Много пута сам на овој страни писао о фашизму и злу који он представља и подстиче. Морам да кажем како ми се чини до сам сада рекао све што има да се каже, толико да ми је већ досадило. Плашим се да се не претворим у алтерего неких поплава и бујица, који нас смарају са ТВ екрана. Али од тога једноставно не може да се побегне.
Фашизма је све више, па се човек пита да ли је победа над њим преурањено проглашена.
Сећам се детињства и наших игара партизана и Шваба, како смо се тада сви отимали за улоге ових првих, а сви су избегавали улоге ових других. Сви смо хтели да будемо на правој страни, па смо непријатеље тј. Немце само замишљали.
Полегали би на земљу у замишљене ровове, па би пуцали на замишљеног непријатеља из пушака курузњача и бацали замишљене бомбе, а онда у осудном тренутку те имагинарне битке потрчали по ливади победоносно узвикујући „ураааа“.
Адолф Хитлер нам је огадио Немце за многе године. Немачки народ је пун вредних, дисциплинованих, паметних, културних и музикалних појединаца, који је изнедрио многе великане као што су: Гете, Ман, Шилер, Брехт, браћа Грим... Хендел, Шуман, Бетовен, Бах, Вангер, Брамс...Дирер, Ернест... Хегел, Кант, Шопенхауер, Ниче... Кох, Рентгент, Ајнштајн, Вебер... Многе умове значајне за планету су подарили управо Немци, али џаба.
Јохан Волфганг Гете
Прва асоцијација када чујете реч „Немци“, прва асоцијација која вам се ствара у глави је - Хитлер.
Хитлер је надшишао све њих и Немцима је било потребно више од пола века да би ружну слику о себи бар донекле поправили и ублажили, да се о њима више не говори као о народу који је скривио смрт толиких милиона људи. Јавно и на делу Немци чине све како их се више не би повезивали са Хитлером, нацизмом и холокаустом.
Донели су ригорозне законе, по којима свако величање ове идеологије најстроже кажњиво и полако враћали углед у свету. Та борба за углед била је мукотрпна, мислим да само Немци знају како. Дуго су плаћали цену Хитлеровог лудила и зато су данас толико обазриви.
Супротно томе, на дан када је цео свет славио победу над фашизмом, у Сплиту је подигнут споменик XI бојни ХОС-а, која носи име „Рафаел витез Бобан“. Да иронија буде већа, открио га је СДП-ов (бивши комуниста) градоначелник Иво Балдасар. Рафаел Бобан је био заменик заповедника усташке злогласне „Црне Легије“ која је на територији клеро-фашистичке НДХ починила масовне злочине над српским становништвом и која се по суровости није могла успоређивати ни са једном другом војном формацијом у Другом светском рату.
Шта се то догодило па је „црвени Сплит“ како су га звали, град у коме су на дан Титове смрти играчи Хајдука и Црвене звезде плакали као мала деца, а цео стадион певао „Друже Тито ми ти се кунемо“, направи заокрет за 180 степени и ту црвену боју револуције и антифашизма замени црном бојом фашизма и смрти? Да ли је Сплит лагао онда или лаже сад?
Не знам.
Извесно је да је култ Титове личности у овом граду одавно мртав и да се на велика врата враћа култ усташког поглавника Анте Павелића и његове еНДеХазије. Овде су ваљда одлучили да име хрватског народа пред целим светом треба да представљају усташки злочинци из Другог светског рата, а да прва асоцијација буде Павелићева „Црна Легија“.
Јавна подршка фашизму у Хрватској
Откривање споменика усташи Рафаелу Бобану
Фашизам се у хрватској релативизује, на њега се гледа као на бенигну појаву узроковану економском кризом која у народу нема велику подршку, па иако постоје санције за оне које га пропагирају мало ко буде кажњен пред домаћим правосуђем. Испада да у свету знају много боље ко је био Анте Павелић него овде у Хрватској, шта је била НДХ и шта значи поздрав „За дом спремни“. То доказује и потврда казне коју је одредила ФИФА Јосипу Шимунићу, хрватском репрезентативцу. Једноставно, адвокат који може то да оправда, не постоји.
Опортунизам који у Хрватској влада по питању фашизма и антифашизма, могао би скупо да је кошта. Несхватиљиво је да се у једној земљи, која и у свом Уставу као једну од темељних вредности има уписане антифашистичке вредности и тековине НОР-а, а у исто време се могу комеморисати жртве усташког терора у Јасеновцу и они који су те жртве проузроковали.
Појединци и групе који својим поступцима обесмишљавају историју настојањем да споје непомирљиво, оправдавају неоправдиво, објасне необјашњиво и осмисле бесмислено највећу штету чине управо народу у чије име све то раде, а који као и сви други народи сигурно има боље узоре.
Поступак првог човека Сплита не може ничим да се оправа, али ипак може да се објасни.
„Улизице - то су за мене најгори људи на свијету, најштетнији, најпокваренији. Они подржавају сваку власт, они и јесу власт, они сију страх без милости, без икаквог обзира, хладни као лед, оштри као нож, као пси вјерни свакој држави, као курве невјерни сваком појединцу, најмање људи од свих људи. Док њих буде нема среће на свијету, јер ће уништити све што је истинска људска вриједност...“.
Меша Селимовић
Не знам да ли се данашња деца играју рата, али ако се и играју рата плашим се да улоге и стране које се бирају нису оне које су бирале генерације пре деведесетих година прошлог века. А то је поражавајуће.
Славко Бубало
Лист Извор бр. 94.
28.05.2014.
НАШ КОМЕНТАР
Сплит није лагао ни четрдесетих ни деведесетих. Ево и зашто...
Током Другог светског рата, а и пре Хрвати нису имали већину, чак ни у релативном погледу, не само у Сплиту, већ и у целој Далмацији. Међутим, педесетих и шездесетих година 20. века дошло је до масовног досељавања хрватског становништва из западне Херцеговине и средње Босне на јадранско приморије. Они су скривали своју мрачну прошлост и учешће у ратним злоделима над Србима. У кући су васпитавали своје потомке у духу НДХ.
Тако да се ситуација већ седамдесетих и осамдесетих година у Сплиту радикално променила. Усташки потомци почињу да "воде коло". Појавом Фрање Туђмана на политичкој сцени у пролеће 1990. године је само дало прилику таквим ликовима да јавно покажу своје емоције и дивљење идолима попут: Анте Павелића, Јуре Францетића, Рафаела Бобана и сличне болументе.