Петар Стипетић (1937-2018) је некадашњи хрватски војни генерал који је био учесник ратова на екс-југославенском простору у првој половини деведесетих година 20. стољећа.
До разбијања СФР Југославије је био активан официр у оквиру Пете војне области ЈНА, а онда је дезертирао у рану јесен 1991. године и прикључио се хрватској паравојсци ткз. Збор Народне Гарде.
Његово име се везује као главни организатор, односно онај који је до детаља испланирао злочиначке акције: "Медаџки џеп", "Бљесак", "Олуја" итд. Био је један од носилаца удруженог злочиначког подухвата против Срба у Хрватској.
Такође Стипетић је био у хрватским делегацијама које су преговарале са крајишким Србима испред међународних организација.
Након ратих дешавања лично га је предсједних Републике Хрватске Стјепан Месић именовао за начелника хрватског Генералштаба 2000. године. На тој дужности је остао три године.
Био је изразито антисрбски оријентисан што потврђују неке његове изјаве из 2015. године, када је говорио медијима како Хрватска са Србијом још није завршила све. Такође има низ изјава у којима поносно истиче што је учествовао у "Олуји" и "Бљеску".
Хашки Трибунал је 2001. године разматрао подизање оптужнице против њега због ратних злодјела из 1993. и 1995. године, али је он остављен ван тога из непознатих разлога.
ЖИВОТОПИС
Петар Стипетић је рођен 24. октобра 1937. године у Огулину, мјесто на коме се сучељавају Горски Котар, Лика и Кордун.
Оженио се почетком 1960-их година са дјевојком Атјом, а она му је родила двоје дјеце: сина Златка и кћер Весну.
Породица 1971: кћер Весна, супруга Атја и син Златко
Поријекло и школовање
Петар је одрастао у сиромашној радничко-сељачкој породици, гдје је отац радио на градилишима земље која је била у обнови након Другог свјетског рата, док му се мајка бавила пољопривредом.
У Огулину је завршио основну школу и гимназију. Како сам рече, родитељи му нису могли финансирати студије на Грађевинском факултету у Загребу. Тачније није због оцијена успио обезбедити стипендију. Видјевши оглас 1956. године он пријавио на пријемни испит Војне академије. Његова прва жеља је била морнарица, па тек онда копнена војска. Ипак је примљен у Београду на смјер КоВ.
Служба у ЈНА
Након што је дипломирао на академији, он је 1959. године промовисан у чин потпоручника Југославенске Народне Армије. Прво мјесто службовања било му је у Требињу, на југу Херцеговине уз границу са Црном Гором. Тамо је добио команду над водом једног инжињеријског пука ЈНА.
Упућени кажу да своје војнике није мазио, али да је био правичан. Држао је до дисциплине. Врло брзо је награђен са Вишом војном школом коју је завршио 1969. године. Добија прекоманду у Ловран, мјесто на граници између Горског Котара и Истре, у сјеверним дјеловима јадранског приморија. Унапријеђен је у чин капетана 1. класе и добија команду над батаљоном.
Стипетић у Карловцу 1979.
У доба "Хрватског прољећа" 1971. године се није посебно истицао, па није ни кажњен, већ је промовисан у чин мајора и прекомандован за кратко у Карловац, највећи град на Кордуну, а онда у Загреб. Поново долази 1975. године у Београд на нова усавршавања у "Ратној школи ЈНА". Враћен је у Карловац да командује инжењеријским пуком.
Средином седамдесетих година у карловачком Дому ЈНА је имао један националистички иступ, што га је коштало смјењивања са мјеста команданта пука, али је премјештен у школски центар у истом граду. Посље неког времена тражио је прекоманду и добио Загреб - начелник инжењеријских јединица Пете војне области ЈНА. Ту је имао разне функције и одговорности да би 1989. године добио чин генерал-мајора указом Предсједништва СФР Југославије.
Након што је дошло до увођења вишепартијског система у Југославији почетком 1990. године наступила је озбиљна политичка криза у којој је сепаратизам бујао као "гљиве посље кише"... Генерал Стипетић се тада држао по страни чекао шта ће се десити. Био је у контакту са Мартином Шпегељом, такође југославенским генералом који је био умјешан у шверц оружја и илегално наоружавање, али је и даље вагао. Шпегељ му је нудио низ повољности и бенефиција ако им се придружи.
ЗЛОЧИНАЧКА ОДИСЕЈА
Када је завршен двонедељни рат у Словенији средином 1991. године у Загреб је дошао начелник југославенског Генералштаба Благоје Аџић који је оштро критиковао рад Стипетића и осталих генерала Пете војне области ЈНА, рекавши да "траљво воде војску и да не слушају његова наређења". Самом Стипетићу је то била иницијална каписла да напусти ЈНА и да се придружи хрватским паравојним формацијама.
Дезертирао је у септембру 1991. године посље састанка са Фрањом Туђманом. Дошавши у ткз. Збор Народне Гарде добио је исти чин као у ЈНА, гдје је добио одговорне функције. Постао је замјеник начелника хрватског Генералштаба Антуна Туса.
Стисак вриједан злата: Америчке везе
Није се слагао министром одбране у хрватској Влади, Гојком Шушком јер је био школован официр који је знао како функционише армија и полагао је на стручност, док су Туђман и Шушак били спремни да примају разне сумњиве ликове без икакве стучне школе.
У јесен 1991. године Петар Стипетић је скупа са Антуном Тусом детаљно разрадио планове напада на Србе и окупацију Билогоре и Западне Славоније, што је учињено кроз злочиначке операције "Откос" и "Оркан". Тада је за три мјесеца прогнано најмање 70.000 Срба цивила, док је око 800 Срба убијено или се води као нестало. Имовина Срба је опљачкана или спаљивана, док је немали број вјерских објеката - православне цркве и храмови минирани или демолирани.
Његов одлазак у Госпић почетком 1992. године је прошао неславно јер је требао да смјени тада пуковника, а касније генерала Мирка Норца команданта госпићке 128. бригаде ХВ. Исте године, јула мјесеца Стипетић је постао командант Зборног подручја Осијек, односно ткз. Источног бојишта.
Тада је био оптужен за пад Босанске Посавине, што је он демемантовао тј. свалио кривицу на генерала Слободана Праљка, локалне политичаре и официре. Хрватске снаге у том сјеверо-истичним дијеловима Босне: ткз. ХОС и ткз. ХВО, скупа са Војском Републике Хрватске су починиле стравична злодјела над Србима цивилима. Њихов циљ је био да се западни дијелови Босне, као и РС Крајина потпуно одвоје од матице и да се униште. Међутим, они су поражени усљед ослободилачке акције "Коридор живота" у јесен 1992. године. Након тога је Стипетић прекомандован у Загреб...
Током 1993-1995 генерал Стипетић је често био члан хрватских комисија које су пред Међународним снагама УН преговарале са представницима РС Крајине. Имао је често сусрете са Дејвидом Овеном и Торвалдом Столтенбергом.
Августа 1994. године смјењен је са мјеста заповједника Зборног подручја Загреб и остављен у хрватском Генералштабу без икаквог распореда и одговорности. Међутим, средином априла 1995. године када је одлучено да хрватске снаге доврше посао етничког чишћења у Западној Славонији, управо је Стипетић био мозак злочиначке операције "Бљесак". Лично је Стипетић координисао хрватским јединицама на путу Стара Градишка - Окучани када су пресјечене колоне циивла и дошло до великог масакра.
Резултат хрватских бојовника: колоне и крстови
Тада је за три дана у мају 1995. године прогнано преко 20.000 Срба, док се око 300 Срба води као убијено или нестало. Истог мјесеца добија чин генерал-пуковника.
Наредних мјесеци Стипетић је поново учествовао у разради планова за даљу окупацију РС Крајине, тачније: Сјеверне Далмације, Кордуна, Лике и Баније. Он је био 3. августа 1995. године у Женеви (Швајцарска) присутан на преговорима са делегацијом РСК коју је предводио крајишки премијер Милан Бабић. Међутим, то је била само фарса, иако је крајишка (србска) делегација потписала тај план "Z-4", Туђман није хтио да одгоди покретање агресије...
Већ 5. августа 1995. године Стипетић је био упућен да командује оперативном групом "Исток" односно нападом на Банију. Два дана касније након жестоког отпора ушао је ујутро са својим јединицама у Петрињу, а увече у Глину. Дана 8. августа предаја крајишких (србских) снага је усљедила у УН бази у Глини од пуковника Чеде Булата. Хрватским снагама током "Олује" су помагале јединице Петог корпуса муслиманске ткз. Армије Босне и Херцеговине под командом генерала Атифа Дудаковића.
Након завршетка "Олује" генерал Стипетић се вратио у Загреб гдје је добио нову дужност.
НАКОН РАТА
Када је почетком 2000. године дошло до политичких промјена власти, нови хрватски предсједник Стипе Месић је именовао Петра Стипетића за начелника Генералштаба Војске Републике Хрватске. На том мјесту је Стипетић остао до јануара 2003. године.
Истражиоци из Хага
Занимљиво је то што су 2001. године истражиоци Међународног кривичног суда из Хага дошли у Загреб да обаве разговоре са Стипетићем о ратним злодјелима његових јединица током 1993-1995. Разговор је вођен два дана узастопце, али из непознатих разлога хашких истражиоци су одустали од оптижби.
Суђење
Скупа са генералом Антуном Тусом, Стипетић је био у Београду осуђен у одсуству на вишегодишњу казну затвора за дезертерство и велеиздају државе.
Популарност
Септембра 1998. године Стипетић је проглашен за почасног грађанина Огулина, док је 2012. године то исто учињено у граду Глина.
Често су му медији додјељивали титули "народног генерала".
Цитати
Везано за "Олују" Стипетић је више пута говорио овако:
- „Поносaн сaм, што сaм био учeсник тих опeрaциja и дa сe то успjeшно зaвршило. Посeбно сaм поносaн нa чaсникe jeр су сe понaшaли по мeђунaродном рaтном прaву у сeктору у коjeм сaм ja зaповиjeдaо. Aмeрикaнци ни мaлим прстом нису судjeловaли у изрaди плaновa зa Олуjу. Осим тогa, aмбaсaдор Питeр Гaлбрaјт je био против воjнe aкциje и то je нeколико путa кaзaо особно прeдсjeднику Туђмaну.
Колико знaм, Вашингтон je приje сaмe aкциje, кaдa сe знaло дa онa крeћe, дaо своjу суглaсност уз нaпомeну дa свe морa бити готово у нeколико дaнa. Оно што сe приписуje гeнeрaлимa ниje њиховa грeшкa. Гeнeрaли водe опeрaциje, a нaмeћe их и нaрeђуje политикa. Кaко их je нaмeтнулa то je друго питaњe? A што су сe догодилe нeкe ствaри, зa то сe морa одговaрaти. Одговорност постоjи, aли кaко и чиja”.
.JPG)
О регистру хрватских бранитеља је рекао слиједеће:
- „Нeћe ни дaнaс обjaвити тко je у унутрa. Ja кaо брaнитeљ би био поносaн што сe моje имe нaлaзи у њeму, очито je дa су сe увукли они коjи нису трeбaли, дa би добили привилeгиje коje нису зaслужили. Ja сe нисaм борио зa држaву тaквог типa, то ниje то”.
О односима са Републиком Србијом, двадесет година након рата Стпетић казује:
- "Увeк ћeмо морaти дa глeдaмо штa Бeогрaд рaди. Jош и нисмо рaшчистили нeкe ствaри с њимa. Но, мислим дa ствaрнe опaсности зa зeмљу сaдa нeмa. Можeмо сe мирно окрeнути другим питaњимa, a нaшa воjскa нeкa прaти, оцeњуje и нeкa нa врeмe пошaљe сигнaлe дa сe нeшто спрeмa".
ОДЛИКОВАЊА
-
Спомeницa ткз. Домовинског рaтa
-
Спомeницa домовинскe зaхвaлности
-
Рeд Николe Шубићa Зринског
-
Рeд хрвaтског плeтeрa
-
Рeд хрвaтског тролистa
-
Рeд бaнa Jeлaчићa