У рату у Хрватској од 1991. до 1995. није било геноцида нити над Хрватима нити над Србима, јер ниједна од две државе није доказала да се радило о овој врсти злочина. Речено је то на заседању Међународног суда правде у Хагу 3. фебруара приликом објављивања пресуда за хрватску тужбу за геноцид против Републике Србије и српску противтужбу против Хрватске. Пресуде је прочитао председник суда Петер Томка из Словачке.

Он је у свом двочасовном излагању прво одбацио Хрватску тужбу наводећи да „специфична намера да се почини геноцид није утврђена“.  Србија сем тога, није ни могла бити одговорна, чак и да је геноцид утврђен за све оне догађаје од пре 27. априла 1992. када је СР Југославија, чија је Србија правна следбеница, настала и постала потписницом Конвенције о спречавању и кажњавању геноцида. Ни једна држава не може се ретроактивно сматрати одговорном за геноцид, рекао је председник МСП.

Суд је, усаглашавајући се са ранијим пресудама Хашког трибунала за бившу Југославију, утврдио да је на подручјима САО Крајине постојао политички циљ да се створи етнички чиста српска држава, али да су злочини који су пратили ове догађаје почињени са намером да се простори етнички очисте, а не са намером уништења целог народа што је дефиниција геноцида. За утврђивање геноцида требало је утврдити геноцидну намеру, али и доказати да су се такви злочини догодили. Хрватска то није доказала и њена тврдња је одбачена у потпуности.

Противтужба Србије такође је одбачена и није доказано да је пре и током операције Олуја било геноцида, а Хрватска се не може сматрати земљом која је имала намеру да тај геноцид изврши. Одбачени су и захтеви Србије за репарацијом крајишким Србима. Суд није оспорио злочине који су се десили и сматра да постоји довољно доказа за то да су српски цивили и војници током Олује малтретирани и убијани, али српски правни тим није доказао да су ти злочини достигли размере геноцида.

Осврћући се на бриoнске транскрипте МСП је рекао да они упућују на то да су хрватски лидери били свесни да ће прекомерно гранатирање довести до егзодуса становништва и да су били задовољни таквом последицом, као и то да ништа нису урадили да то спрече, али такав закључак није био довољан да се докажу намере геноцида. Прекомерно и неселективно гранатирање је такође одбијено као аргумент, а МСП се усагласио са одлуком жалбеног већа Хашког Трибунала у случају Готовина и Маркач.

Пре читања пресуде српски правни тим је и очекивао да ће Хрватска тужба бити одбијена, а да ће суд утврдити како су хрватске оружане снаге током и после акције Олуја починиле масовне злочине над српским народом. У Србији није владало велико интересовање за ову пресуду, а независни правни стручњаци углавном су очекивали да ће обе тужбе бити одбачене, што се на крају и догодило. Са друге стране у Хрватској се са мало више занимања ишчекивала пресуда, а све изјаве које су даване у јавности наводиле су на то да ће Србија бити осуђена за геноцид.

Да подсетимо, Хрватска је у време НАТО бомбардовања 2. јула 1999. године покренула поступак пред Међународним судом правде против тадашње СР Југославије због кршења Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида током оружаних сукоба из периода од 1991. до 1995. године. Србија је десет година касније одговорила противтужбом која се заснива на истој Конвенцији, а односи се највише на злочине почињене током акције Олуја. Усмена расправа, представљање доказа и искази сведока по овим тужбама почели су трећег марта, а завршили првог априла прошле године.

Након главне расправе судије су у тајности и у пет различитих фаза већале о тужбама. Пресуду је донело укупно 17 судија од којих су 15 стални чланови ове међународне правне институције док је двоје судија било из Србије и Хрватске. Ова пресуда је обавезујућа, коначна и без права на жалбу.

Био је ово други пут у историји да се МСП изјашњава о злочину према Конвенцији о спречавању геноцида из 1948. године у поступку против једне државе. Међународни суд правде у Хагу као највиши судски орган Уједињених нација је о злочину геноцида једне државе први пут судио пре осам година када је у одбацио тужбу Босне и Херцеговине против Србије, али је утврдио да се геноцид догодио на подручју Сребренице. Није тада утврђена одговорност и кривица Србије за геноцид, већ само пропусти у његовом спречавању и кажњавању.
 

Никола Милојевић
Извор бр. 110
4.2.2015.

----------------------------------------------------------------

ШТА ЈЕ ГЕНОЦИД?

У складу са Конвенцијом УН-а геноцидом се сматра физичко или биолошко уништење и то према националној, етничкој, расној или весркој припадности. Овакву дефиницију имају у својим статутима и Међународни казнени суд за бившу Југославију, као и Међународни казнени трибунал за Руанду, као и Међународни казнени суд.

„Геноцид је било које од следећих дела почињених са намером да се потпуно или делимично уништи нека национална, етничка, расна или верска група тако да се изда заповест да се чланови те групе убијају или да им се наносе тешке телесне повреде или да им се тешко нарушава физичко или душевно здравље, или да се становништво присилно расељаца, или да се група стави у такве животне услове који би довели до њезина потпуног или делимочног истребљења, или да се примене мере којима се спречава рађање између припадника груше или да се врши присилно пресељавање дец у другу групу, истакао је судија Томка током читања пресуде.

Сем на подручју Сребренице 1995. године, у међународном праву након Другог светског рата познат је још само један судски утврђен случај геноцида и то у Руанди где је 1994. године убијено око 800.000 припадника племена Тутси.