Крајем 1918. године створена је прва јужнославенска држава: Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Овакав сљед догађаја је настао након историјског пробоја Солунског фронта пар мјесеци раније, када је Војска Краљевине Србије под командом двојице војвода: Живојина Мишића и Петра Бојовића разбила њемачко-бугарске снаге и натјерала их у паничан бијег. Барјак слободе наш Милутин је донио све до Арада, Печуја, Ријеке и Клагенфурта... Аустроугарска царевина се распала у парампарчад.
Прводецембарско проглашење у Београду
На челу нове земље је била династија Карађорђевић. Десетак година касније назив државе је промјењен у Краљевина Југославија. Више пута је претрпила територијалне промјене, а највише су се задржале бановине: Дравска, Вардарска, Савска, Приморска, Дринска, Дунавска, Моравска, Зетска и Врбаска. Имало је југославенско краљевство и оружану силу која је била мултиетничка, односно национално хетерогена, коју су попунили бивши Солунци, али и кадрови нестале Дунавске монархије из јужнославенског корпуса.
Октобра 1934. године након Марсејског атентата, када су хрватски и бугарски терористи у Француској убили краља Александра I Карађорђевића вођење земље је преузело Трочлано намјесништво: Кнез Павле, сенатор Раденко Станковић и сплитски бан Иво Перовић... пошто је краљ Петар II Карађорђевић било малољетан.
Априла 1941. године Југославија је била у тоталном окружењу, изузев према Грчкој. Љут због 27-мартовских демонстрација Адолф Хитлер, вођа Тређег Рајха наређује "Казнену одмазду" према Србима, односно Југославији. Покренуто је десетине дивизија, како њемачких, тако и његових савезаника из Тројног пакта. Такође и стотине авиона су засипале бомбама само градове гдје су Срби имали релативну или апсолутну већину: Београд, Нови Сад, Крагујевац, Сарајево, Бањалука, Подгорица, Скопље, Ваљево, Сплит, Осијек, Приштина...итд. Хрватски и словеначки градови нису бомбардовани.
Југославенска територија је раскомадана и подијељена међу окупаторима. Отпор је био слабашан, највише усљед издаје Хрвата, муслимана и Словенаца. Постоје подаци да је скоро 2.200 хрватских генерала и (под)официра дезертирало и прешло на страну непријатеља
За само двије недјеље Краљевина Југославија је нестала, а створена је Независна Држава Хрватска, клеро-фашистичка творевина. На челу НДХ налазио се монструозни двојац: поглавник Анте Павелић и кардинал Алојзије Степинац. Од самог почетка они су имали благослов Ватикана и велику помоћ Римске курије, али и Њемачке и Италије.
Масовна убиства Срба, Јевреја и Рома су се претворила у геноцид, односно истребљење "неподобних народа" Хитлеровом тумачењу које је и Павелић усвојио. То је било годинама раније планирано у Ватикану.
По природи ствари Срби су се дигли на оружје јер су схватили да им пријети биолошки нестанак. Букнула су два покрета отпора: равногорски и партизански. Кратко су имали сарадњу, али је све пукло усљед идеолошких нетрпељивости, што се претворило у братоубилачки рат.
Усљед помоћи Црвене армије 1944. године партизанске јединице су оствариле премоћ и успјеле да побједе све остале оружане формације. Тако је створена друга јужнославенска држава, која је више пута мјењала име, али највише се задржало Социјалистичка Федеративна Република Југославија - СФРЈ. Створена је Југославенска Народна Армија од Титових партизана. Власт су 45 година држали комунисти, а свака прича о злодјелима над Србима била је забрањена.
Тито, Кардељ и Бакарић
Иако Хрвати ту другу, као ни ону прву Југославију нису вољели нити су је гледали са симпатијама, ипак је један дио њих прихватио да служи војску и полицију, односно да ради у тим службама.
Уставом из 1974. године Броз и његови сарадници су почели да удовољавају сепаратистичким снагама и кренули са разградњом Југославије. Направљена је федерација која је подјелила само Србију, на три цијелине и омогућила неприродну појаву "државу у држави". Седам година касније кренули су велики немири на Косову и Метохији, што је могло да доведе до рата и отимања јужне србске покрајине. На крају те деценије сепаратисти су били све гласнији, како у СР Словенији, тако и у СР Хрватској. Неће више заједничке државе, већ хоће својим путем у Европу.
Априла 1990. године одржани су вишестраначки избори гдје су побједили сепаратисти. У авнојевској Хрватској власт формира странка Хрватска Демократска Заједница, док предсједник постаје Фрањо Туђман, бивши генерал ЈНА који је напустио војну службу још средином шездесетих. Туђман је око себе окупио ликове који су у Служби Државне Безбедности имали досије под ознаком "унутрашњи непријатељи".
Једино ко се могао обрачунати са сепаратистима који су отворено показивали пријетње Србима, била је ЈНА... али пошто је она била национално мјешовита у којој је било доста Хрвата и несрба, то није све ишло како је записано у Уставу. Хрвати су видјели прилику за остварење Тисућљетног сна, самостална држава која би имала 1000 км јадранске обале, бројна шумска газдинства на Велебиту, Петровој и Зринској Гори, плодне равнице у Славонији и ријеку Дунав...
Према хрватским подацима почетком деведесетих година у ЈНА је било око 5.000 генерала, официра и подофицира, од чега је њих 3.300 прешло средином 1991. године на страну паравојних формација ткз. Збор Народне Гарде, отприлике око двије трећине. И то је ишло муњевитом брзином... буквално од јуна до септембра мјесеца. Они су чак предавали касарне ЗНГ у замјену за велике новчане суме или добре положаје у новој војсци. Негдје су пребјегли и понијели мапе касарне и ратне распореде и сл.
Међу дезертерима и издајницима између осталог били су:
- генерали: Мартин Шпегељ, Антун Тус, Имра Аготић, Јосип Игнац, Велибор Кикерец и др.
- адмирали: Свето Летица, Божидар Грубишић и др.
- официри: Петар Стипетић, Рахим Адеми, Лука Џанко, Иван Басарац и др.
- подофицири: Дамир Крстичевић, Андрија Матијаш и др.
Била је то својеврсна издаја!
Тачније Хрвати су сасјекли грану на којој су сједили. Службу тј. државу која је њих и њихове породице школовала, хранила, лијечила, облачила, дијелила им станове (куће), давала разне бенефиције... пљунули су и ударили као да им је најгори непријатељ. Парадокс или не, али они који су имали сваку обавезу да чувају ту државу, они су је урушили и уништили.
Управо то, како 1941. тако и 1991. године ХРВАТСКО КРИЛО у војсци је срушило два пута Југославију, а створило Хрватску.
Ово пишем јер многим људима, а поготво југоносталгичарима није јасно како је то Југославија нестала, па се обично упире прст у Запад и НАТО да су само они кривци... Слажем се да су они умногоме помогли разбијање, али је дефинитивно ЈНА као национално хетерогена заједница била чист промашај, баш као и сама Југославија.
Покољењима за наук да не би опет упали некакве државно-правне везе са Хрватима, Словенцима, муслиманима... јер су такви растанци врло болни и крвави. Видјели смо то прије тридесетак година.
Написао: Чуле
20.11.2021.