Ускоро се у Републици Хрватској очекују избори, грађани суседне нам земље бирају председника (8. децембра) посланике у Европском парламенту (9. јуна), као и заступнике у народном Сабору (17. априла). Иако има мноштво партија, неких коалиција, али се све може сврстати када се све сабере и одузме у два блока: леви (радничко-пролетерска традиција) и десни (усташко-екстремистичко наслеђе). Ови први поменути су углавном у мањини.
Већ сада долазимо до тачке усијања, односно осећа се сва тежина у којој шовинистичке и ултра-десничарске идеје испливавају на површину пошто до гласања је остало две седмице.
О чему се ради?
Хрватско друштво је индокирнацијом Ватикана вековима уназад дошло до ситуације да на Србе гледа као на нижу класу људи, према коме није довољно осећати само гађење или у најбољем случају нетрпељивост, већ им треба показати дословно мржњу, набити толики страх да једноставно нестану сами од себе.
Парадокс или не, али хрватска нација је доживела енормно увећање своје бројности током XIX и почетком XX столећа, тако што су емисари Римокатоличке цркве у прекодринским и прекосавским земљама, било у рату или миру, ширили догму РКЦ. Ово је наручито успевало у тешким временима: сушна лета, ледене зиме, ратне године... јер су тада сиромашни или пак уплашени људи пристајални на непристојне понуде, односно "ђавоље договоре" - покрстиш своју породицу, а за узврат добијеш два џака брашна.
Ситуација је таква да су покатоличени Срби "променили нацију" преко ноћи, односно настајали су "нови" Хрвати. Међутим, ови покатоличењаци формирани су као љути борци за интересе Ватикана, задојени отровним млеком, а имају љуту ратничку крв. Они су увек морали да се доказују, да буду крвавији од вукова и агресивнији од хијена.
Стварањем наци-фашистичке Независне Државе Хрватске 10. априла 1941. на рушевинама југославенске краљевине, Ватикан је одмах благословио своје "чедо". Знајући за велики број православаца на простору од Драве до Јадрана, поглавник Анте Павелић и кардинал Алојзије Степинац су постављени на чело индустрије смрти - НДХ. Тако је отпочео сурови процес истребљења невиних људи чији је једини грех био погрешна национална и верска припадност. Током четири ратне године, број убијених и несталих Срба у НДХ иде и преко 1.500.000 жртава. Убијено је мноштво мале деце, младића и девојака, заправо свих оних који су могли оставити иза себе бројно потомство: децу, унучад, праунучад... Мученици су страдавали у концентрационим логорима или пак у погромима, на најстрашније начине.
И сами Италијани и Немци, као савезници Хрвата у Другом светском рату су се згражавали над ужасима (Јасеновац, Јадовно, Пребиловци, Глинска црква, Драксенић, Дудик, Дивосело, Гудовац, Вељун, Купрес, Кусоње, Садиловац, Шегестин...итд) које су муслимански и хрватски фашисти извршили над Србима. Међутим, како су Бенито Мусолини и Адолф Хитлер хтели да Србима врате "дуг", због пораза у Великом рату, то се нико у њиховим војскама није озбиљно потресао.
Титови партизани уз помоћ Црвене армије у пролеће 1945. успевају да однесу победу над осталим оружаним формацијама на тлу окупиране Краљевине Југославије. То је омогућило комунистима да изведу социјалну револуцију и укину монархију. Нова тј. друга Југославија је административно била подељена на шест република и уведене су прво две нове нације (црногорска и македонска), касније још једна (муслимани).
У време суверене владавине Јосипа Броза Тита у Југославији је било забрањно причати јавно о страдањима и стратиштима Срба, јер је то наводно нарушавало лажне идеале братства и јединства јужнославенских народа. Крашке јаме у којима су бацани и живи и мртви Срби у динарском горју током ДСР педесетих и шездесетих година су забетониране, јер су се тако скривали докази о геноциду. Истовремено хрватско и муслиманско друштво никада нису прошли кроз процес дефашистизације и денацификације, као што је то урађено у Италији и Немачкој. Култура сећања је била селективна са великом дозом манипулације, што се огледало на тексту који је уклесаван на споменике. Готово нигде није уписана националност зликоваца и жртава.
Највећи хрватски синови: Тито и Туђман
Хрвати су у другој половини 20. века одгајали своје потомке у србомржњи и антијугославенским осећањима. Довољно да млади Хрвати не осећају СФРЈ као своју домовину, односно да на Србе гледају као на странце типа да су пали са Марса. Сем тога, током Хладног рата, хрватска емиграција је имала стотине кривичних дела усмерених против СФРЈ јер су желели обнову НДХ. Кортирали су врло добро у криминалном миљеу Европе. Заправо НАТО пакт их је користио за потребе Операције Гладио.
Појавом југославенског дисидента и хрватског ревизионисте Фрање Туђмана (Титов генерал из Загорја) на политичкој сцени почетком 1990. године буде се авети НДХ. Туђман је око себе окупио екипу себи сличних монструма. Већина су у архивама сигурносно-информативних служби УДБА и КОС имали ознаке "унутрашњи непријатељ". Познавајући ћуд хрватског човека, Фрањо је успешно брисао политичке разлике између "усташа" и "партизана".
Туђманова странка Хрватска Демократска Заједница створена у илегали 17. јуна 1989. у Загребу, али је увођењем вишепартијског система све то "легализовано". На изборима у СР Хрватској побеђују и Туђман и ХДЗ. За само неколико месеци од преузимања власти, власт ХДЗ-а је потпуно преобразила друштвену климу. Мноштво Срба је почело осећати велику несигурност и страх за своју породицу и имовину. Уследио је тихи егзодус стотине хиљада Срба јер су основано страховали од својих комшија.
У пролеће и лето 1991. почели су прво оружани окршаји између хрватских паравојних и полицијски снага са Југославенском Народном Армијом (ЈНА), а касније и са "побуњеничким" снагама Срба у САО Крајини. У Задру је руља разуларених Хрвата имала "кристалну ноћ", што се касније прелило и на остале градове. Крајем те године формирана је РСК, најзападнија српска држава. Иако је Книн тада у почетку имао некакву подршку из Београда, временом се то истопило.
Туђман је 1995. године добио зелено светло од Запада, да у две злочиначко-терористичке акције "Бљесак" и "Олуја" почисти преко 300.000 Срба из Западне Славоније, Баније, Кордуна, Лике и Северне Далмације. Тиме је остварен Тисућљетни сан многих Хрвата, јер не само да су добили међународно признату државу, већ и етнички и верски чисту, са преко 95 процената.
Биланс прогнаних Срба током 1990-их година иде и преко 600.000 са подручја авнојевске Хрватске ...
Потоње године у 21. веку нису се много промениле од Туђманове владавине. Оно што медији лицемерно називају инциденти, односно психо-физички напади и вређања хрватских хулигана према Србима (углавном децу) може се сврстати у једну велику базу података и по потреби извадити извештаји на годишњем, па чак и месечном нивоу. Такође и напади на православне свештенике, имовину СПЦ не престају. Увредљиви графити и разне друге непримерене радње већ деценијама раде "непознати" починиоци. Министарство унутрашњих послова даје лицемерна објашњења, а евентуалним подизањем оптужница, тужилаштво и судије срамо малне казне.
Заправо Туђманова заоставштина је таква да су Срби и даље грађани III реда, који чак и код лево-оријентисаних Хрвата имају статус: реметилачки фактор.
Кампања Самосталне Демократске Српске Странке (СДСС) коју и ове године предводе ХДЗ-ови пулени: Милорад Пуповац, Борис Милошевић, Војислав Станимировић има философски слоган: "Хрватска треба Србе"... Наредних дана по освањавању оваквих плаката на билбордима, уследила је права шовинистичка хистерија од Вуковара до Дубровника код екстремиста, док су равнодушни Хрвати својим ћутањем то одобравали.
Зато ја постављам питање за размишљање: "Требају ли Срби (овакву) Хрватску?!".
Томислав Б. Ковач
03.04.2024.