Међутим, у оба та случаја постоји и друга страна приче. Она страна која се прећуткује, јер није од користи за Трибунал и иницијаторе овог правосудног чудовишта. Зато  ћемо ми у случају Сарајева да се посветимо само тој другој страни. У противном нема целовите слике о главном граду БиХ током оружаних сукоба 1992-1995. При томе и даље смо свесни хипотеке да су Срби муслиманима криви за све што немају, а хтели би да имају. Почевши од властитог идентитета и порекла.

Захваљујући једностраном извештавању и веома успешним медијским манипулацијама јавност је током рата имала лажну слику о Сарајеву. Томе су, бар у Србији, допринеле и многе политичке странке и невладине организације којима је ласкало што тиме служе туђину. У свету је због Сарајева владала општа хистерија против свега што је српско.
 

Прва прича

Или шта се знало, а шта није о блокади града

Демографски подаци о становништву су углавном познати. Муслимани имају већину, али ту је око 160.000 Срба и 56.000 Југословена, опет претежно Срба. Мање је познато да се под управом Срба налазио већи део територије од територије коју су држали муслимани.

Намерно, или случајно, прећуткивана је изузетно значајна, а за даље догађаје можда и пресудна чињеница да се у окружењу, или на ободу града Сарајева налази 105 етнички чисто српских села и да су Срби, од памтивека староседеоци тих села, на све начине покушавали током рата да заштите своје породице и имања од веома честих муслиманских продора на српска подручја и покоља до којих је увек при тим упадима долазило.

Стравични масакри Срба извршени првих ратних месеци 1992. у селима Граховиште, Пофалићи, Касатићи, Миље, Ледићи, Чемерно, Кртине, Горња Пријесница, Тошићи, Млини и још десетак  других села, дигло је на ноге мештане не само српских села Сарајева, већ знатно ширег околног подручја. Унпрофор ни тада ни током целог рата није ништа предузео да заштити српска села од муслиманских злочина. Срби су, уверени у чињеницу да се силник само силом може зауставити, успели да током лета организују и изграде линије веома ефикасне одбране.

Тако је спречавање покоља цивилног српског становништва претворено, извртањем чињеница, у први од неколико злочина за које су Срби окривљени. То је тзв. блокада града. Од када су Срби онемогућили муслимане да упадају, пале и разарају, медијски је вешто исконструисана и лансирана теза о блокади Сарајева и хуманитарној катастрофи. Злочини над Србима и неопходност одбране српског становништва нису ни помињани.  Ангажован је и Савет безбедности ОУН који је донео неколико резолуција о Сарајеву. Србима је постављен ултимативан захтев да дозволе слободно кретање муслиманима, њихових војника и полицајаца, значи онима који су извршили поменуте покоље. Да је чињеница о угрожености 105 српских села и више десетина хиљада људи дата у јавност можда би и однос јавности према Србима и Сарајеву био праведнији.

За „деблокаду“ Сарајева ангажована је ткз. Армија Босне и Херцеговине која је, углавном илегално, добијала обилну помоћ од исламских и не само исламских држава. У тим активностима и прикривању забрањеног наоружавања муслимана увелико је била ангажована и администрације САД, али и владе неких других држава. Међутим, испоставило се да ткз. Армија БиХ није у стању да савлада српску одбрану. Од почетка оружаних сукоба до краја августа 1995. муслимани су извршили седам жестоких напада и покушаја продора кроз српска села, али без успеха и уз катастрофалне људске губитке.

Егзодус Срба из Сарајева 1996.

На крају, Армији БиХ отворено се придружио и НАТО нападом 225 авиона из база у Италији 30. августа 1995. године у 02:05 часова. Том приликом су на српски део града и линије српске одбране изручили преко шесто бомби и ракетних пројектила. Све је сихронизовано са нападом пешадије и мото-механизованих јединица Армије БиХ. Активности НАТО снага трајале су до 16. септембра 1995. Највише су страдала насеља и општине Илиџа, Пале, Вогошћа, Хаџићи, Рајловац, Грбавица... Међутим, ни то није било довољно да се савлада  српска одбрана.

Након непуна три месеца од окончања НАТО агресије на Републику Српску, у недостатку решења силом, уследио је Дејтон, а тиме и бездушан изгон Срба из Сарајева. Многи су са собом у неизвесност понели и посмртне остатке својих покојника. Сарајево, град у сред Европе, уз издашну помоћ САД и Нато савеза припао је светим ратницима ислама. Изузетак су две периферне општине: Пале и Трново.

Друга прича

То је сурова, али истинита, прича о судбини мештана српске националности којима је, без обзира на пол, занимање, или узраст, било забрањено да напусте муслимански део града. Та забрана се није односила на остале етничке групе, Јевреје, Словенце или Хрвате и они су без сметњи и под заштитом међународних организација 1992. године изашли из Сарајева.

У то време се сарајевским Србима - у присуству истих представника тзв. међународне заједнице, невладиних и, наводно, хуманитарних  организација - догађало све што се данас догађа у Судану, Јемену, Ираку или Либији, и што је у Европи одавно заборављено. Забрана напуштања града је грађане српске националности претворила у етничке таоце и мала је разлика између њихове судбине и судбине Јевреја у окупираној Европи током Другог светског рата. За пљачке, хапшења, силовања и убијања Срба нико у Сарајеву није сносио одговорност.

Узалудан је био „Апел мирољубивој светској јавности за спас заточених Срба у Сарајеву“, упућен 13. јула 1992. године  од стране грађана и друштвено-политичких организација српских општина Рајловац, Вогошћа, Центар Сарајево, Ново Сарајево, Илиџа и Илијаш. Одзива у свету на овај вапај није било. Представници међународне заједнице су окретали главу. Били су неми и глуви. Својим ћутањем постали су саучесници у злочину над српским становништвом. И више од тога, кад год им се пружила прилика, оптуживали су Србе за сва зла која су се догађала у овом граду.

Као да нема значаја што се у муслиманском делу града налазе 123 концетрациона логора са десетинама хиљада трајних или повремених затвореника и стотинама убијених логораша. Масовне или појединачне - чешће прикривене него јавне -  егзекуције лица српске националности су биле свакодневна појава. Услед тога је чак и у најужем градском језгру после рата ексхумиран велики број масовних гробница.

Навешћемо неколико карактеристичних и драстичних случајева. По многим претпоставкама две највече масовне гробнице су река Миљацка и бездан „Казани“ на Требевићу. Још се не зна колико је стотина убијених Срба бачено у бездан „Казани“ или у таласе  Миљацке.  То ће за сарајевске Србе остати болна тајна за сва времена. На сеоском гробљу у српском селу Чемерно ексумирана је масовна гробница у којој су пронађени посмртни остаци 20 тела. На градском гробљу „Лав“, на градском сметишту и на другим локацијама ти послови, услед недостатка средстава, још нису приведени крају.

До сада су на градском гробљу „Лав“ откривене само три масовне гробнице које се налазе на парцелама означеним бројевима „31“ и „3-1“, а уз њих и на неком нејасно означеном месту, где су ексхумирана 93 тела. У селу Кртине у масовној гробници је ексхумирани пет тела, на Добрињи исти број тела, Граховишту шест тела, Јаворској Коси дванаест тела... Већина ексхумираних тела је идентификована и достојанствено сахрањена. Сви ексхумирани, без изузетка, су грађани српске националности. Многи од њих убијени су хладним оружјем, ножем или батинама. Локације многих масовних гробница су још увек тајна, а у међувремену се трага и за, поред поменутих 7.115 убијених, најмање 610 из овог града током рата  несталих Срба.

Нестајање Срба у Сарајеву: 1961, 1991, 2013.

За разлику од муслиманског, у српском делу Сарајева није било етничких талаца, ни концетрационих логора ни егзекуција над муслиманима ни масовних гробница. Српске власти су поштовале међународне конвенције о заштити цивилног становништва и, супротно понашању муслимана, свима дозволиле да оду са подручја оружаних сукоба. Муслимани су, наравно, то искористили и напустили српски део града. Исто су учинили и многи Срби. 

Међутим, извртањем чињеница, медијским обманама и вештим конструкцијама Тужилаштва Хашког Трибунало хумани поступци српских власти окарактерисани су као етничко чишћење. На другој страни принудно задржани Срби, таоци и логораши, жртве силовања и физичког злостављања, па чак и убијени, били су доказ мелтиетничког и мултикултурног муслиманског Сарајева. На жалост, обим овог написа не омогућава ни кратак осврт на проблематику гранатирања и легитимних циљева, или снајперских активноси, логора и јавних кућа, понашања Унпрофора...

Ову причу о Сарајеву завршићемо подсећањем и на још једну јавности мање познату и невероватну, али неспорну, чињеницу.

Муслимани су само у првој ратној години у овом граду убили више Срба него што су их убили фашисти за време немачке окупације током Другог светског рата.

У том погледу Алија Изетбеговић је увелико надмашио свог по злу познатог претходника Анту Павелића.

Током рата 1992-1995. год. за осам месеци, од маја закључно са децембром 1992. године, убијено је најмањe 3.680 лица српске националности. Али, нове ексхумације доносе и нова сазнања и та бројка се мења. Број жртава се повећава, а број несталих се смањује.
 

Аутор: Миливоје Иванишевић
Институт за истраживање
српских страдања у 20. вијеку
Извор: Лист Печат
Објављено: 25.04.2015.