Деценија односно деценија и по прође од како нису са нама два банкарска пулена: Слободан Милошевић, председник Србије, касније СР Југославије и Фрањо Туђман, председник Републике Хрватске. Некоме је због те чињенице драго, а некоме жао. Свако има своје разлоге, за и против.

Баш зато што ме то већ годинама та мисао "притиска", имам своје мишљење, али ајде да мало што кажу "провоцирам". На нашем сајту је била постављена једноставна анкета са 3 одговора.

Питање је гласило: "Да ли су Туђман и Милошевић били сарадици?", мисли се на период 1990-их, када су се за западном Балкану дешавале бурне политичке, демографске, економске, социјалне, културолошке и геостратешке промене, оличене у распаду СФРЈ и ратовима, на тлу исте током последње деценије 20. столећа.

У анкети је учествовало 50 испитаника тј. посетилаца нашег сајта, у периоду од 10-ак дана. Мишљење да Туђман и Милошевић јесу били сарадници дели 64%... скоро две трећине анкетираних. Супротно тој тврдњи тј. да нису били сарадници мисли 26% учесника анкете. Док 10% нема став по овом питању.

Док не дођемо до неке дубље анализе, а би се вратио у време средине 1980-их, када су двојица још увек били "обичнии смртници". Тада је на простору "Од Вардара па до Триглава" још увек владало привидно благостање и социјални мир, изузев јужне српске покрајине Косово и Метохија, где никада од краја Другог светског рата није било мира, јер Албанци нису желели да живе са Србима - у српској држави, нити их је занимао неки суживот. Комунистичка (банкарска) пропаганда је била таква је све у реду, да цвета братство и јединство, а да немире прави нека шачица  побуњеника. Сада сви знамо да није тако, а то окретање главе од проблема је и довело до константног егзодуса Срба са Косова и Метохије 1980-их. Тек у задњих пар година јавности су постали познати случајеви попут Данила Милинчића из 1982. године. Случај Ђорђа Мартиновића јесте био познат мало више 1985-1986, али је то само био један огроман пораз државе Србије односно Југославије.

А онда се "ниоткуда" појавио Један човек, који је својим упечатљивим говорима "нудио решење". Говорио је управо оно што је народ, тачније грађани желели да чују. Указивао је како то да се у држави гомила бирократија, да је на Космету константан раст албанског иредентизма и др. Међутим, све то не би имало одјек и важност да његове речни нису путем медија доспевали у уво скоро сваког грађанина, не само у СР Србији већ и шире. Тако се десило да на прослави 600 година од Косовске битке, на Газиместану, управо Он добије прилику да каже пар судбоносних речи "о биткама", за које су му каснији противници прилепили етикету ратног хушкача, а међу Србљима је створен мит о "новом Вожду".

На другој страни, његов колега је тих 1980-их у усташкој емиграцији изузетно добро котирао, иако бивши генерал Југославенске Народне Армије. Успоставио је одличну сарадњу са Динком Шакићем и осталим ратниим злочинцима из 1941-1945. Њихов циљ је био веома јасан, а то је обнова НДХ. Скупљен је новац за политичку кампању, те се "кривоусти" како га зову, вратио у Загреб и основао илегално странку ХДЗ јуна 1989. пошто вишестраначки систем још није био на снази.

Занимљиво је то да су и Францеку била свугде врата отворена, где год да се појављивао. А дотични се није либио да се слика поред Анте Павелића, Анте Старчевића и сл. Знајући да му то неће нимало нашкодити, баш бапротив, требало је сјединити хрватски антифашизам са усташлуком. Усташке песме су већ пролећа 1990. почеле поново громогласно да се оре на јавним местима у Хрватској, али и у западним деловима Херцеговине и једном делу Босанске Посавине.

Југославенска Народна Армија и савезна полиција су пред овим проблемом затварали очи. Чекало се наређење "са врха", које никада није стигло. Чак ни онда када су хрватске паравојне снаге почеле да нападају касарне ЈНА у лето 1991.

Имам утисак, мали број људи на Балкану схвата колико су догађаји од априла 1990. године па све до данас режирани у банкарској кухињи у Лондону, све до у танчине. Тачно су имена одређених особа била позната (не јавности), са тачним описом задатака које морају да обаве.

Тако је и са овом двојицом. Многи мисле како су се они нешто питали око поделе Босне и Херцеговине, како је то све договарано на чувеном састанку у Карађорђеву још марта 1991. А управо то је била једна кратка представа коју су дотични одиграли за балканску публику, која и данас верује у ту бајку.

Не знам баш тачну бројку, али мислим да се ради о томе да су од маја 1990. до децембра 1999. Милошевић и Туђман имали 48 званичних сусрета. Често се могу видети и њихове заједничке слике са тих састанака како се смешкају. Читаво време рата у Хрватској 1991-1995 њих двојица су имали отворену телефонску везу.

Док су Хрвати преко својих (пара)војних и полицијских снага, којима је Туђман командовао, још од лета 1991. почели да масовно прогањају српски народ, Милошевић, као председник Србије је био углавном уздржан. Није реаговао када се етнички чистила Билогора 1991, Миљевачки плато 1992, Масленица 1993, Бљесак и Олуја 1995...

Десетог децембра 1999. увече Дневник РТС-а, почиње саопштењем како је Слободан Милошевић, тада председник СР Југославије, упутио саучешће у Загреб поводом смрти Фрање Туђмана. 

Има чак негде и записана реченица, односно одговор Фрање Туђмана, на питање новинарке шта мисли о Милошевићу, где он каже следеће:

- "Ја се с Милошевићем могу све договорити. Он је разуман политичар". 

Подела Босне и Херцеговине, као и стварање Републике Српске Крајине односно Српске Републике у БиХ, те каснија пропаст западних српских земаља 1995. године су договорени у Лондону касних 1980-их година. Зато су лондоснки банкари и поставили на најважније позиције у СФРЈ своје пулене. Фрањо Туђман и Слободан Милошевић су само два шарафа те моћне машинерије која нас је напала. Ниједан од њих двојице није "кажњен". Први је скончао у Загребу 10. децембра 1999. године без икакве званичне пресуде о томе да је учествовао у удруженом злочиначком подухвати и етничком чишћењу, а други одведен у Хашки Трибунал јуна 2001. године одакле се није вратио у Србију, већ је објављено 11. марта 2006. да је умро.

Колико има места том веровању да се Милошевићево скончавање 2006. заиста и десило нисам баш сигуран. Први и основни разлог је сам Хашки Трибунал. Основани су управо од лондонских банкара. Ако неко даје новац, онда има право и да управља тиме, рачуница је више него проста. Банкари чувају своје људе, то је исто тако позната ствар, пошто је он одрадио гомилу прљавих послова за њих (сабијање Срба у "једну државу", а и пљачка народа) и тако банкаре додатно обогатио. Не би другачије ни могао да седне у фотењу председника, ни он ни било ко други.

Слике покојног Милошевића када је званично преминуо, нико још до сада није видео. Ковчег који је допремљен у Србију је био затворен. А да све буде зачињено, сахрањен је у дворишту куће у Пожаревцу уместо на гробљу. Верујем да је читава та кућа под присмотром, поготово двориште још од момента сахране па до данас.

Данас после свега шта се све издешавало, све више људи верује у сарадњу ове двојице, односно бесмисленост ратова, што и сами одговори показују. Колико су још они свесни чињенице ко стоји иза свега, не знам. Али је ово добар пут ка оздрављењу свих нас.

Томислав Б. Ковач
17.07.2015.