Ако имате „Топничке дневнике“ – онда имате све. Хрвати су врло добро знали шта значе, па су их сакрили. То је могао да уради само неко моћан, што се иначе приписује Томиславу Карамарку, шефу ХДЗ-а и свих тајних служби у Хрватској.
Правник и дугогодишњи судија Саво Штрбац, својевремено и секретар Владе Републике Српске Крајине, као дугогодишњи председник документационо-верификационог центра „Веритас“, за „Печат“ говори о борби за истину о страдању Срба у Хрватској, посебно кроз призму хрватско -српских правних битака пред међународним судовима.
Документационо-верификациони центар „Веритас“ је вршњак Хашког суда и по годинама и по борби за истину, изгледа различиту, а за Србе недостижну. Хрватски генерали Готовина и Маркач су у „процесу столећа“ за „Олују“ прво осуђени за учешће у „удруженом злочиначком подухвату“, а онда ослобођени. Како сте доживели ову пресуду? Шта Србија може да уради да се она промени?
Врло тешко. Очекивао сам сто посто да ће пресуда бити осуђујућа. Веровао сам у правду и у своју браншу. Знао сам који су докази отишли тамо. Сваки доказ и сваког свједока сам знао у прсте, са сваким од њих разговарао.
У најгорем случају, морао је бити барем „Удружени злочиначки подухват“(УЗП) са Готовином и Маркачем као помагачима. А УЗП је требало да остане свакако. Предаје нема. Постоји могућност обнове процеса хрватским генералима са новим доказима, случај Шљиванчанин показује да је то могуће и у Хагу.
То су тзв. Топнички дневници на којима је тужилаштво у Хагу инсистирало годинама. Док није донета првостепена пресуда, многи притисци су вршени на Хрватску и од стране тужилаштва преко УН-а и од ЕУ. Хрвати су све то издржали, и нису их дали. Нису ни спорили да су постојали. Вјерујем, као и многи други, да постоје и данас. Образложење из Кабинета председника Хрватске за њихов нестанак је „да их је неко украо и негде склонио“. Они негдје постоје и дан-данас. Могу ли се пронаћи?
Србија би требало да учини све да дође до „Топничких дневника“ да би се поново судило Готовини и Маркачу, јер овај хрватски злочин мора кад-тад да се казни.
„Топнички дневници“ су списи које је водила свака артиљеријска јединица ХВ-а која је гађала читаву Крајину, и градове и села на сектору „Југ“ којим је командовао Готовина. У њима се наводи колико је која јединица задужила муниције, који су били циљеви, који су циљеви гађани, колико је циљева погођено, колико промашено, дакле све оно што се нагађало до сада, јер су анализирани само неки удари. Од 900 граната које су за неколико сати пале на Книн, свега је пет удара граната анализирано. А ја сам то доживио. Кад је почело бомбардовање Книна, мислио сам да су све топовске цијеви света уперене на Крајину. То је кљуцало као град.
И без тих списа првостепени суд је закључио да је гранатирање ХВ у „Олуји“ било неселективно и незаконито, и да је довело до егзодуса Срба. Ако имате „Топничке дневнике“ – онда имате све. Хрвати су врло добро знали шта значе, па су их сакрили. То је могао да уради само неко моћан, што се приписује Карамарку, шефу ХДЗ-а и свих тајних служби у Хрватској. Он је и Готовину лоцирао пре хапшења, означен је као човјек који је са својим сарадницима узео награду од пет милиона долара од САД-а за хватање Готовине, као и 250.000 куна колико је Хрватска била расписала.
У Хрватској говоре како Саво Штрбац тврди да Карамарко има „Топничке дневнике“. Није њему сада лако, јер су га и раније у Хрватској прозивали за издају саборца, с обзиром на функцију и моћ коју је имао. Питање је шта ће бити у односима ова два Далматинца.
Увелико се, поводом теме „дневника“ спекулише о расписивању позамашних награда!?
САД су 2000. расписале награду за хватање Караџића и Младића од по пет милиона долара. Влада Србије 2007. расписује награду од милион еура за информацију која би могла довести до њиховог хапшења. Такође, по 250.000 еура за Горана Хаџића и Стојана Жупљанина. Милион некима није било довољно, већ Србија 2010. повећава суму на чак 10 милиона еура.
Као што се у Хрватској спекулише ко је узео награду за хватање Готовине, тако постоји и прича о узимању новца за хватање Караџића и Младића. Тај је новац био обезбеђен и неко га је узео.
Како су биле расписане позамашне награде за људима, тако се могу расписати награде и за кључним доказима, као што су „Топнички дневници“. Ја бих кренуо са наградом од милион еура, све док се не откупе. Све има своју цијену.
Па мени су још у јесен 1995. двојица млађих људи тврдили да знају човјека који има подужи видео запис о масакру Срба у акцији „Бљесак“ на Окучанској цести. Када сам затражио снимак, рекли су да човек заузврат тражи кућу у Београду, на Дедињу. Био сам запањен понудом и одбио сам је. Сада знам да је то била грешка. Та се касета није појавила до данас нигде. То може да значи да ју је откупио неко коме је било у интересу да се она не појави.
Постоји, дакле, и својеврсно „црно тржиште“?
Да постоји то црно тржиште, постоји, и то нико не спори. Зашто људи тргују тим стварима? Оно с чиме сам се сусретао је следеће: најважнији, али и најређи разлог је – савјест која мучи те људе који су нешто лоше урадили, па се тиме искупљују.
Другу групу чине они незадовољни својим статусом у новоформираној држави. Очекивали су много више, добили мало. Због љубоморе, зависти, незадовољства, недовољне награде по сопственој процени за оно за шта су се борили, типа „онај гори од мене је постао министар, а ја нисам ништа“.
Најучесталија је трећа група – чистих трговаца. Има докуменат, хоће новац и – тргуј.
Људи знају да мене интересују страдања Срба из Крајине у Хрватској, и знају да ако имају какав доказ, коме би то требало понудити. Новац би се сигурно нашао. Сигурно!
Да је Американцима било стало да Готовина и Маркач буду осуђени, могли су да распишу награду и за „Топничким списима“.
Како год, оваквом пресудом имате то што имате. У Хрватској еуфорију, а у Србији гњев и огорченост. Е онда, симптоматично, јер се још није стишала ова еуфорија, ми са хрватске стране добијемо позив за ексхумацију српских лешева у околини Шибеника, што смо тражили још од 1996, па ништа. Врло чудно. Крајем новембра, на шибенској локацији Света Маре ексхумирани су остаци 31 лица, док их је 13 већ раније ексхумирано. Нико не спори да је реч о Србима, просечне старости преко 68 година који су убијени после „Олује“. Готовина и Маркач су били команданти на том подручју, ово су жртве њихових јединица, у њиховој зони одговорности.
Не верујем да су Хрвати ово сада учинили сами, својом вољом. Зашто би сад кварили то што су добили овом пресудом, а добили су „домовински рат без мрље“? Да то није тако показује и један леш без главе из ове „шибеничке групе“.
У селу Сонковић, близу Скрадина, у Шибеничком залеђу убијен је, између осталих, и Марић Стеван, рођен 1915. То је дјед познатог кошаркаша Алекса Марића, играча „Партизана“ и репрезентације Аустралије. Његов дјед није хтио отићи из свог дома, и зна се данас које комшије су дошле у његову кућу, одсјекле му главу и играли се с њом.
Хрватска је очигледно све урадила у своју корист, ако је оваква пресуда у хуманистичком смислу икаква корист за Хрвате. Шта је урадила Србија или шта није, а могла је, да се ово не догоди?
Могла је, и требало је Србија да лобира. Не да лобира „више“, него да лобира уопште, јер то није нимало чинила.
Док су Хрвати одмах после првостепене окривљујуће пресуде њиховим генералима кренули да „бране“ своје интересе, Срби нису радили ништа. Предсједница Владе РХ Јадранка Косор је тада изјавила да је „државни приоритет и циљ да се поништи ова пресуда“. Схватали су да је то била пресуда Хрватској, а не хрватским генералима.
Одмах су поново ангажовали познату америчку адвокатско-лобистичку фирму „Патон Богс“ и групу тзв. 12 стручњака коју су чинили 10 Американаца, војних аналитичара, и неки адвокати који су као правници и тужиоци били раније ангажовани у Хагу. Људи који раде за новац. Брига њих за Готовину и Хрватску. Они су направили критичку анализу правила 200 метара и тражили су да им суд да статус „пријатељи суда“, јер брину о будућности света наводно са идејом да више не буде ратова. Суд је одбио да буду „пријатељи суда“, али је уважио њихово мишљење.
До првостепене пресуде, на читав адвокатски тим који је чинило у ствари стотине људи на терену у прикупљању информација од значаја за одбрану Готовине или сакривању информација које га терете, Влада РХ је потрошила преко 32 милиона еура. Томе би требало додати приватне донације, које су износиле чак и по 10 милиона долара, као и добровољне прилоге широм Хрватске за „Фондацију за обрану Готовине“.
С друге стране, ми нисмо довољно дали ни нашим људима у Хагу, а тек нисмо да би појачали доказе против Готовине. Па од оснивања Хашког трибунала из Министарства правде нико никад није посетио ниједног Србина у Шевенингену. Тек ће садашњи министар правде Селаковић, како рече, ићи тамо први.
Даље, Орић, Готовина и Харадинај и остали су испраћани у Хаг у униформама, уз почасти, или су се враћали као Готовина и Маркач авионом Владе Хрватске, уз масовне дочеке. Ко је код нас дочекао Шљиванчанина? Нико.
И не само то. Хрвати су шврљали по Србији тражећи Србе који ће за новац сведочити за Готовину исказима да су Срби отишли из Крајине на позив Милошевића и захтјев Мартића. Срећом, откривени су сви и похапшени.
Чини се да се овде нису извукле никакве поуке из ових искустава?
Требало је осјетити шта ради друга страна, контрирати на неки начин, вршити притисак на судије као што су и други радили. Да је само један још био на нашој страни, улоге би биле измењене. То нам нико није бранио. Држава је требало, а и сад може, није касно, да направи тимове за лобирање, за сарадњу са свим битним институцијама у свету, а не да сав терет падне на „Веритас“, неколико људи и врло скромна средства.
Сем тога, у оквиру „Олује“ хрватским генералима се судило само за злочине почињене у сектору „Југ“. Злочини почињени у сектору „Север“ нису ни поменути. Наше правосуђе требало би да покрене ово питање што пре.
Идуће године пред федералним судом у Чикагу почиње суђење америчкој компанији „МПРИ“ за саучесништво у геноциду над Србима почињеном у „Олуји“. О чему је ту реч?
Августа 2010. је у САД-у поднета тужба групе грађана, Крајишника, против компаније „МПРИ“ због саучесништва у геноциду. Ако имате саучесника, имате и извршиоца.
Влада Хрватске је октобра 1994. склопила уговор са фирмом „МПРИ“ о пружању свих услуга везаних за војна питања. То се дешавало у време ембарга на увоз оружја на просторима бивше Југославије, који су Американци први рушили, наоружавајући ХВ најмодернијим наоружањем, па чак и беспилотним летелицама. Лицемерје тих пензионисаних високих америчких официра из „МПРИ“-а је било то да су знали историју страдања Срба у Другом светском рату, ко су нацисти, ко усташе, шта је НДХ, знали су и за „Аушвиц“, и за мучења у „Јасеновцу“. И поред тога су, за новац, радили не само као консултанти већ су били и непосредни учесници „Олује“ на терену. Сем тога, Крајина је била под заштитом УН. Саучесништво у геноциду над Србима је било тако очигледно.
Ништа Србија није овде урадила. Американци су се сами понудили. Правни тим три адвокатске канцеларије, који поред Американаца Ентони Д. Амата и Кевина Роџерса предводе Џон Остојић и Боб Павић је поднела тужбу против „МПРИ“-а због нанетог душевног бола и траума, као и последица прогона преко 220.000 Крајишника са њихових вековних огњишта. За разлику од свих других, ови адвокати не траже новац унапред. Има их ангажованих преко 80. Траже једну трећину по окончању пресуде или нагодбе, ако изгубе спор, они ће изгубити новац. Буквално кредитирају Крајишнике, па и Србију, од које траже само информације и документа.
За преко 200.000 прогнаних у „Олуји“ траже нематеријалну штету за изгубљени завичај по глави 25.000 долара и пет одсто камате од 1995. наовамо за сваку годину до подношења тужбе, па се тако дошло до цифре од 10,4 милијарди долара.
Судија Рамон Кастиљо, једини хиспањолац у САД-у на нивоу судије федералног суда, оценио је да је тужба основана и да би суђење требало да се одржи у Чикагу. За Србе је то најбоље због највеће српске заједнице у САД-у, због доступности суда сведоцима из САД-а, али и из Европе и Србије. Позвао је странке на нагодбу. Адвокати „МПРИ“-а нису хтели ни да разговарају о томе, па је заказано рочиште за фебруар 2013.
Од материјалне, без сумње је овде значајнија она друга, морална добит!
Нама новац није битан, већ пресуда и то баш америчког суда, а не било којег, америчкој компанији, са америчким адвокатима. Срби су ту само – жртве. Ако они успију доказати да је „МПРИ“ била саучесник у геноциду, онда ми имамо оцјену најјаче државе на свету да је „Олуја“ била геноцидна. Ако то заврши у нашу корист до почетка главног претреса пред Међународним судом правде (МСП) због контратужбе Србије против Хрватске за геноцид, то ће нам бити јак ветар у леђа. Ова три поступка, Готовини у Хагу, тужба Крајишника у Чикагу и тужба пред МСП-ом су као систем спојених судова.
У Хрватској је ово суђење схваћено врло озбиљно, као могућност компромитације Хрватске као државе. Тако је хрватски генерал Крешимир Ћосић прилично сигуран да ће ово суђење имати и те како озбиљне штете за Хрватску.
Била би иронија да пред америчким судом добијемо правну сатисфакцију за сву несрећу коју су нам управо Американци нанели, зар не?
Хрватска је 2. јула 1999. године, непосредно после НАТО бомбардовања СР Југославије, МСП-у поднела тужбу против Србије за геноцид, а Србија узвратила 4. јануара 2010. контратужбом против Хрватске за геноцид и етничко чишћење.
Суђење је заказано за почетак 2014. И врло је важно да не дође до одустајања од суђења и до нагодбе политичких елита које су тренутно на власти и у Хрватској и у Србији. Нека суд пресуди.
Нисам члан правног тима Србије, али сам позван као експерт за ова питања. Ми смо у контратужби на око 1.000 страница обухватили цјеловиту „Олују“, и сектор „Југ“ и „Север“, и не само август и септембар 1995, него период до 1997, до кад је тамањено и уништавано све српско, и људи и ствари. У том периоду је донесено чак двадесетак закона који су онемогућавали повратак Срба у Хрватску, а српски станови, куће и имања дељени Хрватима из Босне, Јањевцима са Косова и другима.
„Олуја“ је једини догађај из ратова деведесетих који испуњава пун капацитет за геноцид по Конвенцији УН-а из 1948, зато што се десила на великом простору, зато што је трајала свега неколико дана, зато што је у току тих неколико дана побијено преко 2.000 људи, спаљено и опљачкано преко 22.000 српских кућа, уништени верски објекти и гробља, и протјерано 220.000 Срба.
Постоје „Брионски транскрипти“ који су, у ствари, сценарио за извођење „Олује“. Из њих се види да је реч о кривичном дјелу „зле мисли“ коју је Туђман изнео на састанку хрватског војног и политичког врха, којем су присуствовали Шушак, Бобетко, Червенко, Норац, Домазет, Јарњак, Радић, Лаушић, Круљац (Бобетко и Червенко су били директно надређени Готовини, а Јарњак Маркачу прим. аутора) говорећи да би Србе требало „потјерати или уништити“. После тог састанка је постала видљива „геноцидна намјера“. Кад се повеже шта је речено и шта се десило, онда је „Олуја“ удружени злочиначки подухват са циљем присилног и трајног протјеривања Срба из Хрватске, на чијем челу је био предсједник Хрватске Фрањо Туђман, који је био и командант оружаних снага.
Тако добијамо дефиницију етничког чишћења. Друге и боље дефиниције ни нема…
Сем тога, у поднеску од неколико хиљада страна МСП-у има и доказа о страдањима Срба током Другог светског рата у логорима „Јасеновац“ и „Јадовно“, који говоре о томе да су Хрвати већ једном починили геноцид над Србима и да су заправо повратници у вршењу истог кривичног дела.
У Хрватској се расправља о доношењу „Закона о објави регистра бранитеља“. Зашто је тај регистар битан и за Србију?
Хрватска је сада нама непријатељска држава. „Веритас“ и мене лично Хрватска доживљава као непријатеља хрватске државе број један. Свакодневно се у хрватским медијима и у многим политичким институцијама напада и ружи Србија и српство на разне начине.
У оквиру свега тога у Хрватској расправља се да ли би требало објавити списак хрватских учесника тзв. Домовинског рата. Једни су против, други, осиони су за. Сад се ту накупило пола милиона „бранитеља“, јер сви имају неке привилегије. Туђман је 1996. спомињао 370.000. Одакле се накотило још преко 100.000 нових, нико не зна. Чак су у Хрватској коментарисали да их је стварно било пола милиона, могли су „и до Москве стићи, а не само потјерати Србе“.
Они који су против, плаше се „Веритаса“ и Саве Штрбца, јер ако се ми дочепамо тог списка, онда ћемо многе од њих процесуирати, подићи оптужнице.
Крајем новембра у Сабору се министар „бранитеља“ и савјетник предсједника Јосиповића Предраг Матић Фред, иначе поносни учесник рата, залагао за објављивање тог регистра и доношење Закона о објави регистра бранитеља. Тада је изјавио:„Ма плаше вас безвезе са тим Савом Штрпцем. Кога год ухапсе на границама или ван граница Хрватске, а буде његово име у том регистру, ја ћу уместо њега ићи на издржавање казне.“
Ако се регистар буде објавио, и ако знамо и ратни пут јединица и њихов састав, као и мјеста где су ексхумирана тела страдалих Срба, онда се то лако може довести у везу са њима као починиоцима. Примјер за такво откривање злочинаца је убиство осам хендикепираних стараца у Двору, 8. августа 1995. У овом случају су имена и презимена убица била поткрепљена и сведочанством данских војника који су као чланови УНПРОФОР-а то посматрали, не предузевши ништа да то спрече. После 15 година савјест је постала јача од ћутње и добили смо сведочанство о том злочину.
Није само простор Републике Српске Крајине затрпан српским лешевима који чекају ексхумацију и правду, већ и многи други делови Хрватске, где рата није било. Сва та убиства и злочини морају да буду расветљени, а починиоци осуђени.
Разговарао: Златко Богатиновски
14.12.2012.