Црно... Асоцира на тмину, на мрак, дубину, на зло, на смрт, на гроб. Црне су ноћи, црна је самоћа, црна је несрећа, црн је губитак, црн је и бескрајни свемир. Црн је рат, црне су авети, црни су јахачи апокалипсе, црна је магија, црне су болести, црн је страх, црне су несреће....
Упркос, а можда и захваљујући баш та-квим асоцијацијама на црно ових дана један човек и једна политичка странка одлучили су да у црно обуку тридесетак младића. Да на њихова млада, здрава тела навуку црне војне панталоне и црне војне кошуље, а њихове главе украсе црним војним береткама. Пензионисани официри учили су их стројевом кораку којим су у црним војничким чизмама газили по светлом паркету спортске дворане једне од осјечких средњих школа.
Уместо пушака у рукама су држали заставе са заштитним знаком политичке странке у чије име су их тако обукли. Све је надгледао њен шеф који је пре нешто више од шест месеци изашао из затвора у ком је био не зато што је нешто украо, не због преступа у саобраћају или малверзација у привреди, него због злочина почињених у рату. Човек кога оптужују да је био господар живота и смрти у ратном Осијеку, да су његови потчињени заробљене цивиле терали да пију акумулаторску киселину и да су под окриљем ноћи многе од тих несрећника Дравом послали Богу на истину након што су им испалили метак у главу, са осмехом на уснама је задовољно пратио њихов војни перформанс.
Младићи су, кажу, сами изразили жељу да се тако организују. Све је то невино и окренуто спорту, а боље је да се млади баве спортом, него да се дрогирају и опијају.
Тај човек и та странка нису први, а вероватно ни последњи који су имали страначке гарде. Имали су их и Хитлер, и Мусолини, и Павелић, а данас их имају и фанатични, брутални и немилосрдни борци Исламске државе.
Страначке војске, црнокошуљаши, црне легије осниване су само са једном намером, да уносе страх, неспокој и да у временима кризе послуже као оружје за преузимање власти, а када се власти домогну да на њој одрже своје господаре. Иако је њихова појава карактеристична за државе у којима влада нестабилност и помањкање људских слобода и демократије све чешће их се може видети и у државама које припадају кругу тзв. демократски уређених друштава.
У последњем рату на нашим просторима страначке војске имале су све зараћене стране и свима су црне униформе биле заштитни знак. Обављали су прљаве послове за своје наредбодавце, а у недостатку непријатеља терорисали су властити народ, злостављали мирне грађане, све у име домовине, отаџбине, државе.
Свим странкама које их имају заједничко је то што славе младост, здравље, снагу, плодност, чистоћу крви којој припадају. Пријемчљиве су, слаткоречиве и много обећавају чиме, у ствари, испод овчијег кожуха крију своје вучије очњаке.
Чињеница је да у Европи јача десни екстремизам, нетрпељивост према мањи-нама, људима друге боје коже и другачијих политичких опредељења. Фашизам расте од Балтика до Пиринеја, од Скандинавије до Балкана. Све је очигледнији, не скрива се. Виђамо га на стадионима, у концертним дворанама, на улици. Преплавио је интернет, али и класичне медије, а његови симболи „украшавају“ градске фасаде. Иако је изворни фашизам готово свуда забрањен, он сада поприма нове, умивене облике и на њега се данас гледа са великом дозом толеранције.
Данашња Хрватска је парламентарна демократска држава, са јасним уставом и законима, али је још увек прилично нестабилна и идеолошки подељена. Политички живот затрован је идеолошким расправама, поделама на црвене и црне, на леве и на десне док су економско-привредне теме на маргини. У медијима рат је још увек веома доминантна тема, а готово да нема про-славе на којима војна униформа није омиљени одевни предмет. У униформама се слави и протествује, живи и сахрањује.
Политички програми препуни су флоскула, парола о јединству, слози, заједништву. То је оно што распирује страсти, што се најлакше увлачи под кожу и у мозак, што се памти.
Људи који причају о нечем другом једноставно нису занимљиви. Наука, култура, образовање, економија овде не пију воду. Овде се тражи лупање шаком по столу, вођа, параде, запаљиви говори. Свест је остала заробљена у прошлости, у националном егоизму, у страху од отворености према различитостима.
Парадирање у црним кошуљама и разметање патриотизмом заузима место идеји да се држава води на мудар и промишљен начин. Међутим, то оплаштавање црним не служи само томе да се утера страх него се њиме лако скреће пажња јавности са онога што вође и странке не умеју да раде, са безидејних, бесадржајних и испразних страначких програма. На крају о њима нико и неће причати јер ће медијски коментари бити задржани управо на младићима у црном и патриотско-популистичким паролама.
Долазе избори па треба оставити утисак снаге и моћи, утисак да владају људима и ситуацијом, да имају следбенике који су толико сигурни у њихово вођство да су спремни и животом да их бране. Све оно друго и важније остаће прећутано, непоменуто. Милитаризација, фалангизација и фашизација у ствари су димна завеса, доза потребног мрака, мистике и окултизма која пажњу јавности треба да одвуче на другу страну и створи осећај да се домовини може бити веран само у црној униформи.
Докле год постоје такве странке и програми знаћемо да је држава слаба и да у њој још за дуже време неће бити осмишљен нормалан живот у ком политика и избори нису у фокусу размишљања најширих слојева становништва.
Славко Бубало
Извор бр. 127.
14.10.2015.