Славко Дегориција (1931-2021) је хрватски учитељ, историчар и политичар који је раних деведесетих година 20. вијека током разбијања Југославије био активни учесник.

Школовао се у Оточцу, Госпићу, Ријеци и Загребу. Потекао је из сиромашне породице.

Током ткз. Хрватског прољећа почетком седамдесетих година био је истакнути члан Матице Хрватске, када је промовисао антијугославенске ставове и ширио националну мржњу у околини Кутине. Због тога је дошао у фокус агената тајне полиције - УДБЕ.

Крајем осамдесетих година Дегориција је скупа са Фрањом Туђманом основао странку Хрватска Демократска Заједница. Ово је било супротно закону јер је још био на снази једнопартијски систем у Југославији. Мало касније, он је постао предсједник Извршног одбора ХДЗ.

Током 1990-1992 Дегориција је добио низ важних и одговорних функција у републичкој власти коју је формирао управо ХДЗ. Имао је мноштво посјета земљама западне Европе и Сјеверне Америке са циљем вршења пропаганде и прикупљање новчане помоћи за потребе "самосталности и стварања нове хрватске државе".

Када је састављена друга Влада СР Хрватске, Дегориција је постао замјеник министра унутрашњих послова. То му је омогућило да често иде на преговоре са крајишким Србима, али је био и заступник пред међународним мисијама УНПРОФОР-а.

Иако је био један од оснивача ХДЗ, он се 1994. дистанцирао од матичне странке и кренуо својим политичким путем, те се касније удружио са Стјепаном Месићем и Јосипом Манолићем такође дисидентима ХДЗ-а.

Написао је више књига у којима се бавио локалним приликама у Мославини, као и друштвено-политичким дешавањима у Хрватској крајем 20. и почетком 21. стољећа.

Умро је 20. новембра 2021. у Загребу гдје је и покопан на Мирогоју, у Алеји заслужних грађана.

ЖИВОТОПИС

Славко Дегориција је рођен 18. априла 1931. године у селу Компоље, код Оточца, на сјеверу Лике. У то вријеме, Оточац је био дио Савске бановине у саставу Краљевине Југославије.

Његови родитељи: Јуре и Марија (р. Фајдетић) су сем њега имали још потомака, а он им је био 4. дијете.

Школовање и каријера

У родном мјесту је завршио основну школу, док је гимназију започео у Оточцу.

У Дугом Долу је именован првим учитељем, а мало прије тога је положио "заклетву за државну службу ФНРЈ". Предавао је ђацима и у сусједним мјестима: Рудооље, Бабин Поток, Компоље...итд. Матуру је положио у средњој Учитељској школи у Госпићу, а дипломирао је у Ријеци 1952. године.

У Загребу је 1955. године положио стручан испит за звање учитеља и као такав промовисан у наставника III врсте.

Током 1956-1957 је био државни службеник у Иванић Граду, а у Иванић Клоштару је био директор Основне школе.

Крајем педесетих година долази у Кутину гдје је постављен за секретара Комисије за историју радничког покрета и КПЈ. То му је помогло да објави своју прву књигу "Фрагменти НОБ у Мославини". Директор Музеја народне револуције у Кутини је постао 1960.

Уписао је Философски факултет у Загребу, гдје је и дипломирао на одсјеку историје 1970. године. Тих година је писао за неколицину часописа који су се бавили археологијом и конзервирањем.

Војнички дани

Редовни војни рок је служио у СР Македонији, гдје је прошао обуку у Школи Резервних Официра ЈНА.

Када је крајем 1953. избила нова Тршћанска криза, Дегориција је мобилисан и упућен на италијанско-југославенску границу гдје је провео два мјесеца.

Дисидент

Хрватска политичка структура коју су предводили Савка Дапчевић-Кучар и Мирко Трипало су почетком 1971. покренули ткз. Хрватско прољеће, шовинистички покрет који је имао за циљ да покрене растурање Југославије, односно издвајање Хрватске од СФРЈ.

Овај покрет је врло брзо добио подршку свих слојева друштва, али је показао и симпатије према наци-фашистичкој држави из времена Другог свјетског рата. Највише политичко руководство СФРЈ је оцијенило МАСПОК као деструктиван и антијугославенски, те га је угушило у прољеће 1972.

Подршка Савки Дапчевић-Кучар

Славко Дегориција је у том моменту био замјеник предсједника Општине Кутина и један од оснивача и вођа МАСПОК за јужне дијелове Мославине и западне Славоније. И он је био међу онима који су показали ултранационалистичка осећања, позивао на радикалне потезе, ширење непријатељске пропаганде и сл. То га је коштало посла, односно добио је отказ. Агенти УДБЕ (Титове тајне полиције) су га почели пратити и прогањати.

Ипак, он се снашао 1973. јер је постао запосленик Ауто-мото савеза СР Хрватске гдје је радио тринаест година, а онда је прешао у Саобраћајни центар све до 1990.

ЗЛОЧИНАЧКА ОДИСЕЈА

Сломом МАСПОК-а није престала да живи идеја хрватског сепаратизма и иредентизма већ се само притајила.

На оснивачком скупу политичке партије Хрватске Демократске Заједнице 17. јуна 1989. у просторијама ногометног клуба "Борац" на загребачком Јаруну био је присутан и Славко Дегориција. Тамо је фактички постао Туђманов близак сарадник. У то време југославенска држава је имала једнопартијски систем на снази, па се овако нешто тумачило као грубо кршење закона.

Наредне 1990. године у препуној дворани "Ватрослав Лисински" ХДЗ има званични оснивачки скуп 24. фебруара у Загребу. Ту је Дегориција изабран за предсједника Извршног одбора ХДЗ странке. Његов први задатак је био одлазак у Њемачку, Аустрију, Француску, Шпанију, Аустралију, Канаду, САД, Шведску, Швајцарску, Мађарску... са циљем анимације тамошњег политичког руководства да би добили помоћ око независности Хрватске.

Њемачке, мађарске и аустријске дипломате су ту помоћ условиле куповином оружја од њих, на шта су хрватски сепаратисти пристали, јер им је оружје свакако требало за стварање паравојске.

У служби тог циља, Дегориција је по директивама централе ХДЗ представљао у Европи и Сјеверној Америци лажне извештаје о "угрожености Хрвата", од стране Србије, Црне Горе и Југославенске Народне Армије. Успут је од својих сународника прикупљао финансијска средства како би се тај сан остварио.

Постао је и замјеник начелника Министарства унутрашњих послова 1990-1991. Управо у том периоду покренут је  специјални систем застрашивања против србског живља у урбаним срединама: Карловац, Загреб, Сисак, Задар, Шибеник, Вировитица, Осијек, Ријека, Дубровник, Сплит, Вуковар, Славонска Пожега, Славонски Брод, Жупања, Бјеловар, Дарувар, Винковци, Нашице, Ђаково, Госпић... Срби су масовно добијали отказе или смањење плате.

Провокације и пријетње су биле свакодневне, не само код одраслих већ и код дјеце. Многи Срби су напуштали своју имовину јер су били уплашени за личну сигурност.

Постројавање ЗНГ у Загребу

Туђман је са сарадницима створио паравојне формације ткз. Збор Народне Гарде (ЗНГ) у јесен 1990. када је илегално увезено пјешадијско наоружање преко Аустрије, Мађарске и Јадрана... Ово је касније у јавности разоткривено као Афера Шпегељ.

Такође, резервни састав Полиције је увећан чак 4-5 пута, при чему је селекција полазника била са ликовима који имају криминални досије или су узети са маргине људског друштва (алкохоличари, пробисвијети, силеџије, лопови, коцкари, убице...). Требали су им они који су спремни да сљепо извршавају налоге. Из иностранства се враћају усташки потомци, као и Хрвати из Легије странаца који су имали такође проблема са законом.

Већ у прољеће 1991. почињу оружани напади на мјеста са србском већином: Пакрац, Борово Село, Плитивчка језера... док је у Задру спроведена "кристална ноћ", према имовини Срба. У љето 1991. почињу напади на касарне ЈНА широм авнојевске Хрватске и Словеније, а у јесен те године покренуте су и злочиначке акције са циљем етничког чишћења Билогоре и Западне Славоније ("Оркан" и "Откос").

Сем тога, цијели државни и војно-полицијски врх су били упознати са оснивањем концентрационих логора који је био под контролим хрватских оружаних одреда. У те казамате (Керестинец, Ракитије, Рибарска Колиба, Пакрачка Пољана, Лора, Гајева улица, Кулине...) су довођени највећим дијелом Срби цивили, али је било и припадника ЈНА, СВК и ВРС. Сви они су пролазили кроз страшне психо-физичке тортуре, а неријетко и убијани. О томе наравно постоји и обимна документација, односно изјаве преживјелих жртава, свједока.

Чишћење Срба у Славонији

Касније је Дегориција био увјек у делегацијама Владе Хрватске које су ишле на преговоре са представницима крајишких Срба или мисије УНПРОФОР-а. Забиљежено је да је тих сусрета било преко педесет.

Током 1991-1994 био је директор управног одбора ИНА, највећег дистрибутера нафте и деривата у земљи.

Током 1990-их година, Туђманов режим је прогнао око 650.000 Срба из својих домова, а Дегориција је био саставни дио тог удруженог злочиначког подухвата.

Политичке и друштвене активности

Славко Дегориција је на парламентарним изборима у априлу 1990. изабран као посланик у Народном Сабору СР Хрватске, односно био је предсједник у Вијећу опћина. ХДЗ је поставио своје људе у тужилаштву, полицији, медијима, јавним и комуналним службама. Сви су они били антисрбски оријентисани, док су нехрватски кадрови смјењени или послати у пензију.

У другом мандату сазива Сабора 1992-1995 Дегориција је био предсједник Одбора за привреду, развој и обнову.

Плејада ветерана: Дегориција, Манолић, Косор и Шекс

Средином 1994. године Дегориција скупа са Стјепаном Месићем и Јосипом Манолићем напушта ХДЗ и оснива партију Независне Демократе. Како се та странка спојила са Народном странком, он је то доживио као издају и напустио политичке дјелатности.

Није познато зашто је Дегориција се растао са Туђманом, односно ХДЗ, али се претпоставља да нису могли усагласити политику Загреба према Босни и Херцеговини. Туђман је добар дио рата имао како своје регуларне војне јединице у БиХ, тако и паравојне, односно помагао је Херцег-Босну, хрватску парадржаву на тлу БиХ.

Током 2000-2005 је постао предсједник Удружења Личана "Вила Велебита".

Објавио је 2008. године своју књигу "Није било узалуд", у којој је описао своје утиске током осамостаљивања Хрватске од СФРЈ односно разбијања Југославије, које је донијело несагледиве посљедице за већину њених грађана.

СМРТ И ЗАОСТАВШТИНА

Посљедње године свог живота је провео по љекарима и болницама. Тешко се разболио.

Хрватски медији објављују 20. новембра 2021. информацију да је Славко Дегориција преминуо.

Сахрањен је на загребачком Мирогоју уз све државне почасти.