Бруно Стојић (1955.) је хрватски економиста, политичар, министар, хашки осуђеник и активни учесник ратова на бившем југославенском простору током деведесетих година 20. стољећа.
У периоду 1991-1995 Стојић је био високорангирани службеник Херцег-Босне, хрватске парадржаве на тлу СР Босне и Херцеговине, гдје је имао мјесто војног министра у Влади. Под његовом командом су биле јединице ткз. Хрватског Вијећа Одбране, паравојни одреди који су извршили читаву ниску ратних злодјела над Србима цивилима и војницима ЈНА, касније ВРС. Заправо било је то право етничко чишћење, са свим елеметнима геноцида.
Пукови ХВО су одговорни за масовна хапшења (рације), ликвидације и атентате, силовање жена и дјевојака, минирање и рушење имовине СПЦ, уништавање културно-историјске баштине... сем тога, упознат је са оснивањем концентрационих логора (сабирних центара) у које су довођени већином киднаповани цивили.
Међународни суд правде за бившу Југославију у Хагу је 2004. године издао оптужницу против шесторице Хрвата у БиХ, при чему су у тужбу ушли само злодјела која су извршена над муслиманима, али не и над Србима. Иако је достављена обимна документација од стране Тужилаштва Србске Републике у БиХ, али то није ушло у разматрање.
Крајем маја 2013. године Бруно Стојић је осуђен на 20 година затвора по командној одговорности због учешћа у удруженом злочиначком подухвату чији је био дио, а на челу УЗП стајао је хрватски предсједник Фрањо Туђман.
Своју казну робије Стојић издржава у Аустрији. Иако је затражио 2021. године од Хашког суда пријевремено пуштање на слободу, тај захтјев је одбијен.
ЖИВОТОПИС
Бруно Стојић је рођен 8. априла 1955. године у селу Хамзићи, општина Читлук, на западу Херцеговине. Школовао се у родном мјесту, а Економски факилтет је завршио у Мостару.
Његов отац се зове Жарко, а мајка Павица
Породица
Добио је кћерку Ану 21. априла 1981. која је рођена у Дубровнику. Његова кћи је завршила Грађевински факултет у Загребу, удала се за Данка Дебана и родила му двоје дјеце.
Ана Дебан: "Не може ми нико ништа"
Хрватски медији су доста писали о њезиним сумњивим пословима и махинацијама везано за Загребачки Холдинг, гдје је она постављена у Управу те компаније без релвеантног искуства, а то је урађено на иницијативу тадашњег градоначелника Милана Бандића, .
ЗЛОЧИНАЧКА ОДИСЕЈА
Почетком јануара 1990. године у Југославији је након 4,5 деценије уведен вишестрачки систем усљед социјално-економске кризе и модернизације друштва. Једна од првооснованих политичких партија била је Хрватска Демократска Заједница коју су љето раније формирали: Фрањо Туђман, Бранимир Главаш, Владримир Шекс, Иван Векић, Јосип Манолић... у Загребу. Они су били изразито антисрбски оријентисани и јавно су промовисали сепраратизам.
Туђман штити леђа Мати Бобану
Њихов циљ није био само одвајање СР Хрватске од СФРЈ, већ и етнички и вјерски чиста држава без Срба... али су тајно договарали обнову клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске. Тачније, јавно су промовисали Павелићеве кољаче из Другог свјетског рата, а такође су могли да се чују усташки поздрави и стихови без икаквих санкција.
Тако је и у СР Босни и Херцеговини 18. августа 1990. године основана продужница ХДЗ за БиХ, гдје се и Стојић придружује. Он је добио у босанско-херцеговачкој Влади коју је саставио Јуре Пеливан мјесто помоћника министра унутрашњих послова. Наредне године Стојић постаје шеф ткз. Кризног штаба за срез Мостара и води акцију илегалног наоружавања Хрвата у мјестима гдје су они имали релаитвну или апсолутну већину.
Мате Бобан, водећи политичар босанско-херцеговачких Хрвата почетком априла 1992. додјељује функцију начелника Одјела одбране већ проглашене ткз. Хрватске Заједнице Херцег-Босне. Заједница је касније промјенила име у Република, а Одјел одбране постао је Министарство, односно Стојић је 3. јула 1992. постао војни министар у Влади Херцег-Босне, хрватске парадржаве на тлу БиХ. На том мјесту је остао све до краја 1993. када је пребачен за начелника Уреда за производњу оружја и војне опреме.
Стојић је имао ефективну контролу над свим јединицама ткз. Хрватског Вијећа Одбране и могао да утиче на све акције које су вођене испред ХВО.
Гдје дједови стадоше, унуци им наставише
У почетку оружаних сукоба у БиХ, муслимани и Хрвати су били савезници против Срба. Ово је резултовало прогоном србског живља са подручја западне Херцеговине, долине Неретве, источне Посавине и Средње Босне, Бихаћког региона, централног Подриња, града Сарајева...
Усљед страха за сопствену сигурност стотине хиљада Срба је напустило своје домове јер су бојовници ХВО и муслиманске паравојне формације били веома брутални и отворено испољавали мржњу. Међутим, добар дио Срба је остао заточен у "обручима" које су контролисали паравојне формације.
Такође, извршени су напади и блокаде касарни Југославенске Народне Армије, искључивана им је вода, струја, телефон, ускраћена им је храна и достава поште, а провокације су биле свакодневне. Комадна Друге Војне области је била пролично неорганизована и наивно вјеровала међународним посредницима, који су уствари били шпијуни и радили су за интересе сепаратиста.
Споменик србским жртвама у Брадини
Такође, Бруно Стојић је био врло добро упознат са оснивањем концентрационих логора, што је рађено у супртоности са Женевским конвенцијама, односо кршења закона и обичаја рата.
Војна полиције ХВО је формирала стотине сабирних центара, а међу њима су познати: Мусала, Челебићи, Дретељ, Крушћица, Хелиодром, Орашје, Дервента, Брод, Брчко, Љубушки, Равно...итд. Међу познатим логорашима који су завршили у хрватским казаматима су: др Олга Драшко и брачни пар Кузман, Никола и Душанка, Слободан Зуровац... сви из Чапљине.
Један од насуровијих напада ХВО на србска мјеста била је окупација Брадине код Коњица 25. маја 1992. када је стотине Срба утамничено, а десетине их је убијено на мучки начин. Учествовали су и у масакру у Ледићима код Сарајева. У Посавини направљен је стравичан покољ у Сијековцу 26. марта (прије ратних дешавања), а такође и у јужним дијеловима Босанске Крајине на Купресу 3. априла.
Покушали су једном великом офанзивом око Митровдана, новембра 1992. да пробију фронт код Невесиња, али су успјешно заустављени. Такође више пута су бивали поражени на Бобанима код Требиња.
Јединице ХВО нису презале од рушења православних богомоља и имовине СПЦ. Познато је да су хрватски бојовници срушили Саборни храм у Мостару о чему постоји видео документација. Имали су све вријеме рата велику подршку и помоћ од Туђмановог режима у Хрватској, али и НАТО пакта.
У љето 1993. године долази до кључања нетрпељивости између муслимана и Хрвата у БиХ, као резултат вишемјесечних међусобних свађа и територијалних претензија на подручја која су они контролисали. Хрватске снаге су починиле злочине против човјечности на подручју Лашавске долине, а најбруталнији је био покољ у селу Ахмићи, код Витеза. Ово је трајало скоро годину дана, а завршено је потписивањем новог хрватско-муслиманског савеза у Вашингтону 1994. које је предвиђало и неку Федерацију БиХ након рата.
НАКОН РАТА
Оружани сукоби у Босни и Херцеговини су престали крајем 1995. године пошто је првобитно 21. новембра у Дејтону (Охајо, САД) потписан мировни уговор између три зараћене стране, а дефинитивно парафиран у Паризу 14. децембра.
У Босну и Херцеговину су наредне године упућени војници у склопу мисије СФОР, да чувају мир.
Суђење
Међународни кривични суд за бившу Југославију је 2004. године објелоданио јавно оптужницу против Бруне Стојића као заповједника ХВО који је имао над њима контролу и могао да спријечи злодјела. Тако се Стојић нашао на листи "хрватске шесторке" која је била дио удруженог злочиначког подухвата (УЗП), а на чијем челу се налазио Фрањо Туђман.
Добровољно се предао и отишао у Хаг, а на првом рочишту 26. априла 2006. се изјаснио као невин по свим тачкама оптужнице. Завршна ријеч је одржана марта 2011.
Хрватска шесторка у Хагу
Тужилаштво је извело 145 свједока, а одбрана 65... у процесу је изнето скоро 5.000 доказних предмета и само суђење се сматра једним од најдужих јер је трајало 465 дана.
Њему је Вијеће Хашког суда изрекло првостепену пресуду 2013. а онда у другостепеној пресуди четири године касније потврдило одлуку, односно изрекло казну на 20 година затвора јер је проглашен кривим за: злочине против човјчечности, прогоне тј. депортације муслимана на расној, вјерској и етничкој припадности, најмерно убијање цивила и оснивање концентрационих логора.
Оптужбе за злочине над Србима нису ни разматране од стране Тужилаштва и Суда.
Робија
Своју затворску казну је поред притвора у Шевенингену служио у Аустрији.
Средином 2020. године, Стојићев адвокат је поднио захтјев за пуштање на условну слободу, уз гаранције Републике Хрватске, пошто је одслужио двије трећине казне. Међутим, то је одбијено, те је он остао у аустријском затвору.