стоке. Слично као што смо гледали у каубојским филмовима тако је и он узгајао овде крда стоке које је терао у Беч и тамо их продавао. Тако је стекао велико богатство, прича нам Федор.

            Многе данашње градске знаменитости ницале су тада Вуковаром од којих је једна и капела посвећена Светом Николи у вуковарској четврти Сајмиште у којој су Алекса и многи његови потомци сахрањени. Једна од највећих и најважнијих објеката коју је Алекса Пауновић дао изградити је свакако Гранд хотел, данас познат и као Раднички дом у Вуковару. На имању Трешња Пауновићи су саградили вилу,воћњак и већ поменуту Цркву светог Прокопија. Ово место било је посебно драго Федоровом оцу Владимиру.

- Ово место и парк од четири јутра земље одржавам највише као успомену и пијетет према своме оцу. Он је за ово имање живео и сваке године би крајем априла долазио овде и не би се врћао у град све до касне јесени, иако је у то доба имао и јахаће коње, али и аутомобиле и моторе, каже наш саговорник који и сам своје пензионерске дане најрадије проводи на овом месту.

ОДУЗЕТО ИМ ЈЕ ГОТОВО СВЕ ШТО СУ ИМАЛИ

Након Другог светског рата у Југославији долази до национализације када бројна приватна имовина постаје државно и јавно власништво. Тај процес у великој мери погодио је и земљопоседнике, а није заобишао ни Пауновиће који 1947. године остају готово без свега што су годинама стицали.

- Након рата нам је одузето све. Јавна расправа о одузимању наше имовине одржана је на дан наше крсне славе светог Николе, а да иронија буде већа, то је било баш у згради Гранд хотела односно Радничког дома. Тата практично није смео ни кашику да изнесе са те наше „Трешње“. У последњих шест или седам година ово нам је враћено, али у моменту кад нам је враћено овде је била права прашума, а горе са брда није могао да се види ни крст на торњу цркве колико је све било обрасло у коров, истиче Федор.

            Њему је у поступку денационализације враћена „Трешња“ и добар део земље, међутим правна битка за родну кућу и даље траје. Реч је о кући у самом центру Вуковара у којој су рођене три генерације ове породице и која чак носи и назив резиденција Пауновића. Апсурд је да правни наследник не може да дође у њен посед и цео случај је и након 18 година од покретања поступка и даље на почетку.

- Жалосно је то. Борим се толике године да вратим своју кућу, али никако не успевам. Иако сам по струци правник и познам добро ова питања око денационализације имовине, очигледно је да се у овом случају ради о неким прљавим играма. Раније сам говорио да сам у прошлој држави био грађанин другог реда, јер потичем из породице која има неки педигре, а и по женској линији мени је други прадеда патријарх Јосиф Рајачић. Сада када размишљам о овој денационализацији родне куће могу да кажем да сам донекле и у овој држави исто грађанин другог реда. Очајан сам због свега што ми се дешава и не могу да схватим то ни са правне ни са људске стране. То је кућа из 1867. године у којој се родио мој деда са својим братом, мој отац са својом браћом и сестрама и на крају моја сестра и ја – сви у истој соби, наводи Федор Пауновић.

            Од правне борбе за имовину Федор неће одустати, јер сматра да му је повратак својине, коју је његов прадеда на поштен и мукотрпан начин стекао, света дужност и због његових предака и због његових потомака.  

Никола Милојевић
Извор бр. 123.
19.8.2015.