Међународно признање Републике Хрватске било је топ тема свих информатиних емисија на јавним медијима у држави. По обичају истицана је велика улога покојног председника Туђмана који је вештим вођењем искористио за Хрватску повољан развој међународних односа и изборио њену самосталност уз међународно признање. Узгред је помињана и 19. годишњица од завршетка мирне реинтеграције источне Славоније, Барање и западног Срема у државно-правни систем Хрватске и опет је истицана мудра Туђманова политика.

И док Туђмана славе на сваком кораку мало је оних који у први план стављају сасвим одређене и врло јасне поруке које је први хрватски председник изрекао када је “возом мира” први пут ушао у Вуковар након што му је УНТАЕС и формално предао власт над реинтегисаним простором.

Већ на почетку тог чувеног говора Туђман је Хрвате и Србе позвао да “пре свега буду хришћани, да знају праштати, да знају не само молити него и стварати нови живот”.

“Одмах на почетку бих подсјетио - побједник који не зна праштати тај сије клице нових раздора и будућих зала, а хрватски народ то не жели” - усврдио је и упозорио Туђман у Вуковару.

Успоређујући Вуковар са Хирошимом усред Европе Туђман је цитирајући речи премијера Златка Матеше рекао “како ће то бити лакше пребродити и Вуковар поново изградити у материјалном смислу, али да ће бити тешко свладати Хирошиму у нашој свијести, у нашем сјећању. Али нам, ево, и у име Божјих закона, и у име људске разборитости ништа друго не преостаје него прегнути на томе да што прије премостимо, што прије заборавимо” - рекао је тада Туђман.

Туђман се тада посебно захвалио прелазном управнику области америчком генералу Жаку П. Клајну на свему што је учинио у сарадњи са хрватском Владом, са домаћим српским становништвом које је, како је рекао, дошло до закључка да је хрватска земља његова домовина и да је овде и његова судбина.

“Постигли смо то да смо се приближили крају мирне интеграције хрватског Подунавља у уставноправни поредак Хрватске, да смо стигли до тога стања да сви ми заједно, Хрвати, Срби, Мађари, Русини и сви остали, можемо сада градити свој живот у интересу својих опћина, градова, жупанија, читаве државе. Овдје су, осим представника хрватске власти, и представници културних, знанствених и других јавних институција, такођер спремни да се заузму за то” - рекао је Туђман и упозорио.

“Као што знате екстремиста има посвуда, али је ствар разборитих људи да их онемогуће у интересу већине, у интересу људске и божанске љубави, у интересу тога да не допустимо више зло какво смо пребољели, какво смо преживјели.”

Туђман је позвао све да раде на политици помирења и да од такве политике не сме бити искакања.

“И ви из Владе, и ви жупани схватите да нам је досљедно проводити ту политику помирења, мира, стварање увјета за суживот. И не може бити никаквих искакања из такве политике, јер онај тко не примјењује такву политику, тај и није у складу с опћим хрватским државним интересима, па према томе ни с интересима сваког појединца овдје и у читавој држави".

Посебно је подвукао да Хрватска такву политику не проводи под притиском ни Европе, ни Америке, него зато што жели дати сва грађанска, етничка права свим Србима који желе остати, који признају Хрватску.

“И не желимо наносити неправду вама, желимо дати пуну равноправност, али очекујемо и пуну лојалност према хрватској држави.”

Заиста, овим његовим речима нико разуман нема шта да приговори, али се може оправдано поставити питање: Због чега још увек нема ни помирења, ни поверења између Срба и Хрвата? Да ли су за то криви Срби који су остали да живе у Хрватској, већински народ или сви помало? Треба рећи да су са своје стране Срби, све и да то у почетку и нису хтели, ипак прихватили Хрватску као своју државу, прихватили њен правни и уставни поредак, према држави испуњавају све своје обавезе, за своје интересе боре се легитимним политичким средствима преко својих политичких представника и кроз институције система. То је неоспорна чињеница као што је чињеница и то да су све хрватске владе, с изузетком оне Санадерове, покушавале да смање ниво права која је Србима омогућила администрација председника Туђмана. Србима су права оспоравана и институционално и ванинституционално, оспоравају их и даље и државни службеници, али и улица.

Једино чега су се готово сви хрватски политичари доследно придржавали када је Туђман у питању су следеће његове речи: „Хрватска ће из хуманитарних разлога рјешавати појединачно питање и оних Срба који су избјегли из Хрватске, успркос томе што сам их ја особно као предсједник државе позивао да остану, па су отишли. Ми ћемо појединачно рјешавати да се могу појединачно, из хуманитарних разлога, сједињавања обитељи, итд., вратити у Хрватску. Али, разумије се, не може бити говора да се свих 150 или 200 тисућа врате, па да поновно имамо раздор и рат. И на то нас не може присилити нитко на свијету."

Праштање, помирење и мањинска права још увек нису дошли на ред. Зато не би било лоше да се сем пригодничарских порука како је мирна реинтеграција истока Хрватске најуспешнијa мисија УН-а захваљујући којој је Хрватска заокружила своје државне границе чују и друге поруке које је “влаком мира” са собом донео председник Туђман.

“За локално српско пучанство “Влак” значи успоставу повјерења, јамство свих њихових грађанских и етничких права. Јасно, под увјетом да доиста прихвате хрватску државу као своју домовину и да онемогуће оне екстремисте који то ремете”.

Да ли данас неко може да каже да у Хрватској још увек постоје српски екстремисти или бити екстремиста значи усудити се питати чак и то чему служи “За дом спремни” у Јасеновцу и тражити да се таква срамотна порука са тог и са свих других места уклони?

Славко Бубало
Извор бр. 159
18.01.2017.