Младен Мркић - www.zlocininadsrbima.com


Оцените нам овај чланак:

Време: Ратови у СФРЈ

Област: Источна Славонија


Младен Мркић



СРПСКЕ ЖРТВЕ ВУКОВАРА 1991

Стеван Инић - Јован Јаковљевић

Љубан Вучинић - Младен Мркић

Жељко Паић - Брачни пар Врачарић

Ана Лукић Маљевац - Даринка Грујић

 

Младен Мркић (1950-1991) је једна од бројних жртава Томислава Мерчепа, господара живота и смрти у Вуковару током пролећа и лета 1991. године. Младен Мркић је инжењер агрономије, савестан радник и добар човек, који није имао непријатеље.

На дан почетка ратних сукоба  између хрватских паравојника и ЈНА 31. јула 1991. губи му се сваки траг. Претпоставља се да је убијен на дунавским обалама и "послат" за Србију.

Његова супруга Радмила Мркић покушава већ годинама да нађе неки траг о његовом нестанку, убиству и злочинцима који су то урадили. До сада је добијала само обећања, чак и од највиших државних функционера Србије и Хрватске, и бивше СФРЈ.

 

 

ПРЕТХОДНИЦА

СФР Југославија је била федеративна држава састављена од 6 република(СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија). И Југославија и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живели у СФРЈ . Друштвено-економско уређење СФРЈ је био социјализам. Устав Југославије од 1974. године донео је децентрализацију СФРЈ , која је касније омогућила сепаратистичким снагама у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији СФРЈ , а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат. Крајем 1989. године, Скупштина СФРЈ доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замењује вишепартијск систем. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.

Крајем јануара 1990. године долази до распада Савеза Комуниста Југославије, на чувеном 14. конгресу СКЈ у Београду, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе СФРЈ. Словеначка делегација напушта заседање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен з питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је после 45 година прекинута владавина комуниста у СФРЈ.

 


Ситуација у СР Хрватској

Након одржаних вишестраначких избора у СР Хрватској 22. априла 1990. године у Хрватској је победила странка ХДЗ која је у свом политичком програму јасно истицала жељу за независности тј. одвајање СР Хрватске од СФРЈ. У целој СР Хрватској владала је велика еуфорија због победе ХДЗ на изборима, а након тога све чешће су се могле јавно видети слике усташких злочинаца (Анте Павелића, Алојзије Степинац, Вјекослав Лубурић ...), усташки поздрави и чути усташке песме. Србима у СР Хрватској је то будило аветна сећања на прогоне и геноцид из времена НДХ.

Већ у пролеће странка ХДЗ и Фрањо Туђман су преузели контролу над полицијом, медијима, Тужилаштвом и државном управом. Српски кадови из полиције су очишћени у пролеће 1990. одмах по преузимању власти, тако што су нереди на Максимиру (загребачком стадиону), између фудбалских навијача НК Динамо и ФК Црвене звезде злоупотребљени и искориштени у пропагандне сврхе са антисрпским предзнаком. Тако је кренуо медијски рат против свега што је српско и југославенско. Власт СР Хрватске у Загребу, је током лета донела одлуку да формира себи и оружане снаге. Октобра и новембра 1990. године у СР Хрватску илегално увезена велика количина наоружања за потребе резервног састава полиције, чланова ХДЗ и ХОС. Ту акцију су водили Мартин Шпегељ и Јосип Бољковац, министри у тадашњој влади Хрватске. Контраобвештајна служба ЈНА је снимила филм о овом подухвату на војном полигону ЈНА у Гакову октобра 1990. године, а 27. јануара 1991. то и објавио на ТВ Београд. Дана 22. децембра 1990. у Сабору је свечано проглашен "Божићни Устав", којим су Срби изгубили деценијску конститутивност, а Хрватска избацила назив "социјалистичка" из свог назива.

Од маја 1990. године ситуација у СР Хрватској се из дана у дан погоршавала и Срби су били страховито уплашени за своју личну сигурност и своје имовине. Редовно су се могли видети и усташки графити, пароле, плакати, а велики број Срба је преко телефона добијао претње да морају да се иселе из својих кућа и оду у СР Србију. Добијали су чак и претећа писма у којима је стајао потпис "ХДЗ". Овакве претње су добијали чак и Хрвати који су били у брачној заједници са Србима... Срби у Хрватској су добијали отказе на послу, а чак су им и деца психо-физички малтретирана у школама. У скоро свим насљеима где су Хрвати имали апсолутну или релативну већину постојали су одређни чланови странке ХДЗ који су имали задатак да пазе на кретање својих комшија Срба (шпијунажа).

 

 

Ситуација у Вуковару

Вуковар је град који се налази на граници између западног Срема и источне Славоније, односно на ушћу реке Вуке у Дунав, где постоји лука. Надморска висина града је 108 метара.

Први трагови цивилизације у овом крају били су још у праисторијском добу (неолит). Овај крај су насељавали Илири и Келти, а касније и Римљани, који су градили камене путеве, исушивали мочваре, развијали трговину... Касније, у 6. веку у ове крајеве долазе Јужни Славени, који су касније у 10. веку били под снажним утицајем Угара, због ратова и жеље да се овлада овим простором. У 16. веку, када су Турци Османлије дошли у овај крај дошло је до знчајних промена. Турци су се у вуковарском крају задржали 15 деценија. После пораза Турака код Беча, креће њихово вишевековно повлачење. Вуковар је ослобођен од Турака 1687. а тада је град имао 3.000 становника. Знатан број Срба у овај крај долази са Великим сеобама које је предводио Арсеније III Чарнојевић 1690. године, иако је и раније био знатан број Срба православаца у овом крају. Средином 18. века знатан број Немаца и Угара досељава се у ове крајеве. Православна црква св. Николаја је изграђена 1737. године, а Вуковар је у Аустро-Угарској монархији спадао у област Војне Крајине, где је био седиште Сремске жупаније, која се протезала од Земуна до Винковаца, између Саве и Дунава. Једно време, Вуковар, као и Барања били су део Српске Војводине.

Од 1840. године Вуковар је укључен у стални паробродски промет на Дунаву. Од 1878. године прикључен је на железничку пругу. Спори развој индустрије у Вуковару утиче на мали пораст становништва града. Уочи Првог светског рата у Вуковару живи 10.400 становника. Распадом Бечке царевине 1918. године и стварањем Краљевине СХС, Вуковар је административно спадао у Савску бановину. Ту је 1920. године одржан и Други конгрес Комунистичке Партије Југославије. 1932. године у вуковарски крај долази чешки индустријалац Јан Бата, који је у Борову направио фабрику обуће и пуно уложио у развој овог краја (зграде, школе, црква, спортски терени и др.).

Нападом Немачке и Италије, са савезницима на Краљевину Југославију, априла 1941. створена је усташка Независна Држава Хрватска, где је и Вуковар спадао. На локацији Дудик, хрватске усташе су убиле скоро 500 људи, навише Срба. Још у току Другог светског рата у ове крајеве су довођене хрватске породице из Херцеговине. Сремски фронт 1945. године је пробијен управо у Вуковару, где су учествовале партизанске јединице НОВЈ, Црвена Армија, као и једна чета из Бугарске. Након Другог светског рата, Вуковар доживљава велики индустријски развој, па је тако и велики број људи из пасивних крајева Југославије долазио у Вуковар и Борово, у потрази за послом. Средином 1980-их по бруто друштвеном производу на нивоу читаве СФРЈ, Вуковар се налазио на другом месту, одмах иза Љубљане.

Крајем 1989. године у СФРЈ је промењен политички систем, од једнопартијског постао је вишепартијски, тако су одржани републички и локални избори пролеће 1990.године, где су победиле сепаратистичке снаге односно Фрањо Туђман и милитантна странка ХДЗ. Док је у Вуковару убедљиво победио Савез Комуниста са 65% гласова, а ХДЗ добио само 26%. Срби нису имали своју националну опцију на тим изборима. Према попису становништва 1991. године, Вуковар је имао 37% Хрвата, 32% Срба и 22% Југословена, од чега је највећи део био српски. То је и допринело да се локална власт у Вуковару, коју је предводио ХДЗ, распадне почетком 1991. а власт преузму сепаратистичке снаге. У марту 1991. у селу Богдановци,  Томислав Мерчеп је постројио више од 2.000 Хрвата из вуковарске општине и подељено им је оружје. Од тада ситуација у Вуковару је била врло напета и мучна. Вуковар је постао прћија неколицине локалних криминалаца и пробисвета који су били учлањени или блиски странци ХДЗ. Окупљао их је Томислав Мерчеп "славонски Наполеон". Особа опасних мисли и морбидних планова. Од председника странке и државе, Фрање Туђмана добија налог да изазове рат у Вуковару. Локални одбор ХДЗ-а сачинио је списак од неколико стотина Срба са вуковарског подручија, које је требало ликвидирати. Многи Срби чије се име ту нашло били су отети и(ли) убијени.

 

 

 

БИОГРАФИЈА

Младен Мркић је рођен 1950. године у селу Домановићи, крај Чапљине (БиХ). Био је инжењер агрономије и директор кооперације у локалном пољопривредном гиганту Вупику. Завршио је Пољопривредни факултет у Сарајеву, а након завршених студија дошао је у Жупању (Источна Славонија) где је упознао и супругу Радмилу, а потом су скупа дошли у Вуковар.

Младен Мркић је пронашао посао у добростојећој фирми Вупик и ту радио 15 година. Имали су и стан у Вуковару, у Гундулићевој улици. Био је веома коректан и пријатан човек, који није имао непријатеља. Помагао је коме год је могао. Чак и када су почела политичка превирања у земљи и стварање хрватских паравојних снага, почетком 1990-их, он није мислио да треба да иде негде из Вуковара, јер како је често говорио, није никоме ништа крив.


 

ЗЛОЧИН

После трагичних догађаја у Борову Селу 2. маја 1991. године неподношљива. Ту је букнуло. То је дало за право хрватским полицајцима да могу да малтретирају, убијају, киднапују и пљачкају ко год им падне на памет. Срби који су остали у граду Вуковару и Борову Насељу, нису излазили из кућа, јер су сваког часа могли бити нападнути. Било вербално, било физички. Покренут је процес исељавања.

У мају 1991. хрватски лист Слободни Тједник јавно објављује листу "опасних" Срба у Вуковару, ту се Младен Мркић нашао на 5. месту!?

У среду 31. јула 1991. након завршеног радног времена инжењер Младен Мркић је кренуо из фирме ка кући. Свратио је у трговину да купи намирнице. На изласку из трговине сачекали су га 4 припадника ЗНГ (хрватске паравојске) и одвели у Секретаријат Народне одбране у ауту без регистарских таблица, а након тога му се губи сваки траг. Претпоставља се да је одведен до Дунава и тамо убијен.

Његова супруга Радмила Мркић, тог дана 31.7.1991. била је у оближњем селу Обудовац код мајке и вратила се око 17:30 у стан. Видевши да јој нема супруга, позвала је његове колеге са којима се често враћао кући са посла. Они су јој рекли да је он дошао до зграде, али да је свратио до продавнице. Она је одмах отишла у ту продавницу и видела на банкини кесу на којој је писало "Младен Мркић". То је Радмили био довољан знак да нешто не штима, да постоји могућност да је отет. Истог момета отишла је у полицију, а они је упућују на Секретаријат за Народну одбрану (СзНО), где је начелник био Томислав Мерчеп.

Када је дошла до Мерчепа, он је са њом био неприродно љубазан, а обраћао се госпођи Мркић са "Радице" и нудио је соком. Правио се да ништа не зна о отмици њеног срупруга. У СзНО су је опет слали у полицију, а ови опет у СзНО. Целу ту ноћ госпођа Радмила Мркић се шетала од полиције до СзНО. Да би услед невремена склонила се у ходнику зграде СзНО. У једном моменту ушла су 3 човека, од којих је двојицу познавала, а трећи кога није рекао је: "Ову жену избаците ван!". Видевши да нема куд, вратила се кући. До куће је стално плакала и дозивала име свога супруга, јер није хтела да прихвати чињеницу да је убијен.

 

 

ПОСЛЕДИЦЕ

Радмила Мркић успела је 1. августа 1991. добити број од председника СР Хрватске Фрање Туђмана. Када се јавио на њен позив био је збуњен и питао одакле јој број. Затим ју је упутио на Ивана Векића, тазе министра хрватске полиције. Векић јој је обећао да ће јој муж исти дан бити пуштен, али до тога није дошло. Затим је звала Владимира Шекса (потпредседник Сабора Хрватске) у Осијек... који у првом моменту мислио да је њен муж Хрват и рекао јој да се требала раније јавити. Када му је рекла да је њен муж Србин, спустио је слушалицу.

Радмила Мркић је отишла чак и у Београд код Бранка Костића, члана Председништва СФРЈ, коме је испричала шта се све десило у Вуковару 1991. Он ју је упутио да пише писмо Стјепану Месићу, тадашњем председнику СФРЈ. Она је то учинила, писмо је стигло до Месића, али овај никада није одговорио.

Касније, заједно са другим српским породицама чији су најмилији отети или убијени у Вуковару 1991. године, Радмила је основала удружње "Против заборава", које се бори за истину о страдању српских цивила.

Деценијама Радмила Мркић покушава да сазна нешто о нестанку свога мужа. Разговарала је и са председником Хрватске, Ивом Јосиповићем и председником Србије Борисом Тадићем 2010. године, али случај се није помакао ни за милиметар.



Да се не заборави и не понови!



























Skip Navigation Links