Андрија Артуковић - www.zlocininadsrbima.com


Оцените нам овај чланак:

Време: Други светски рат

Област: Независна држава Хрватска - НДХ


Андрија Артуковић


Андрија Артуковић (1899-1988) је био хрватски политичар, ратни злочинац и министар у влади усташке Независне Државе Хрватске. Учествовао је у тзв. Велебитском устанку, који је организован од усташких терориста, за време Краљевине Југославије, а такође је умешан и у атентат на српског краља Александра Карађорђевића, у Марсељу који су такође усташе организовале са Бугарима.

За време НДХ, Артуковић је обављао је функцију министра унутрашњих послова, а касније и министра правде и религије. Одговоран је за геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима, које су починиле усташке јединице 1941-1945.

Након Другог светског рата, је пребегао преко пацовских канала у Северну Америку, где је од владе САД уживао четири деценије заштиту. Тек 1986. је депортован у СФР Југославију, где му је суђено у Загребу. Међутим, од суђења је направљена фарса, а Артуковић је умро природном смрћу у загребачкој болници 1988. године.
 

 


Биографија

Андрија Артуковић, од оца Маријана и мајке Руже (р. Рашић) је рођен 29. новембра 1899. године, у херцеговачком селу Клобук (општина Љубушки) који се тада налазио у Аустро-Угарској монархији. Овај крај је познат по томе што је изнедрио многе усташке кољаче и србомрзце.

Образовао у католичком фрањевачком манастиру у Широком Бријегу у западној Херцеговини. Дипломирао је право на загребачком универзитету. 1926. године у Госпићу се запослио као адвокат.

Оженио је девојку Ана Марију. Има петеро деце, а најмађа кћерика му је рођена у САД. Један син му се зове Радослав, који живио годинама у Лос Анђелесу (САД). Он је јула 2010. изразио жељу да сахрани оца у родном Клобуку.

 

 

Терористичко деловање

1929. године Артуковић је постао члан усташке терористичке организације и водио напад на државне установе, који су усташе назвали „Велебитски устанак“ у Лици, након кога бежи у Италију. Италија, је тада због антисрпске кампање давала уточиште усташама и преко Ватикана, организовала кампове за обуку терориста, који су били убацивани на југославенску територију, са циљем дестабилизације власти.

Касније, Артуковић, заједно са Антом Павелићем, својим земљаком, учествује у организацији атентата на краља Александра I Карађорђевића у Марсељу у октобру 1934. године, али је избегао хапшење.

 

 

Министар геноцида

Након Априлског рата 1941. године, када су Силе осовине, напале Краљевину Југославију и окупирале је, највећи део југославенске краљевине припао је НДХ.

Артуковић је именован за министра унутрашњих послова новоформиране Независне Државе Хрватске. Био је непосредно умешан у геноцид над Србима, Јеврејима, Ромима и другим мањинама.

Учествовао је у отварању концентрационих логора као што је Јасеновац, Стара Градишка, Сисак, Јастребарско...  Усташке јединице су често долазиле у српска села, вароши и насеља, са циљем истребљења српског становништва. Хапсили су православне свештенике, имућне домаћине и угледне Србе. Палили су им куће, цркве, школе, а пљачкали имовину. Ни децу нису поштеђивали, него их је на хиљаде убијено. Дешавало се и да се српска деца покатоличавају и дају у хрватске породице, које су их васпитавале у проусташком духу.

Једно време Артуковић је обављао функцију министра правде и религије у влади НДХ. Али ништа није чинио на спречавањ злочина, односно геноцида над Србима.

 

 

Пацовски канали и скривање

На крају Другог светског рата, 6. маја 1945. године побегао је из Загреба са многим усташким зликовцима преко Блајбурга дошао у Аустрију, где се данима скривао у логору Спитал, који је био у британској окупационој зони. Неки усташки министри и официри су предати југославенским властима одмах, али већа група је пуштена, а међу њима и Андрија Артуковић. Одлази у Швајцарску, са женом и троје деце, где под лажним именом Alois Anich, отишао за кратко у Ирску, а онда у Северну Америку. Овај процес бежања и скирвања усташких зликоваца организован је преко Ватикана и назван је "Пацовски канали" (eng. Ratline). Велики део посла за хрватске бегунце одрадио је Крунослав Драгановић "Златни поп", католички свећеник.

Артуковић се из Ирске преселио у САД 1948. године, односно Калифорнију где је живео до средине 1980-их, а радио је у фирми која је била у власништву његовог брата. Југословенске комунистичке власти су захтевале његову екстрадицију како би му судиле за ратне злочине (одговорност за убиство неколико стотина хиљада цивила).

Југославенске Државна комисија за утврђивање ратних злочина је Артуковића прогласила јула 1945. ратним злочинцем.

 

 

Депортација

Непосредно након завршетка Другог светског рата, 1946. године, америчко министарство правде је сачинило једну студију на преко 600 страница под насловом "Трагање за одговорношћу у последицама холокауста". У том документу, који је 50 година носио ознаку - поверљиво, Артуковић се налази у поглављу - Виши дужносници,  а његов случај је назван "Бесконачно одгађани закон". Основано се сумња да је Артуковић доласком у САД постао агент ЦИА, јер америчка служба безбедности јесте међу усташким и нацистичким злочинцима врбовала своје сараднике.

Локални калифорнијски конгресник, је средио Артуковићу трајни боравак у САД, али су му документа издата на право име. Тако да је на основу рутиске контроле 1951. године, откривено да на тлу САД борави ратни злочинац из Другог светског рата. Америчка савезна влада је први захтев за депортацију одбила августа 1951. године тако да је случај мировао читаве две деценије као резултат притиска Американаца хрватског порекла али и Католичке цркве. Артуковићеви адвокати су се позивали на некакав споразум САД и Краљевине Србије почетком 20. века. А такође његова најмађа ћерка је била рођена у Калифорнији, па би јој очева депортација "правила финансијске проблеме".

Случај је на крају, захваљујући тамошњим јеврејским организацијама, које су се бавиле откривањем нацистчких ратних злочинаца и боравиле су 1977. године у СФРЈ ради добијања потребне документације. Случај је обновљен и Артуковић је ухапшен 14. новембра 1984. али је изручен Југославији тек 12. фебруара 1986. године у Загреб, али је већ био стар и болестан (Паркинсонова болест).

 

Суђење и смрт

Суђење је трајало неколико недеља, а Народни суд у Загребу га је 14. маја 1986. осудио на смрт. Годину дана касније комунистичке власти су процениле да је био превише болестан (сенилна деменција) за извршење смртне казне.

Умро је природном смрћу у затворској болници у Загребу 16. јануара 1988. у 89. години живота.

 

 

Публикације

О Андрији Артуковићу и његовом суђењу написано је неколико књига:

  • "Личка трагедија" - 1999. издата, аутора Мирка Рапаића, где је описано много тога о усташком покрету, његовим следбеницима, а један занимљив део је посвећен суђењу Андрији Артуковићу.
  • "Суђење Артуковићу и што није речено" - 1986. издата, аутора Јове Поповића, која до у детаље описује суђење и шта је писало у оптужници, а шта су изјављивали сведоци, као и сам оптужени.
  • "Залазак стољећа", документарни филм Лордана Зафировића, који говори о усташким зликовцима, а добар део је посвећен суђењу Артуковићу, где се виде аутентични снимци са суђења.



ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ И НЕ ПОНОВИ!































Skip Navigation Links