Убиство Младена Мркића у Вуковару 31. јула 1991. године - www.zlocininadsrbima.com
Оцените нам овај чланак:

5. мај 2015.


Убиство Младена Мркића у Вуковару 31. јула 1991. године


СРПСКЕ ЖРТВЕ ВУКОВАРА 1991

Стеван Инић - Јован Јаковљевић

Љубан Вучинић - Младен Мркић

Жељко Паић - Брачни пар Врачарић

Ана Лукић Маљевац - Даринка Грујић

 

Када синови и супруге српских жртава, на основу чијих исповести пишемо овај серијал чији, ево, већ четврти наставак читате, покушају да објасне неке догађаје из лета 1991. године, да пронађу разлоге због чега се нешто десило баш тако, баш тога дана, баш на одређеном месту и баш њима, увек као да се у њиховој души појави некаква празнина, некакво бестежинско стање свести, агонија и ново магновење и одговор увек вуде исти. Њихови очеви и мужеви то ничим нису заслужили.

Радмила Мркић, чији муж Младен је отет и убијен 31. јула 1991. већ 21 годину бори се да пронађе његово тело и да га достојно сахрани. Уморна од трагања, празних обећања и понављања своје приче, тешко се одлучила да говори. Разумљиво, јер није лако увек изнова проживљавати дан када је остала без свог животног сапутника.
- Мој муж Младен Мркић рођен је у Херцеговини и у Сарајеву је завршио Пољопривредни факултет. Када смо се упознали радио је у Жупањи, а затим је прешао у вуковарски ВУПИК и врло брзо био постављен за директора Кооперације где је радио више од 15 година. Мислим да је био јако коректан, да је био цењен у Вуковару, да је имао пуно пријатеља и помогао је коме је год могао. То што се њему догодило мислим да није заслужио, а када је убијен сви су се повукли и сви су га тако брзо заборавили, каже госпођа Рада борећи се са сузама.

 

 

 

ВРАТИО СЕ СА КОЛЕГАМА
 

Тог кобног дана њен супруг враћао се кући с посла у друштву двоје колега са којима је заједно радио. Није ни слутио да ће то бити његов последњи радни дан.
- Мој супруг је тај дан (среда, 31. јул 1991. оп. а.) радио и око 15 часова враћао се кући, ушао у самопослугу, узео хлеб и млеко, а када је изашао дочекала су га два аутомобила без регистрација и шест припадника ЗНГ-а. Након дужег објашњавања присилили су га да уђе у ауто и одвезли су га до Народне одбране и од тада му се губи сваки траг. Тако да не могу да кажем како је он нестао, он је ухапшен и после тога је убијен. Са посла је ишао са једним својим колегом и још једном колегиницом која је радила у ВУПИК-у. Њих двоје дошли су с њим до зграде.

Ја сам тај дан, око пола шест дошла из Обудовца, видела сам да га нема па сам звала његове колеге да их питам где је. Они су ми рекли да је он дошао до зграде и да је свратио у послугу.  Отишла сам тамо и у послузи су ми рекли да је узео хлеб и млеко који сам ја и нашла на банкини у две папирнате кесе на којима је писало Мркић Младен. Он је то оставио и мени је то био довољан сигнал и знак.

Одмах сам отишла у полицију и они су ме упутили да одем код господина Мерчепа јер, рекли су, полиција долази са налогом ако некога треба да хапси, а они такав налог нису имали нити су требали хапсити мога мужа. Када сам дошла у зградз Народне одбране, они су ми исто тако рекли да они никога не хапсе и ја сам ту целу ноћ ходала...ту је госпођа Мркић застала и у њеним очима појавиле су се сузе....од полиције до Народне одбране и куће и око поноћи... било је јако велико невреме и ја сам се склонила у ходнику Народне одбране и тада су дошла тројица људи од којих сам двојицу познавала. Трећи је био неки Црногорац. Тај који је радио у ВУПИК-у рекао је; „Ову жену избаците ван!“ Одговорила сам му да ја за њега нисам жена, него госпођа и да ме нико не мора избацивати, да ћу ја изаћи сама. Изашла сам напоље и отишла пред општину....сузе опет....Код сваког прозора од подрума сам застајала и дозивала.


Овде је госпођа Мркић скоро одустала од даље приче јер била је видно узбуђена и потресена. Предложили смо јој да ту станемо и да више не причамо о том дану али она је одлучила да настави.
- Било је велико невреме и много је грана било разбацаних посвуда. Видела сам да је иза сваког дрвета стајао по један зенга са кабаницом, а ја сам имала кишобран који ми се покидао, јер је била јако велика олуја. Када сам пришла близу полиције један младић је истрчао. Био је полицајац, загрлио ме и рекао ми је да ту нисам смела долазити јер је ту зона, ко наиђе да га они могу и убити. Ту се није смело ходати.

 

Поново сам дошла у полицију и онда су ме упутили кући и тако сам и дошла кући. Мислим да је и та киша и то невреме... да су плакали за мојим мужем...да је небо плакало заједно са мном..., говорила је кроз сузе и поново је застала да се прибере.
 

 

 

 


ТУЂМАН, ВЕКИЋ, ШЕКС...

Рада Мркић била је толико упорна у настојању да пронађе свог мужа па је чак успела да дође до телефонског броја самог председника Туђмана који је био веома изненађен оним што је од ње чуо, а можда и више чињеницом што је она имала његов број.
- Након 12 дана сам путем телефона контактирала председника Туђмана и када сам му рекла шта се све догађа у Вуковару он је био јако љут и спојио ме са господином Векићем. Векић ми је рекао да ће мој муж већ у току дана бити пуштен али то се није догодило. Истог дана сам звала и Шекса. Он је био у Осијеку и њему сам рекла да је мој муж ухапшен и молила га да ми помогне ако је у Осијеку да га пусте из затвора. Када сам му рекла име и презиме он је ваљда помислио да је мој муж Хрват. Рекао је; „Госпођо па ми наше људе одмах пуштамо, што сте чекали дванаест дана? Што се нисте одмах јавили?“

А ја сам му рекла да мој муж није Хрват него Србин и он ми је одмах спустио слушалицу. После тога сам одлазила и у Београд код потпредседника Костића. Ја и Сања Скелеџија смо тамо с њим причали и изнели му све, колико је Срба ухапшено. Набројала сам му Саву Дамјановића, који је радио у болници, Скелеџију Владу, Славка Мирјанића и још неке људе и онда је он нама рекао да је најбоље да пишемо председнику Стјепану Месићу јер је он онда био председник Председништва Југославије и ми смо њему написали писмо које је он примио, али нам никада није одговорио.

Када је постао председник Хрватске, Смиља и ја (Смиља је супруга убијеног Саве Дамјановића оп.а.) смо му поново писале и мени је стигао кратак одговор, а мислим да Смиља није ни добила одговор, како је он то упутио на господина Кирина, али је тих дана Кирин смењен са дужности министра. Дошла је полиција из Винковаца или из Осијека, више и не знам, обавили су са мном разговор и на томе се све слегло. То је било за време првог мандата председника Месића.


1991. госпођа Мркић контактирала је и са познатим адвокатом Силвијем Дегеном и када му је испричала своју причу он јој је рекао; „Јао госпођо, бојим се да су вашег мужа убили.“
- То ми је била прва реч и прва спознаја да су зенге убијале људе. До тада нисам могла ни да помислим да неко некога може убити, каже госпођа Радмила.

 

 

 


ЈОСИПОВИЋ И ТАДИЋ БИЛИ И ОТИШЛИ...

Када су председници Јосиповић и Тадић били у Вуковару 5. октобра 2010. године на састанку, заједно са још четворо чланова Удружења српских цивилних жртава „Про-тив заборава“ била је и она. Сви су изнели своје приче, а Радмила Мркић је у својој причи нагласила да су српски цивили хапшени пре ратних дејстава у Вуковару.
- После тога су говорили оба председника и премијерка Косор и сви су они рекли да ни један злочин неће остати некажњен али то се тако обећа и на томе остане. Немамо више никаквих повратних информација.
Чланови Удружења „Против заборава“ редовно одржавају контакте са комисијама за нестале у Србији и у Хрватској. 25. маја ове године, са још четири члана удружења госпођа Мркић била је поново код председника Јосиповића који их је примио и који је, како каже, био јако коректан али до данас од њега нису добили никакве повратне информације.


- Када након таквих састанка дођем кући и када разговарам са мојим пријатељицама које су такође изгубиле мужеве, дођемо до закључка да би можда боље било да нигде не идемо и да ништа не радимо, да ништа не говоримо, јер ми које смо одлазиле на све те састанке и које смо причале о тим нашим тешким моментима и мукама кроз које пролазимо већ 21 годину, нисмо пронашли своје мужеве, а они који нису одлазили или су ћутали сви су пронашли своје и сви су већ идентификовани и сахрањени. Мислим да је можда боље ћутати али из поштовања према мом мужу ја то не могу и зато сам толико упорна и идем даље, каже на крају госпођа Мркић.

 

 


ИЗ ДРУГИХ ИЗВОРА...

О отмицама и убиствима вуковарских Срба писали су и хрватски новинари. Један од њих је и Осјечанин Драго Хедл, који је због тога имао бројне неугодности. У тексту под називом „Више од (домовинског) рата“ Хедл се дотакао и случаја Мркић. Преносимо део.
„Међу нестанцима вуковарских Срба, за које се одговорнима држи Томислав Мерчеп, најзагонетнији су они Младена Мркића и Саве Дамјановића. Мркић је био директор ВУПИК-ове Кооперације и, супротно тврдњама Мерчепа, није био политички ангажован. Нестао је 31. јула 1991., на повратку с посла, између 14,30 и 15 часова надомак зграде у којој је становао, у Гундулићевој улици у Вуковару, пресрела су га четворица припадника ЗНГ-а, кратко с њим разговарали и потом га угурали у аутомобил без регистрационих ознака.

Његова супруга Рада нестанак је пријавила само неколико сати иза тога. Обратила се МУП-у, а тамо су јој рекли да они никога не приводе, а после је отишла и код Мерчепа у Секретаријат за народну одбрану.
"Мерчеп је био неприродно љубазан, ословљавао ме с 'Радице', нудио ме соком. Рекао је да о нестанку Младена не зна ништа, а након неколико дана, кад сам се поновно дошла распитати, одговорио је да има информацију како је мој муж одведен у Трпињу.“



Рада Мркић била је упорна у потрази за својим мужем. Успела је сазнати чак и директни телефонски број Фрање Туђмана, па му се почетком августа 1991. и обратила. Туђман је био забезекнут кад га је добила, питао је одакле јој број, а кад му је рекла због чега га треба, он је разговор преусмерио на министра унутрашњих послова Ивана Векића. Векић јој је тада, тврди Рада Мркић, обећао како ће њен муж бити пуштен још истога дана. До данас ништа не зна но његовој судбини.


У мају 1991. „Слободни тједник“ је објавио попис "опасних вуковарских Срба", а на том попису име Младена Мркића налазило се на петом месту. Тај је лист и иначе био познат по различитим пописима "четничких група", а многима од особа, које је у том контексту објавио „Слободни тједник“, након тога губио се траг“, писао је Хедл.     

 

 

                               
Славко Бубало
Извор бр. 45
јул 2012.


РАТ И ЗЛОЧИНИ НАД СРБИМА У ХРВАТСКОЈ 1990-их ГОДИНА

Вуковар - Госпић - Бљесак - Олуја - Грубори - Медачки џеп - Сисак - Миљевачки плато - Масленица

Породица Зец - Паулин Двор - Породица Рокнић - Породица Олујић - Божићни УставКорански мост

Караџићево - Логор Лора - Плитвице - Логор Рибарска колиба - Осијек  - Афера Шпегељ - Максимир

Задар - Бјеловар - Откос - Удбина - Слободан Зуровац - Логор Керестинец - Пакрачка пољана

Вариводе - Дан устанка - Борово Село - Јесење Кише

 




Посећено је: 1476  пута
Број гласова: 5







Прочитајте још текстова од истог аутора:

Случај Месић: Меморија треба само ако лажете
Објављено: 8. februar 2017.     Има 633 прегледа и 10 гласова.

Славе Туђмана, али многе његове речи су заборавили
Објављено: 23. januar 2017.     Има 718 прегледа и 5 гласова.

Интервју са Милошем Ковићем: Наша историја је наш ресурс
Објављено: 11. novembar 2016.     Има 735 прегледа и 0 гласова.

Комбинат Борово: Обували целу СФРЈ, а сад сиромаси
Објављено: 14. april 2016.     Има 745 прегледа и 5 гласова.

Ћутање не значи увек одобравање, али...
Објављено: 2. oktobar 2016.     Има 746 прегледа и 5 гласова.




















Skip Navigation Links