Виктор Гутић (1901-1947) је хрватски правник, политичар, члан ткз. Усташког покрета, државни чиновник клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске.
У међуратном добу живио је у Бањалуци гдје је имао своју адвокатску канцеларију. Учланио се у неколико шовинистичких политичких партија које су заговарале расизам и сепаратизам.
Током Другог свјетског рата постављен је за повјереника Владе НДХ за Босанску Крајину. Организовао је масовна хапшења (рације) и пљачку имовине Срба и Јевреја у бањалучком срезу. Био је задојен невјероватном мржњом и фанатизмом о етнички и вјерски чистој држави.
Његов најпознатије злодјело јесте покољ у Дракулићу, Мотикама, Шарговцу и Раковцу 7. фебруара 1942. године, када је за десетак сати убијено на најмонструозније начине преко 2.300 Срба, махом жена и дјеце, углавном хладним оружјем. Био је то најмасовнији злочин на тлу НДХ који је урађен за само један дан. Сем тога, наредио је рушење православног храма Христа Спаситеља, који је био доста оштећен од њемачких бомби.
На хијерархијској љествици је муњевито напредовао и додјељен му је чин пуковника Хрватског Домобранства.
Када су у прољеће 1945. године јединице Титових партизана почеле да надиру ка Загребу и Словенији, Гутић се повукао са већином својих сународника. Ухапшен је у Италији, а потом депортован у Југославију.
Проглашен је кривим током 1946. године и осуђен је на смртну казну вјешањем, која је извршена наредне године јавно 20. фебруара.
ЖИВОТОПИС
Виктор Гутић је рођен 23. децембра 1901. године у Бањалуци. У то вријеме Босна и Херцеговина је била саставни дио (покрајина) моћне Аустроугарске царевине, коју је она окупирала јула 1878. године одлуком Великих сила на Берлинском конгресу.
Школовање и каријера
Завршио је Правни факултет и положио је адвокатски испит.
Уз помоћ Анте Павелића је отворио канцеларију у Бањалуци код једног Србина, кога је касније прогањао, да је овај морао да емигрира.
Политички ангажман
У младости Гутић је био друштвено и политички врло активан. Постао је члан, касније и регионални секретар Хрватске Сељачке Странке. Касније је прешао у Хрватску Националистичку Организацију како би се лакше обрачунавао (чак и на улици) са присталницама Организацијом Југославенских Националиста (ОРЈУНА).
Није био задовољан вођством Стјепана Радића, па је прешао код Анте Трумбића у Хрватску Федералистичку Сељачку Странку (ХФСС).
Анте Трумбић
Касних двадесетих година 20. вијека, када је Анте Павелић основао Усташки покрет он се учланио код њега. Та организација је спадала у екстремистичке која је његовала расизам и клерикализам, а заговарала рушење уставног поретка Краљевине Југославије. Зато су је југославенске власти забраниле.
Због чланства и дјеловања међу усташама, Гутић бива ухапшен, казну је издржао у Сремској Митровици.
Са робије се повратио 1938. године и наставио да активно ради на подручју Врбаске бановине. Занимљиво је то што је био у више него добрим односима са министром пољопривреде Бранком Чубриловићем.
На самом крају тридесетих година почео је више да се дружи са Србима, не из љубави и поштовања, већ је тајно прикупљао информације за ткз. Усташки покрет. Занимало га је колико је ко утицајан, шта има од имовине, колико има чељади у кући, да ли је члан неког удружења и сл.
ДРУГИ СВЈЕТСКИ РАТ
Силе Осовине су почетком априла 1941. године извршиле инвазију на Краљевину Југославију, коју су предводили: Њемачка и Италија, а помагали: Бугарска, Албанија, Мађарска и Румунија. Капитулација је била неминовна највише усљед дезертерства и издајства Хрвата, Словенаца и муслимана... а југославенска територија је подијељена међу окупаторима.
Већ 10. априла је проглашена Независна Држава Хрватска, као чедо Ватикана, а директиве је добијала од Римске курије. На чело НДХ су постављени: Анте Павелић као поглавник и Алојзије Степинац као кардинал. Њихов циљ је био да геноцидом униште све што има везе са Србством и Православљем, а на удару су се нашли Јевреји и Роми као "неподобни" народи.
Повјереник Владе НДХ за Босанску Крајину је устоличен баш Виктор Гутић у мају 1941. који је постао локални господар живота и смрти. Његови рођаци и пријатељи су пришли њему, а он је формирао посебне одреде за пљачку Срба тј. њихове имовине. Многе вриједне ствари (злато, алат, машине, новац, намјештај, накит, посуђе...) су однете из кућа, радионица, ординација, магацина, школа и све је смјештено у Гутићево двориште. Он је добар дио тога подијелио својим повјерљивим сарадницима, а доста је задржао за себе.
Једна од првих одлука коју је донио када је ступио на дужност јесте да "србска нација не постоји", већ да су све то ткз. Гркоисточњаци. На обалама Саве на уласку у Босанску Градишку из правца Славоније стајала је табла на којој је писало:
"Жидовима, Циганима,
псима и Србима
је забрањен
улазак и купање!"
Такође, Гутић је издао наредбу да сваки Србин мора да одвоји за хрватску армију, те на цедуљама уписивао износе колико ко мора да приложи. За предати новац нико није добијао никакву потврду.
Као и у осталим дијеловима НДХ, тако и у Бањалучком срезу су почеле рације и лов на Србе. Упадано је људима без судског налога у станове и имања, па су пребијани, мучени, малтретирани и одвођени у концентрационе логоре који су се оснивали. У почетку је сабирни центар био у тврђави "Кастел" за мушкарце, док су жене и дјеца држани у Гимназији.
На улазу сваке куће или стана од киднапованог Србина стајала је табла са натписом "својина хрватске државе".
Лично Виктор Гутић је осмислио монстуозни покољ који је изведен 7. фебурара 1942. године у насељима: Дракулић, Мотике и Шарговац, и руднику Раковац у близини Бањалуке. За само десетк сати, од ујутро до увече убијено је најмање 2.315 Срба, од чега је 551 дијете млађе од 14 година.
Ово су починили припадници Поглавниковог тјелесног здруга предвођени Јосипом Мишловим и VIII батаљона Усташке Надзорне Службе.
Епископ бањалучки Платон (Јовановић) је убијен 5. маја 1941. по Гутићевом наређењу. Православни храм Христа Спаситеља у Бањалуци је доста оштећен у априлском бомбардоавању од њемачке авијације, али Гутић наређује да се храм сравни са земљом, јер није желио било шта православно у свом крају.
Иако Гутић није имао формално војно образовање бива награђен са чином пуковника односно Хрватског Домобранства.
Само мјесец дана касније добија мјесто команданта Карловачке жупе.
Због Гутићевог болесног фанатизма и мржње генерал Вермархта Рудолф Литерс је упозоравао Павелића на његову штетност, али Гутић ипак није смјењен.
ИЗЈАВЕ
Излазио је често међу народ и држао говоре, у којима је отворено пријетио Србима и вријеђао у готово свакој реченици. Једна од његових шовинстичких изјава се памти овако:
- "Нема више српске војске! Нема више Србије! Нема геџа, наших крвопија, нестала је династије Карађорђевића, а и код нас ускоро... друмови ће пожељет Србаља, ал' Србаља више бити неће!".
У рикмокатоличком самостану Петрићевцу 1941. је казивао сљедеће:
- "Свaки онaj Хрвaт, коjи сe дaнaс зaузимљe зa нaшe доjучeрaшњe нeприjaтeљe, нe сaмо дa ниje добaр Хрвaт, нeго je противник и омeтaч унaприjeд смишљeногa, добро прорaчунaтог плaнa зa чишћeњe нaшe Хрвaтскe од нeжeљeних eлeмeнaтa".
У Бањалуци, августа 1941. изјављује:
- "Овe српскe цигaнe послaћeмо у Србиjу, jeднe жeљeзницом, a другe Сaвом бeз лaђa. Нeпожeљни eлeмeнти бићe искориjeњeни тaко дa ћe им сe зaтрти свaки трaг и jeдино што ћe остaти бићe зло сjeћaњe нa њих. Сву српску гaмaд од 15 годинa пa нaвишe ми ћeмо поубиjaти, a њихову дjeцу смjeстити у клостeрe и од њих ћe бити добри кaтолици".
ХАПШЕЊЕ И СУЂЕЊЕ
Почетком 1945. године ситуација у Европи је била врло јасна. Хитлерова коалиција је редала поразе на свим фронтовима, а њемачка војска се повлачила полако ка Берлину. Управо је то довело до тога да добар дио Хрвата и муслимана који су попуњавали оружане снаге Независне Државе Хрватске пређу код Титових партизана. Тиме је војна моћ НДХ знатно ослабила.
Јединице ПОЈ су уз помоћ Црвене армије поразиле Дражине четнике у Црној Гори, Поморављу и Подрињу и вратили се у Босну гдје су десетковали усташке и домобранске бригаде. Већ до маја мјесеца мноштво усташких функционера је било у збјеговима ка Аустрији и Италији, јер су знали да их чека затвор или смрт. Међу бјегунцима је био и сам Гутић. Успио је да се докопа Апенинског полуострва који су држале англо-саксонске снаге.
У Венецији је препознат у једном кампу од бањалучког Јевреја Моска Кабиља, па је ухапшен. Изручен је југославенским властима почетком 1946. године.
Спроведен је у Сарајево гдје је процесуиран. Народни суд БиХ га је осудио због ратних злочина на смртну казну вјешањем која је извршена 20. фебурара 1947. у Бањалуци. Имовина му је конфискована, са трајним губитком части.