Неки дан поново погледах на интернету филм из 1988. године, "Браћа по матери".

Остварење које невероватно осликава сву ову нашу балканску трагедију у динарском кршу током 20. столећа. Упечатљиве углоге, бар за мене, су оставиле две глумице. Прва, Мира Фурлан, као матер Вранка и њена несуђена снаја у том филму Аница (Соња Савић је маестрално одиграла). Поред њих две и Петар Божовић је показао своје умеће, као стриц Петар, односно припадник Народне милиције.

Здравко Шотра редитељ тог фима се потрудио да покаже и изузетно тежак положај жена у патријахалном друштву.

Вранка Гавран-Цвјетковић је рођена касних 1910-их година. Она је дете из сиромашне породице која рано остаје без родитеља, па је присиљена да се потуца по Буковици, не би ли зарадила нешто "крува" као слуга, како би могла да преживи. Радила је све тешке физичке послове почевши од прања, кувања, спремања, ткања, радове у пољу и др. Тада није било кућних апарата и машина као данас, већ се све радило "на руке".

Није се Вранка дуго задржала у кући богатих газда који је најурише... Њен сан је био срећна породица, да има доброг мужа и здраву децу. Била је побожна и веровала да ће јој Бог подарити оно што сања.

Тако се јадна удаде за Антишу Гаврана који је био звонар на Католичкој цркви у хрватском селу Шмрекову крај Книна. Име села је наравно измишљено. Она роди свог првог сина Брацу 1937. године. Дечачића који је био клапац послушан и вредан.

Ситуација се мења 1941. јер поче рат у Краљевини Југославији, а усташе створише клеро-фашистичку Независну Државу Хрватску, па почеше да праве покоље над недужним српским, јеврејским, ромским и нехрватским становништвом. Тако су усташе дошле у то село Шмреково, да упишу Хрвате у усташе, поделе им оружје и нешто хране па да их пошаљу у српска села да "смање број".

Локалну усташку јединицу предводи комадант Звонимир Шимић (игра га феноменални Ифран Менсур), који Србе православце назива "шизматици" и прети убиствима, ко не дође на покрст. На покрст дође 30 наивних Срба, које усташе посекоше као траву. Нико реч не изусти, не пусти јаук, не пружи отпор. Типична српска бољка.

Када Срби схватише шта их чека, крене и отпор, па се бар према причи Браце Гаврана (игра га Жарко Лаушевић), усташког емигранта и терористе, вратише им дугове у пролеће 1942. јер тако и његов отац Антиша настрада у динарским гудурама изнад Книна док је бежао. Видео је  Брацо његов леш, јер га матер Вранка повела горе, тражећи свог мужа. Антиша је био усташки митраљезац на Католичкој цркви.

Након рата није било благостање, успевала је јадна Вранка да скући нешто мало за себе и синчића, али усташе из Крижарске јединице међу којима је и зликовац Звонимир Шимић долазе у њену кућу "тражећи помоћ", заправо узимају све што хоће и колико хоће. Шта ће јадна Вранка, оде у Народну милицију и пријави усташке диверзанте. Одмах крене акција и они ливкидирају Шимића.

Видећи је саму и беспомоћну партизански првоборац и милиционер Крстан Цвјетковић (Драгомир Чумић) јој понуди да пређе са сином Брацом код њега. Касније се и венчаше.

Редитељ Шотра добро приказао "обезбожење" Срба комуниста, који су се одрекли цркве, вере, Бога и попа... а све због шаке пирична које им уделише преко Комунистичке партије. Чак и када је Крстанова тетка (Оливера Марковић) долазила на Никољдан да честита му славу и види снајку, он се понаша као антихрист, јер тера свештеника из куће, а икона наводно изгубљена. Па је јадна Крстанова тетка, објашњавала Вранки како се крсти са три прста, пали свећа и икона држи. Имала је Вранка жељу и вољу да учи православне обичаје.

Брацо упознаје свог полубрата Веселина

Добио је други Вранкин муж Крстан, државну службу да буде лугар, али се није усрећио. Крао је из државне својине, па су га пријавили и послали му Милицију да га хапси. Вероватно га је било ужасно срамота пред селом, како ће све то да изгуби што је стекао "преко партије", па се обесио у тору. Још један добар опис Здравка Шотре динарског типа човека.

Оставио Крстан иза себе сина од три месеца, а Вранка постаде други пут удовица. Таман се Брацо Гавран вратио из ЈНА. Није ни знао Брацо да му се родио брат Веселин (игра га "најславнији" дечак Славко Штимац), јер је Вранку било срамота да му то пише у писму. Исто Шотра добро погађа за балканску жену.

У ЈНА Брацо је био добар и примеран војник, али га је стално пратило очево проклетство тј. шуровање са усташама из Другог светског рата. Исти тај дух му у његовом селу није дао мира.

Заљубио се у српску девојку Аницу, а њени родитељи ни да чују да се она уда за усташког сина, чак су га истерали из куће. Па су Аници нашли другу прилику у партизанском првоборцу и милицонеру Петру који је био 15 година старији од ње. Рачунали су родитељи да ће тако спасити ћерку од мотике и глади. Сиротица Аница ни да чује за Петра, већ само хоће Брацу, па оде у Марибор, место где је Брацо служио војску. Тамо га нађе и рече му да хоће започети живот са њим. Брацо ни сам не знаде шта да ради, већ одлучи да пита свог капетана. Овај му обећа помоћ и пошаље га назад у касарну. Чим Брацо затвори врата, отворише се друга врата на која уђе милиционер Петар. Знао је где би Аница могла бити када је нестала у селу. Врати је на силу кући и стави је у притвор. Она се јадница пропила од туге што је морала поћи за оног кога не воли.

Видевши шта га је снашло и да му нема среће, одлучи Брацо да оде у Аустрију "код својих" тј. хрватске емиграције која је током Хладног рата била јако развијена и уживала подршку НАТО пакта. Тамо је нашао посао код неког газде да буде керовођа. Дошао је једанпут у Југославију, када га послаше "његови", да пали шуму на Динари. Тешко му је било, јер треба да пали свој завичај, место где му почива отац, где му живи мајка и полубрат. Ипак је то направио. Што је после и признао Веселину Цјетковићу, свом полубрату преко касете док је био у затвору. Тако филм и почиње.

Наизглед се Вранки осмехне срећа, јер је добила заостале пензије од покојног мужа Крстана у новцу. То је била онда велика сума, па је хтела да свом детету Веселину да направи и остави нови дом. Поче да се зида нова кућа у пролеће 1971. године, а баш тада у Хрватској, јужним и западним деловима Босне и Херцеговине је деловао проусташки покрет МАСПОК, односно Матица Хрватска. Вранкине комшије које су дошле на акцију салевања плоче на кући, видели су аутобус пун Хрвата који су ишли у село Шмреково на весеље и забаву, певајући хрватске националне песме. Из аутобуса је бачен папир, са шовинистичким порукама и претњама Србима.

Комшилук је помислио да их је Вранка довела, а она са њима није имала везе, нити верујем да су је гледали као "своју", напротив, мислим да су је отписали. Вранку чак ни политика није занимала у било ком облику. Овде је прорадила мало и локална параноја, што је опет Шотрин погодак. Занимљиво када се десио онај пожар на Динари и када је требало што више руку, тада су је комшије звале да иде да гаси са њима пожар.

Вранка врло брзо умире после тога. Хтела је да настави са сином Веселином да сама зида кућу, али прчкајући око електро-мотора мешалице удари је струја. Тако Веселин Цвјетковић постаде сироче. Он одлази неким чудним путевима за Београд да се школује. Вратио се у родни крај када је ишао на матурску екскурзију у Сплит, па је са другарима побегао до родне куће.

Његова несуђена снаја, а сада стрина му жели добродошлицу, доноси му храну, а он њој даје ракије. Невољно Аница узима рекију, да заборави сурову стварност, односно мужа Петра, динарског силеџију, који је отпуштен 1971. године из милиције јер је Србин. На матурској вечери Веселин наседа на провокацију школских клошара и једног убија ножем. Филм има неки "срећан крај" јер се у Централном затвору 1977. срећу браћа по матери, односно Србин Веселин и Хрват Брацо.

Пошто је филм снимљен и први пут приказан маја 1988. године, остаје недоречено, односно неиспричана прича шта се дешавало са Вранкиним синовима у доба ратних 1990-их. Да ли су и даље остала браћа или су су пребројавали један другом крвна зрнца? Надам се да је било ово прво.

Аутор: Томислав Ковач
28.08.2014.