Саопштење уместо владе, скупштине и председништва за Дан ослобођења Вуковара - www.zlocininadsrbima.com

18. новембар 2014.


Саопштење уместо владе, скупштине и председништва за Дан ослобођења Вуковара


Деценије пролазе, у Србији се ћути на овај дан, 18. новембар. Нико неће реч једну да каже, камоли реченицу или не дај Боже неко саопштење. Мук који годинама сабласно обавија Андрићев венац бр. 1, Немањину бр. 11, Трг Николе Пашића бр. 13 у сред Београда... И када је парастос жртвама геноцидне акције "Олуја" 4. августа, они који нас "представљају" обично издају штура саопштења, дају постиђене и увијене изјаве, а камоли на овај Дан ослобођења Вуковара. Као да ми треба да се стидимо што су нас Они прогонили, а не обрнуто. Стидимо се што смо уопште тамо живели, радили, стварали, што су нам тамо остале колевке, гробови предака, куће, њиве и шљиве...

 

Нико не каже да треба да организујемо некакве прославе, ждерања, пијанке, за шта су наши министри, а богами и министарке, увек спремни. У Србији, већ деценијама нажалост нема разлога за славље, чак ни када ови робови у националним дресовима успеју да обезбеде неку медаљу. Све је то бацање прашине у очи и заваравање нас самих, да смо "успешни". Али, зашто се макар на овај дан не огласити и рећи истину. Казати поражавајуће статистичке бројке о убиствима Срба у Вуковару, злочинима над српским цивилима, како у самом рату, тако и пре ратних дешавања. Зашто је срамота упутити некакво писмо, протестну ноту суседној Хрватској, да њихово правосуђе извади из фиока оптужнице и кривичне пријаве које су поднете још пре 10 и више година, са свим потребним доказима? Да се покрену суђења, која би довела до разоткривања истине и да породице настрадалих вуковарксих Срба имају макар то право, право на истину о убиствима својих најмилијих. 

Зашто не смемо јавно да кажемо да су убиства Срба у Вуковару почела 1. маја 1991. године, читава три месеца пре почетка ратних окршаја хрватских паравојних формација са Југославенском Народном Армијом? Коме то смета? Кога ће то да угрози? Национална осећања већине грађана Хрватске ће бити повређена ако се каже да је убијени Стеван Инић био цивил, старац од 63 године, само зато што је био Србин, партизански првоборац и што је носио Хрватима омражену југославенску заставу са петокраком. Срби, поготово вуковарски, су и тада били опијени југославенством, верујући у идеале братства и јединства. Несрећног Стевана Инића у Бршадину тог дана, из пиштоља убија комшија Михајло Мијо Геленчир, припадник милитантне и проусташке странке ХДЗ, по директиви Томислава Мерчепа, локалног шерифа, господара живота и смрти од тог момента. Најтрагичније је то што је у хрватским медијима ово убиство оправдано лажима. Инић је представљен као сеоска пијандура и олош, који је провоцирао Геленчира, а овај се бранио, па се то убиство (гле чуда) десило у самоодбрани.

 

 

Друга српска жртва у Вуковару 1991. опет је био Србин, такође из Бршадина. Убијен је отац мале девојчице, Симо Поњевић 26. јуна 1991. године, "бивши" полицајац, радник СУП-а Вуковар. Он је наиме отишао из полиције, оног момента када је стигло наређење да морају носити на униформама шаховнице. Није му тако нешто пало на памет, већ се покупио и отишао. Знао је да у патроли може да "залута метак" и да га пошаље у вечна ловишта. Видевиши шта се дешава у држави, а како је Бршадин био прво српско село до хрватских села према Винковцима, он је био један од организатора одбране села. Није желео да се понови геноцид из НДХ. Знали су то његове "колеге" из Вуковара, па му је Мерчеп послао патролу да га ликвидирају наведеног дана.

Трећа жртва о којој се деценијама ћути је убијени Србин Јован Јаковљевић, пореклом из вуковарског села Негославци. Јаковљевића су убили рафалом из аутоматске пушке 29. јуна 1991. на кућном прагу. То је била освета "мерчеповаца" јер је Јаковљевић склонио спортско наоружање у посебан магацин из радње "Спорт", где је био стално запослен. То је био увод у невиђени пакао који је уследио у наредним недељама. Дневна штампа из СР Србије је долазила до 26. јуна 1991. после тога више нису дозвољавали. Наредних недеља кренуло се са појединачним чишћењем делова Вуковара и Борова Насеља. Фабрички гигант "Борово" је радио формално до 4. јула 1991. године, после тога је запоседнут од Мерчепових пиона. Ко се успео склонити из Вуковара до тог 5. јула 1991. успео је, после тога више није било могуће, осим ако вам лично Мерчеп не изда потврду или ако нисте толико имућни да платите ваш живот хиљадама немачких марака. О овоме исто мора да се ћути.

У Борову Насељу 4. јула 1991. започето је етничко чишћење Козарачке улице, једна од највећих боровских улица, насељена углавном дошљацима. Хрватски паравојници су упадали су незаконито српским цивилима у куће, пљачкали их, тукли, хапсили и одводили према дунавским обалама. Тамо су углавном убијани и лешеве су бацали у Дунав, који су недељама касније испливали од Сремске Митровице до Новог Сада. Опет половином јула 1991. пре самих ратних дешавања, мерчеповци које је предводио "генерал-бојник" Благо Задро, етничко чишћење је спроведено на "Буџаку" и "Кривој Бари" у Борову Насељу, све по истом сценарију као у Козарачкој улици. 

У Вуковару јесте постојала касарна ЈНА, али све до краја јула 1991. хрватски паравојници нису је дирали, а војници и официри ЈНА су се тешили како њих неће дирати. Но, преварили су се и то жестоко. Касарна је блокирана и нападнути су војници ЈНА који су ишли да однесу пошту. Дошло је до размене ватре, али нико није смртно настрадао у том нападу. Генералштаб ЈНА је морао да реагује и послао је у Загреб оштро упозорење, које њих није превише занимало. Јер они су рат и желели. Само тако је Хрватска могла бити етнички чиста. Ко не верује, нека погледа снимак са Јелачића трга из 1992. када Туђман држи говор. Могло би се рећи да је то један "газиместански говор" из комшилука. Али немојте то на глас рећи, морамо ћутати о томе.

 

Поред ових наведених српских цивила који су убијени пре рата, треба споменути и минирање српских локала у Вуковару. Почело је још 15 априла 1991. када је дигнута у ваздух кафана "Крајишник" на Сајмишту, наставило се 3. маја 1991. када је минирана кафана "Туфо" и ресторан "Сарајка" код Аутобуске станице. До дана данашњег није разјашњено зашто су ти локали дигнути у ваздух. Нама је то посве јасно, али хрватским и српским медијима ово спада у (јавну) тајну. У иностраним медијима, покренута је лавина лажи где је речено да Срби дижу хрватске локале "у зрак".

 

И тако, пролазе године, а српски државници ћуте. Ћуте, ћуте и опет ћуте, прече су им туђе жртве од наших.Уместо њих, ево нека се чује и наш глас.

 

 

Аутор: Томислав Ковач
18.11.2014.

 



РАТ И ЗЛОЧИНИ НАД СРБИМА У ХРВАТСКОЈ 1990-их ГОДИНА

Вуковар - Госпић - Бљесак - Олуја - Грубори - Медачки џеп - Сисак - Миљевачки плато

Породица Радосављевић - Бојан Весовић - Бјеловар - Плитвице - Паулин Двор - Масленица

Породица Зец  - Породица Рокнић - Породица Олујић - Божићни УставКорански мост

Караџићево - Логор Лора - Логор Рибарска колиба - Осијек  - Афера Шпегељ - Максимир

Задар - Откос - Оркан - Удбина - Слободан Зуровац - Логор Керестинец - Пакрачка пољана

Вариводе - Дан устанка - Борово Село - Књигоцид - Книн је пао у Београду - Јесење Кише

 







Оцените нам овај чланак:





Посећено је: 6997  пута
Број гласова: 170






Прочитајте још текстова од истог аутора:

Колинда као (ш)пијун англо-саксонске политике
Објављено: 3. septembar 2019.     Има 326 прегледа и 15 гласова.

Спортски резултати Салета Ђорђевића више нису битни
Објављено: 3. avgust 2019.     Има 695 прегледа и 30 гласова.

Аутошовинизам: Прича из Вуковара
Објављено: 28. novembar 2019.     Има 800 прегледа и 45 гласова.

Зашто им помажете? Да, баш ви! Зашто им помажете?!
Објављено: 15. maj 2016.     Има 1053 прегледа и 28 гласова.

Биланс хашке (не)правде
Објављено: 22. mart 2019.     Има 1103 прегледа и 20 гласова.




















Skip Navigation Links