Љубан Вучинић (1943-1991) једна од многих жртава озлоглашеног Томислава Мерчепа, настрадао је у рано јутро 22. јула 1991. тако што су га четворица Мерчепових људи одвела из његове породичне куће у Херцеговачкој улици у Борову насељу, на обале Дунава и тамо убили.
Пет дана касније његово тело је испливало у Сремској Каменици, у Србији.
Случај отмице и убиства Љубана Вучинића није усамљен случај у Вуковару 1991. године, напротив. Постоје основане сумње, али и докази да је на десетине вуковарских Срба, пре самих ратних дешавања, киднаповано и убијено по налогу Томислава Мерчепа.
Чак су и хашки истражиоци одустали од овог случаја, из непознатих разлога. Вероватно зато што би њиховом пресудом дошло до промене мозаика рата у Хрватској деведесетих година.
ПРЕТХОДНИЦА
Југославија је била федеративна држава састављена од шест република: СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија... с тим да је СР Србија имала двије покрјине: АП Војводина и САП Косово и Метохија. И СФРЈ и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живили од Вардара па до Триглава и од Ђердапа до Јадрана.
Југославенска федерација 1974-1992
Друштвено-економско уређење је био социјализам, односно диктарура пролетеријата и радничко самоуправљање. Политички систем је био једнопартијски, односно владао је Савез Комуниста.
Устав Југославије од 1974. године донио је децентрализацију земље, која је омогућила сепаратистичким снагама прво у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији западног Балкана, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.
ЈНА је створена на традицији Титових партизана
Савезна скупштина августа 1989. године доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замјењује вишепартијски систем почетком наредне године. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.
Савеза Комуниста Југославије се распада 23. јануара 1990. на чувеном XIV конгресу у београдском Сава Центру, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе. У то вријеме, Њемачка је била уједињена, а "гвоздена завјеса" је у земљама Варшавског пакта већ била пробијена и на дјелу су отпочеле ткз. Обојене револуције.
Југославенска шесторка мистерије
Словеначка делегација напушта засједање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је након 45 година прекинута владавина комуниста у Југославији.
Заправо тада је друга јужнославенска држава озбиљно нагрижена унутрашњим сепаратизмима, који су врло брзо добили велику помоћ спољних фактора, прије свега: Ватикана, Европске Уније и САД. Касније исламских земаља сјеверне Африке, Блиског и Средњег Истока. Њихов циљ је био убацивање радикалних исламиста у Европу и ширење Ислама.
Ситуација у СР Хрватској
Након одржаних вишестраначких избора у авнојевској Хрватској 22. априла 1990. године побједила је странка Хрватса Демократска Заједница која је у свом политичком програму јасно истицала жељу за независности тј. одвајање СР Хрватске од СФР Југославије.
У цијелој авнијевској Хрватској владала је велика еуфорија због тријумфа партије Хрватска Демократска Заједница на изборима, а након тога све чешће су се могле јавно видјети слике хрватских фашистичких злочинаца (Анте Павелића, Алојзије Степинац, Вјекослав Лубурић ...), чути шовинистичи (усташки) поздрави и стихови, исписвање антисрбских графита. Србима у СР Хрватској је то будило авјетна сјећања на прогоне и геноцид из времена НДХ.
Туђман Рачану: Ти их замајавај, прави се добар
Већ у мају 1990. године странка ХДЗ и Фрањо Туђман су преузели контролу над Полицијом, Тужилаштвом, медијима и државном управом. Србски кадрови из Министарства Унутрашњих Послова су очишћени у јуну и јулу 1990. године врло брзо по преузимању власти, тако што су нереди на Максимиру (загребачком стадиону), између навијача НК Динамо и ФК Црвене звезде злоупотребљени и искориштени у пропагандне сврхе са антисрбским предзнаком. Тако је кренуо медијски рат против свега што је србско и југославенско.
Власт СР Хрватске у Загребу, је током љета донела одлуку да формира себи и оружане снаге. Октобра и новембра 1990. године у СР Хрватску илегално увезена велика количина наоружања за потребе резервног састава полиције, чланова ХДЗ и ХОС. Ту акцију су водили Мартин Шпегељ и Јосип Бољковац, министри у тадашњој Влади СР Хрватске. Контраобвештајна служба ЈНА је снимила филм о овом подухвату на војном полигону ЈНА у Гакову октобра 1990. године, а 27. јануара 1991. године увече то је објавио и ТВ Београд.
Дана 22. децембра 1990. у Сабору је свечано проглашен "Божићни Устав", којим су Срби изгубили деценијску конститутивност, а Хрватска избацила назив "социјалистичка" из свог назива.
Еуфорија каква се не памти: Остватење сна
Од маја 1990. године ситуација у СР Хрватској се из дана у дан погоршавала и Срби су били страховито уплашени за своју личну сигурност и своје имовине. Редовно су се могли видети пароле, плакати, а велики број Срба је преко телефона добијао пријетње да морају да се одселе из својих домова и оду у СР Србију. Добијали су чак и увредљива писма у којима је стајао потпис "ХДЗ". Овакве поруке су добијали чак и Хрвати који су били у брачној заједници са Србима...
Срби у Хрватској су добијали отказе на послу, а чак су им и дјеца психо-физички малтретирана у школама. У скоро свим насељима гдје су Хрвати имали апсолутну или релативну већину постојали су одређни чланови странке ХДЗ који су имали задатак да пазе на кретање својих комшија Срба (шпијунажа).
ЖИВОТОПИС
Љубан Вучинић је рођен 1943. године у Славском Пољу, крај Вргинмоста, на Кордуну. Његови родитељи су имали троје деце.
Љубан се у родном крају школовао, мало радио, а онда "трбухом за крухом" отишао прво у Загреб, где се задржао краће време.
После је дошао у Борово Насеље где је добио посао. Оженио се и добио двоје деце. У Херцеговачкој улици у Борову Насељу је живело мешано становништво: Срби, Хрвати и нешто муслимани... Љубан је направио породичну кућу.
Био је стално запослен у транспортној фирми "Борово Транспорт" као возач. Остало му је неколико месеци до пензије пре његове отмице и убиства.
Љубан Вучинић је био способан и вредан човек, волео је музику, весеље, игранке и увек спреман да људима помогне или нешто превезе. Своју децу је васпитавао у духу "братства и јединства" односно темеља заједништва са Хрватима и осталим јужнославенским народима који су живели у СФРЈ.
ЗЛОЧИН
Наговештај трагичног убиства Љубана Вучинића је свакако окршај у Борову Селу 2. маја 1991. године када је дошло до крвавих сукоба локалних мештана Срба и хрватских полицајаца, послатих да започну рат. Те вечери у Борову насељу, Хрвати се окупљају на крају Херцеговачке улице. Љубан у томе није видео проблем јер је са свим комшијама имао добар и коректан однос. Његов син Ђорђе одлази из породичне куће 5. јула 1991. у оближње село Негославце, али је долазио у породичну кућу након одласка.
Љубану Вучинићу стиже анониман позив крајем јула месеца, где му је речено да не излази из куће и да ће му узети камион, који је био власништво његове фирме.
Вучинић је само један у низу
Тог 22. јула 1991. око 14 сати једна комшиница која је имала кључ од њихове капије дворишта јавила његовом сину Ђорђу у село Негославце, да му је Љубан одведен ноћас око 03ч у жутом ауту марке "Лада" и да су све ствари биле по кући разбацане. Неко је неовлашћено обавио претрес.
Ђорђе Вучинић са својим ујаком и шураком (рођацима) покушава да пронађе било какав податак о оцу. Звали су све полицијске станице и затворе у околони. Преко Ђорђовог шурака успели су да ступе у контакт са Мерчепом, јер су се ова двојица знала од раније из боровске фирме "Грађевинар". Шурак је питао Мерчепа да ли за ишта о Љубану Вучинићу, на шта му је Томислав Мерчеп одбрусио:
- "Не пада ми напамет да тражим било ког Србина... јуче ми је на Опатовцу изгинуло 20 војника!".
Ђорђе Вучинић долази у породичну кућу 24. јула 1991. и причу оне комшинице потврђују и неколико осталих комшија. Питао је и неке комшије Хрвате, да ли знају где би могао да потражи оца... Или нису знали или нису хтели да кажу.
Љубанова ћерка је у вуковарској болници 26. јула 1991. родила свог другог сина. Она је 1. августа 1991. такође посетила кућу где је одрасла и видела све разбацане ствари. Више ништа нису могли да сазнају о свом оцу и његовом мистериозном нестанку.
ПОСЛЕ РАТА
Тек након рата Ђорђе Вучинић је чуо да су Дунавом пловили лешеви ка Србији, односно да су Мерчепови људи одводили Србе на дунавске обале и тамо их убијали. А да су ти лешеви сахрањивани на новосадском гробљу. Одлази у Нови сад где је једном инспектору у полицији испричао свој случај и описао оца.
Полицијски инскептор му је дао ручни сат који су нашли код покојног Љубана. Тај ручни сат је Љубан добио од Ђорђа јер је волео да буде тачан. Поред ручног сата, Ђорђе је од инспектора добио и фотографије које су начињене на дунавским обалама код Сремских Карловаца где су Љубаново тело пронашли два рибара. Након ексхумације Љубаново тело је пренешено у Негославце где је и сахрањен.
Обдукцијски налази јасно показују да је Љубан Вучинић пре убиства стравично премлаћен од својих убица, што је докукентовано сликама новосадске полиције. Имао је много модрица и подлева по телу и на глави. Убијен је највероватније из пиштоља са 4-5 метака. Гађан је у потиљак и леђа.
ТУЖБА
Ђорђе Вучинић није подносио никакву тужбу, али је два пута разговарао са хашким истражитељима, јер тада 22. јула 1991. у Вуковару и Борову насељу још није било ратних дејстава.
Такође је још разговарао са инспекторима криминалистичке полиције из Винковаца којима је показао сву документацију коју поседује. Од тада га нико више није звао.
Разговарао је са адвокатом Антом Нобилом, који му је рекао да од тужбе нема ништа, све док Томислав Мерчеп не буде осуђен за ратне злочине на вуковарском подучију, јер би изгубили парницу.
ЗАКЉУЧАК
Убиство Љубана Вучинића је само једна карика геноцидног ланца који се обрушио на Србе у авнојевској Хрватској током деведесетих година.
Томислав Мерчеп као поверљив човек централе ХДЗ за општину Вуковар је добио подршку и директиве да изазове рат, јер се знало да само ратом могу да прогоне велики број Срба и конфискују њихову имовину. Овакве нечасне и криминалне радње нису рађене само према Србима цивилима у Вуковару, већ и другим градовима: Задар, Сплит, Загреб, Шибеник, Карловац, Осијек, Винковци, Госпић, Сисак, Дарувар...итд.
Један део хрватских злочинаца из Вуковара и Борова Насеља је процесуиран почетком 1992. пред Војним судом у Београду и донето је преко 50 пресуда, али су сви осуђеници пиштени на слободу у Неметину 14. августа те године у ткз. Панићевој размени, по принципу "сви за све".
Занимљиво је то што хрватско правосуђе протеклих деценија врши правну опструкцију над тужбама које су подносиле породице убијених. Дешава се то да за вуковарске Србе нема никаквог судског поступка, а камоли пресуде, јер би управо пресуде злочинцима промениле мозаик ткз. Домовинског рата деведесетих година, пошто би се јасно видело да и Срби имају жртве.