Томислав Јосић (1964.) је хрватски војни ветеран, политичар, заробљеник и активан учесник ратова на простору бивше Југославије почетком деведесетих година 20. вијека.
Био је припадник злогласне 204. бригаде ткз. Збора Народне Гарде која је своје крваве трагове оставила на подручју Вуковара и Борова Насеља у љето и јесен 1991. Сам Томислав Јосић је скупа са млађим братом Мирославом имао оружана десјтва и акције етничког чишћења у зони Трпињске цесте, Сајмишта, Митнице... против ЈНА.
Када су јединице Југославенске Народне Армије у другој половини новембра 1991. године ослободиле зону Горњег Подунавља, ухапшен је и Јосић, те је спроведен у затвор у Стајићево, а касније у КПД Сремска Митровица.
Он је био један од 300 хрватских паравојника који су у Београду почетком 1992. изведени пред војни суд под отпужбом да је починио ратна злодјела, злочине против човјечности, кршења Женевских конвенција о рату, рушење уставног поретка СФРЈ. Ту је признао своје учешће у убиству тројице војника ЈНА који су дошли из Новог Сада, а иначе су из Босне.
Слободу је угледао у Неметину код Осијека 1992. године у чувеној "Панићевој размјени" и посље отишао у Црквеницу гдје му је била породица. Ту се задржао неко вријеме, а онда преко пријатеља одлази у Њемачку гдје је провео петнаестак година. Вратио се у родитељску кућу и наставио да слободно живи и промовише вриједности ткз. Домовинског рата.
Посљедњих година је врло активан у друштвеним догађањима, наручито онима који се тичу увођења двојезичних табли у граду на Вуки. Организовао је низ протеста на који је знао доћи велики број хрватских десничара.
Прије рата је био запослен у Градској болници Вуковара као медицински техничар на одјелењу психијатрије.
Женио се два пута, а има четворо дјеце.
ЖИВОТОПИС
Томислав Јосић је рођен 27. фебруара 1964. године у Вуковару, а одрастао је у селу Илача (Западни Срем). Има и четири године млађег брата Мирослава.
Његови отац се зове Марјан, а мајка Ивка (р. Петричевић). Отац му је такође рођен у Илачи 1943. године.
Родитељи су му купили плац и саградили кућу у Борову Насељу, улица Нова Банијска бр. 7. Ту је провео дјетињство и завршио основну школу.
Касније је крајем седамдесетих година уписао, а потом и матурирао у средњној медицинској школи у Осијеку.
Редовни војни рок у ЈНА је служио током 1983-1984.
Са колегама на послу 1988.
Запослио се у Градској болници на одјељењу психијатрије као "медицински брат".
Породица
Његова дјевојка је остала у другом стању 1987. године па ју је оженио и исте године добио кћер. Са првом супругом је добио још једну кћер.
Крајем деведесетих година тај брак је пропао, а он се поново оженио у Њемачкој са женом пољског поријекла. Она му је родила кћер и сина. И тај брак је завршен разводом. Са дјецом не живи, већ се повремено виђа.
ЗЛОЧИНАЧКА ОДИСЕЈА
Почетком 1990. године у Југославији је дошло до промјене друштвено-политичке климе, односно уведен је вишепартијски систем посље скоро пола стољећа, а власт у СР Хрватској су формирали Фрањо Туђман и његова странка Хрватска Демократска Заједница. Њихов циљ је био не само независност од СФРЈ, већ и етнички и вјерски чиста држава без Срба. Они то нису крили, већ су се хвалили јавно. Такође, оживљавали су авети клеро-фашистичке НДХ из Другог свјетског рата.
Кућа Јосића као караула
У општини Вуковар на прољећним изборима ХДЗ је доживио убједљив пораз од Савеза Комуниста, добивши свега 26% гласова бирача. Међутим, како се КПЈ распала, тако су сарадници Томослава Мерчепа (шефа Секретаријата за Народну одбрану) насилно преузели власт у Општини Вуковар. Терор и страховалда над Србима и нехрватима су појачавани из дана у дан, да би у фебруару 1991. Мерчеп у Богдановцима постројио преко 2.000 Хрвата и подијелио им оружје (калашњикове и ручне бомбе).
Хрватска антисрбска пропаганда је добила снагу квасца, наручио то након напада на Плитивце и Борово Село, у којима је било жртава на обје стране. Константно је лансирана прича о наводној угрожености Хрвата од ЈНА и Срба. Организоване су ткз. Народне страже којима се придружује и Томислав Јосић са својим млађим братом и оцем Марјаном. Код њих у кући је био "штаб" за њихову улицу, у који су долазили ликови блиски Благи Задри, са којим су се знали приватно од прије рата.
Томислав Јосић у јуну 1991. напустио посао у болници и придружује се наоружаним одредима ткз. Збора Народне Гарде, хрватској паравојсци која је мало прије тога формирана. Његов командат је био генерал-мајор Благо Задро. Јосић је имао највише оружаних дејстава на првој линији "одбране", тј. у рејону Трпињске цесте у Борову Насељу.
Основано се сумња да је он одговоран за убиство најмање двадесет Срба, војника и цивила у вуковарском обручу у јесен 1991. Учествовао је у етничким чишћењима појединих дијелова Борова Насеља (Виноградска улица, Буџак, Мајевичка...) са својом групом и пљачкао куће и имовину од људи србске националности.
Сви хрватски наоружани припадници, па и сам Јосић су 25. септембра 1991. постали припадници тек формиране 204. бригаде којом је комадновао Миле Дедаковић звани Јастреб. Он је током оружаних борби био на челу интервентног вода који је ишао на локације гдје су се водиле жестоке борбе. Сам је знао отићи на опасна мјеста и одатле дејствовати по тенковима ЈНА.
Средином новембра 1991. године у улици Карла Маркса је заробио четворицу војника ЈНА, од којих су тројица били рањени. Он их је лично убио. Били су то толико масакрирани да није утврђен њихов идентитет. Зна се само да су дошли из Војне поште 3258 Нови Сад, а да су рођени на Романији.
ХАПШЕЊЕ И СУЂЕЊЕ
Крајем октобра 1991. године Генералштаб ЈНА из Београда је донио коначну одлуку о ослобађању Вуковара и послао елитне јединице да одблокирају касарну ЈНА у насељу "Петрова Гора", али читаву општину. Посље тронедељних жестоких борби команда 204. бригаде је донијела одлуку 18. новембра да се преда југославенском мајору Веселину Шљиванчанину.
Јосићеви саборци нису чули за ову капитулацију већ су се борили још два дана. Након тога је мали дио ткз. Зенговаца одлучио се на пробој према Винковцима, а већи дио је ухапшен од војне полиције ЈНА. Њих око 300 је спроведено у банатско село Стајићево и КПД Сремска Митровица.
У Београду на војном суду је организован велики процес у коме су изведени сви осумњичени за ратна злодјела, материјална разарања, злочине против човјечности, кршење Женевских конвенција о рату, етничко чишћење и рушње уставно-правног поретка... према Кривичном закону СФРЈ. Међу оптуженима је био и сам Томислав Јосић.
У притвору је провео девет мјесеци, али није му изречена пресуда.
Бојовници: Све нам је опроштено!
Премијер СР Југославије (Србија и Црна Гора) је постигао договор са Владом у Загребу да дође до размјене по принципу "Сви за све". Ово је извршено у Неметину крај Осијека 14. августа 1992. Тако је и Томислав Јосић скупа са стотинама хрватских бојовника угледао слободу.
НАКОН РАТА
Томислав Јосић долази на јадранско приморије у Црквеницу гдје су му били жена и дијете. То је провео неколико мјесеци, а онда преко пријатеља одлази "трбухом за крухом" у њемачки град Франкфурт. Тамо је добио посао у струци, односно радио је у болници за ментално-ретардиране особе.
У првом браку је добио још једну кћерку, али се крајем деведесетих година та заједница распала.
Он је почетком 21. вијека упознао Њемицу пољског поријекла са којом је имао нови брак, а она му је родила кћер и сина. Ни та заједница није опстала дуго јер је она нашла другог човјека, пошто је Томислав често био одсутан од куће.
У Вуковар се враћа 2009. године у родитељску кућу која је била дјелимично обновљена. Његов брат и мајка се нису вратили дома, док му се отац води као нестао 1991. године. Томислав је засадио воћњак и пар година није се друштвено ангажовао. Није добио високи официрски чин, већ су га од шале звали "капетане".
Када је 2011. године извршен попис становништва у Републици Хрватској, на коме је објављено да Срби имају више од 35% становника у Вуковару, што је аутоматски значило да могу добити двојезичне табле и натписе: латиница и ћирилица. Ово је био разлог за побуну хрватских домољуба и екстремиста који су задојени србомржњом и одмах су кренуле демонстрације против такве одлуке.
На чело ткз. Стожера за одбрану хрватског Вуковара ставио се управо Томислав Јосић. Његови говори су били врло запаљиви и увриједљиви за Србе. У неколико наврата Јосић је окупио преко 80.000 људи на тим протестима који су били спремни на све.