О, Боже, нигдје јој краја.

Помоћ ми треба, а нема брата.

Даницу тражим, нигдје јој сјаја.

У овом грчу што срце стеже

и овом мраку неначетом,

никад овако и никад теже

плачем над родом и судбом клетом.

У овој земљи што бијаше наша

замрла свака је радост.

Од Свевишњег нигдје гласа,

просута нас куне младост.

Крај уклетог овог вијека

пожурио да нам суди,

свуд се кама чује звека,

више главе смрт нам гуди.

Чудно нешто слуте вране,

стално гачу, не престају.

Нема наде у боље дане,

а стаза нем жури крају.

Даница се сјајна скрила,

Влашићи се заклонили,

смртним ритмом бију била,

све је пусто у тој тмини.

На прагу змија заспала,

на крову сова хуче,

свака нам радост нестала,

исто нам сутра и јуче.

Корозија гризе рало,

празне њиве несијане,

све у болни јаук стало

црна тама смијени дане.

Овој тмини нигдје краја,

без зеница тумарамо,

остасмо без завичаја,

коме, Боже припадамо?

Паучина пала по кандилу,

већ одавно тамјан не мирише,

ко ће ову зауставит´ силу,

куд год прође границе нам брише.

Племе моје свуд се распрштало

нико више скупит´ га не може,

нијемо ћути напуштено рало,

ко смо, шта смо, о, кажи нам Боже?

Просуте младости ране

машу нам ручице бијеле,

тијела нам гавране хране,

о, Боже куда нас селе?

Очне дупље зјапе празне,

у ђердан нам нижу зјене,

има л´, Боже, веће казне –

звијезде наше погашене?

Нико нам не вида ране,

нико да пружи лијек,

нит´ зоре има да сване

уклет нам овај вијек.

Данице сјајна, баци нам зраку,

покажи стазу у избављење,

нестаје рода у овом мраку –

са леђа скини лажи нам бреме.

Гроб је празан у даљини,

мајка сина носи кости,

никог нема у овој тмини

сем џелата без милости.

Мајка сина носи кости –

отац родне земље грумен,

овом вијеку никад дости

крви наше гледат´ румен.

Мрак и тама, тама и мрак,

а нигдје зоре да плави.

Издржи, роде, остани јак

заст´о на Дрини и Сави.

Туђа је она обала друга,

а још дјетињатва чува нам барке,

у чаши чемер у срцу туга –

а тол´ке жеље осташе жарке.

Загрми громом, Илија,

Дрину пресуши, обале сравни,

огњишта празна, проклета авлија,

куне нас вјера и преци славни.

Свети Саво, огласи се,

помири браћу завађену,

не види нам око више –

сребрен уштап, нити мијену.

За радост нам више не зна душа,

обавијени и тамом и тугом,

одбачени као оскоруша –

додијељени неком роду другом.

Издржи роде, остани јак

сачувај вјеру, још имаш то!

нека те бије мемла и мрак

не може веће снаћи нас зло....

Написала: Зорка ЧОРДАШЕВИЋ
Сребрни Орфеј 1998. (ФФМ)