Крајем XIV стољећа у срцу Балкана одиграле су се двије епске битке: Маричка (1371) и Косовска (1389) у којима су србски властелини покушали на рушевинама Друшановог царства да спријече продор исламских ратника које су предводили прво румелијски паша Лала Шахин, касније и турски султан Мурат.

Османлије су након тога наставили своје крваве походе ка Европи, јер су жељели све до Атлантика и Сјеверног мора да покоре и ставе под своју чизму. Истовремено да се не чују црквена звона, већ хоџа са минарета.

Готово све хрићанске државе на Балканском полуострву су биле покорене или у понижавајућем вазалном односу. Турци су према потчињеним народима спроводили невиђени терор и страховладу највиших размјера. Сваки турски паша или бег је имао неограничена права и био локални господар живота и смрти.

Имали су право прве брачне ноћи, отимали дјецу - Данак у крви, харачили трећину приноса... а свака погрешна ријеч неког Србина могла је резултовати одсјецањем главе на пању или набијањем на колац.

Илустрација Прве брачне ноћи

Мноштво Срба није се мирило са таквим начином "живота", већ је скупа са породицом одлазило у Панонију, или пак на крајњи сјеверо-запад Балкана, заправо на територију Хабзбуршке  монархије. Тако је већ 1533. године оформљена Војна Крајина која је имала посебан статус, под управом Бечког двора.

Они су били аустроугарски ратници који су морали да ратују за интересе германске царевине, превасходно са Турцима који су често вршили упаде и пљачкали, палили, рушили, уништавали све што се може.

Такво стање је било све до средине XIX стољећа, када је Ватикан увидио да Османско царство све више пропада, а истовремено су Срби са источне стране ријеке Дрине већ добили самосталности од Владе у Цариграду. Управо ослобађање православних Срба од турских завојевача уљевало велики страх код Римске курије, јер су процијенили ако би толико православаца остало на западу Балкана доносило би силне проблеме.

Мапа Војне Крајине

Зато је покренут монструозни пројекат покатоличавања Срба у земљама западно од ријеке Дрине, а јужно од ријеке Драве. Циљ је био да они у почетку промјене своју вјеру, а касније нацију. Тачније, знали су да ће покатоличени Срби постати уствари Хрвати. Јер Хрвата у то вријеме је било врло мало међу свим јужнославенским народима, углавном у Загорју, ријетко ван тог подручја.

Масовно су римокатолички свећеници слати у Херцеговину, Лику, Кордун, Банију, Славонију, Босну, Горске Котаре, Дубровачку Републику, Срем...

На прелому вијекова са XIX на XX ситуација је била таква да је било мноштво сушних година, поготово што тада нису техника и технологија напредовале, бар не код нас у смислу да је било шансе да се лако изграде системи за наводњавање. Тада су многе сиромашне породице и насеља добијале непристојне понуде, да пређу у католичку вјеру, а за узврат добиће храну да прехране породице.

Ту се дешава круцијална ствар. У богатим селима, о превјеравању нико није хтио ни да чује, јер они су били и у материјалном смислу богати (а јаки духовно и ментално врло снажни), јер су имали брашна, меса, масти и сл. од раније. Могли су да се прехране. Док сиромашним селима да не би дјеца скапавала од глади, јер зиме су биле хладне, вјетрови ледили крв у жилама... прихватали су да пређу у католичанство.

На тај начин број покатоличењака је из године у годину растао, да би почетком 1940-их година њихов број се мјерио милионима, јер су долазиле нове генерације. Они су постали љути борци за интерес Ватикана.

Није ни чудо то што је римски Папа априла 1941. године благосиљао стварање Независне Државе Хрватске, јер се очекивало да ће управо поглавник Анте Павелић и кардинал Алојзије Степинац извршити постављени задатак, а то је радикално смањење броја православних Срба на територији клеро-фашистичке НДХ.

Штавише, преко 1.300 католичких фратара би учествовало у геноциду над Србима и Јеврејима током Другог свјетског рата.

Покатоличавање Срба у Бос. Дубици 1941

Онима који су се мало више бавили тематиком генцида над Србима у НДХ сигурно је запало за око сљедећа ствар:

"На богато србско село у љето 1941. године ударили су комшије из сусједног села".

Овако нешто сам сретао у литератури која се бавила покољима у: Пребиловцима (Херцеговина), Драксенићу (Босна), Дивосело (Лика), Вељун (Кордун). Кусоње (Славонија)...итд.

Знао је Ватикан да неће сви Срби одмах да пређу у католичку вјеру, али су вјеровали и да ће ови који пређу бити њихови најљући борци, јер то су горштаци ратничке крви, а задојени су фашистичким млијеком (најгора комбинација).