Обележавање два века храма у Бјелини започело је Светом архијерејском литургијом, коју је служио eпископ далматински Фотије, заједно са свештенством Епархије далматинске. У својој беседи, eпископ далматински Фотије најавио је да ће се обратити Светом архијерејском синоду Српске православне цркве за благослов, како би храм Свете Петке у Бјелини био проглашен манастиром, чиме би постао местом непрестаног молитвеног окупљања, у којем би се сабирали и снажили далматински Срби.
- За то ће бити потребно много љубави и труда, оних који су и до сада помагали ову светињу, како би се непосредно уз храм саградали конаци будућег манастира и остали потребни објекти - нагласио је eпископ Фотије.
У знак захвалности за несебичну љубав и уложени труд при обнови овог светог храма oрденом др Никодима Милаша одликован је Младен Калањ, док су Грамате признања епископа далматинског добили Јово и Душанка Пуповац, Ратко Новаковић, Предраг Марунић, Драго Калањ, Владослав Станивук, Слободан Ј. Марунић, Слободан Н. Марунић, Бранко Калањ и Миломир Марунић.
Обнова храма Свете Петке у Бјелини, први је корак ка обнови живота у овом бенковачком селу, у којем данас живи свега двадесетак људи, а пре нешто више од две деценије, по званичном попису становништва, живело их је око 625.
Заменик министра управе у влади Републике Хрватске, Борис Милошевић, који је присуствовао овом значајном јубилеју нагласио је да је обнова храма Свете Петке први корак ка враћању живота у ово опустело село, те да је потребно да се врате људи и да се створе могућности за нормалан живот, за шта је потребно додатно ангажовање локалних и државних власти како села бенковачког краја не би остала пуста.
Мноштво верника, који су за ову прилику пристигли са разних страна, са сетом се сећају некадашњег живота када је Бјелина била пуна људи. Једна од њих, Ковиљка Кркљеш, вратила се из Србије, на кратко, у родну Бјелину, у којој је, како истиче, провела најбоље године живота. Сећа се свега - детињства, удаје, честих одлазака у храм Свете Петке, када се, као девојка, радовала празнику који је у Бјелини окупљао мноштво православних верника, а што је у то време представљао водећи друштвени догађај, јер се и младо и старо, окупљено у колу око храма, радовало великом празнику. Сада је, истиче Ковиљка Кркљеш, све другачије.
- Људи су се некада више дружили, помагали једни другима, бринули о својој традицији, љубоморно је чували. Сада у Бјелину дођем неколико пута годишње, да ме оздрави овај ваздух. Седим испред порушене куће, враћам се мислима детињству и тугујем. Испричам се са комшијама, заједно се исплачемо, а онда свако својим путем.
Ипак, места за оптимизам има, истиче Ковиљка, обрадована наговештајима епископа Фотија да ће храм у Бјелини ускоро бити проглашен манастиром, осмим по реду у Епархији далматинској. То ће, како сматрају малобројни мештани, поново вратити живот у ово готово пусто село, а историја говори да су православни манастири у Далмацији кроз векове чували и сачували духовни и национални идентитет.
Некадашњи становници Бјелине, које је ратни вихор развејао на све четири стране света, у родно село тек понекад дођу, да обиђу разрушене домове и прадедовска гробља. Обнова је одавно стала, а помака у повратку нема већ дужи низ година. Преостали Срби, којих је тек двадесетак, надају се бољим временима, јер, како сами истичу, „горе не може бити“ плашећи се да ће њиховом смрћу нестати и живот у овом селу.
Бјелина, препуштена забораву локалних и државних власти, ипак памти и чува некадашње обичаје који су вековима красили ово питомо село, надајући се да ће проглашењем манастира Свете Петке, звуци православних звона вратити живот у ово заборављено село, у којем су су, кроз векове, Срби окупљали на велике празнике, сведочећи снагу уснулих предака чији гробови зову и опомињу да живот у овом селу не сме стати.
Васка Радуловић
Извор бр. 129.
11.11.2015.