Љубан Вучинић - www.zlocininadsrbima.com


Оцените нам овај чланак:

Време: Ратови у СФРЈ

Област: Источна Славонија


Љубан Вучинић



Љубан Вучинић (1943-1991) једна од многих жртава озлоглашеног Томислава Мерчепа, настрадао је у рано јутро 22. јула 1991. тако што су га четворица Мерчепових људи одвела из његове породичне куће у Херцеговачкој улици у Борову насељу, на обале Дунава и тамо убили.

Пет дана касније његово тело је испливало у Сремској Каменици, у Србији.

Случај отмице и убиства Љубана Вучинића није усамљен случај у Вуковару 1991. године, напротив. Постоје основане сумње, али и докази да је на десетине вуковарских Срба, пре самих ратних дешавања, киднаповано и убијено по налогу Томислава Мерчепа.

Чак су и хашки истражиоци одустали од овог случаја, из непознатих разлога.
 

 

ПРЕТХОДНИЦА

СФР Југославија је била федеративна држава састављена од 6 република(СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија). И Југославија и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живели у СФРЈ . Друштвено-економско уређење СФРЈ је био социјализам. Устав Југославије од 1974. године донео је децентрализацију СФРЈ , која је касније омогућила сепаратистичким снагама у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији СФРЈ , а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат. Крајем 1989. године, Скупштина СФРЈ доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замењује вишепартијск систем. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.

Крајем јануара 1990. године долази до распада Савеза Комуниста Југославије, на чувеном 14. конгресу СКЈ у Београду, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе СФРЈ. Словеначка делегација напушта заседање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен з питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је после 45 година прекинута владавина комуниста у СФРЈ.

 


Ситуација у СР Хрватској

Након одржаних вишестраначких избора у СР Хрватској 22. априла 1990. године у Хрватској је победила странка ХДЗ која је у свом политичком програму јасно истицала жељу за независности тј. одвајање СР Хрватске од СФРЈ. У целој СР Хрватској владала је велика еуфорија због победе ХДЗ на изборима, а након тога све чешће су се могле јавно видети слике усташких злочинаца (Анте Павелића, Алојзије Степинац, Вјекослав Лубурић ...), усташки поздрави и чути усташке песме. Србима у СР Хрватској је то будило аветна сећања на прогоне и геноцид из времена НДХ.

Већ у пролеће странка ХДЗ и Фрањо Туђман су преузели контролу над полицијом, медијима, Тужилаштвом и државном управом. Српски кадови из полиције су очишћени у пролеће 1990. одмах по преузимању власти, тако што су нереди на Максимиру (загребачком стадиону), између фудбалских навијача НК Динамо и ФК Црвене звезде злоупотребљени и искориштени у пропагандне сврхе са антисрпским предзнаком. Тако је кренуо медијски рат против свега што је српско и југославенско. Власт СР Хрватске у Загребу, је током лета донела одлуку да формира себи и оружане снаге. Октобра и новембра 1990. године у СР Хрватску илегално увезена велика количина наоружања за потребе резервног састава полиције, чланова ХДЗ и ХОС. Ту акцију су водили Мартин Шпегељ и Јосип Бољковац, министри у тадашњој влади Хрватске. Контраобвештајна служба ЈНА је снимила филм о овом подухвату на војном полигону ЈНА у Гакову октобра 1990. године, а 27. јануара 1991. то и објавио на ТВ Београд. Дана 22. децембра 1990. у Сабору је свечано проглашен "Божићни Устав", којим су Срби изгубили деценијску конститутивност, а Хрватска избацила назив "социјалистичка" из свог назива.

Од маја 1990. године ситуација у СР Хрватској се из дана у дан погоршавала и Срби су били страховито уплашени за своју личну сигурност и своје имовине. Редовно су се могли видети и усташки графити, пароле, плакати, а велики број Срба је преко телефона добијао претње да морају да се иселе из својих кућа и оду у СР Србију. Добијали су чак и претећа писма у којима је стајао потпис "ХДЗ". Овакве претње су добијали чак и Хрвати који су били у брачној заједници са Србима... Срби у Хрватској су добијали отказе на послу, а чак су им и деца психо-физички малтретирана у школама. У скоро свим насљеима где су Хрвати имали апсолутну или релативну већину постојали су одређни чланови странке ХДЗ који су имали задатак да пазе на кретање својих комшија Срба (шпијунажа).

 

 

Ситуација у Вуковару

Вуковар је град који се налази на граници између западног Срема и источне Славоније, односно на ушћу реке Вуке у Дунав, где постоји лука. Надморска висина града је 108 метара.

Први трагови цивилизације у овом крају били су још у праисторијском добу (неолит). Овај крај су насељавали Илири и Келти, а касније и Римљани, који су градили камене путеве, исушивали мочваре, развијали трговину... Касније, у 6. веку у ове крајеве долазе Јужни Славени, који су касније у 10. веку били под снажним утицајем Угара, због ратова и жеље да се овлада овим простором. У 16. веку, када су Турци Османлије дошли у овај крај дошло је до знчајних промена. Турци су се у вуковарском крају задржали 15 деценија. После пораза Турака код Беча, креће њихово вишевековно повлачење. Вуковар је ослобођен од Турака 1687. а тада је град имао 3.000 становника. Знатан број Срба у овај крај долази са Великим сеобама које је предводио Арсеније III Чарнојевић 1690. године, иако је и раније био знатан број Срба православаца у овом крају. Средином 18. века знатан број Немаца и Угара досељава се у ове крајеве. Православна црква св. Николаја је изграђена 1737. године, а Вуковар је у Аустро-Угарској монархији спадао у област Војне Крајине, где је био седиште Сремске жупаније, која се протезала од Земуна до Винковаца, између Саве и Дунава. Једно време, Вуковар, као и Барања били су део Српске Војводине.

Од 1840. године Вуковар је укључен у стални паробродски промет на Дунаву. Од 1878. године прикључен је на железничку пругу. Спори развој индустрије у Вуковару утиче на мали пораст становништва града. Уочи Првог светског рата у Вуковару живи 10.400 становника. Распадом Бечке царевине 1918. године и стварањем Краљевине СХС, Вуковар је административно спадао у Савску бановину. Ту је 1920. године одржан и Други конгрес Комунистичке Партије Југославије. 1932. године у вуковарски крај долази чешки индустријалац Јан Бата, који је у Борову направио фабрику обуће и пуно уложио у развој овог краја (зграде, школе, црква, спортски терени и др.).

Нападом Немачке и Италије, са савезницима на Краљевину Југославију, априла 1941. створена је усташка Независна Држава Хрватска, где је и Вуковар спадао. На локацији Дудик, хрватске усташе су убиле скоро 500 људи, навише Срба. Још у току Другог светског рата у ове крајеве су довођене хрватске породице из Херцеговине. Сремски фронт 1945. године је пробијен управо у Вуковару, где су учествовале партизанске јединице НОВЈ, Црвена Армија, као и једна чета из Бугарске. Након Другог светског рата, Вуковар доживљава велики индустријски развој, па је тако и велики број људи из пасивних крајева Југославије долазио у Вуковар и Борово, у потрази за послом. Средином 1980-их по бруто друштвеном производу на нивоу читаве СФРЈ, Вуковар се налазио на другом месту, одмах иза Љубљане.

Крајем 1989. године у СФРЈ је промењен политички систем, од једнопартијског постао је вишепартијски, тако су одржани републички и локални избори пролеће 1990.године, где су победиле сепаратистичке снаге односно Фрањо Туђман и милитантна странка ХДЗ. Док је у Вуковару убедљиво победио Савез Комуниста са 65% гласова, а ХДЗ добио само 26%. Срби нису имали своју националну опцију на тим изборима. Према попису становништва 1991. године, Вуковар је имао 37% Хрвата, 32% Срба и 22% Југословена, од чега је највећи део био српски. То је и допринело да се локална власт у Вуковару, коју је предводио ХДЗ, распадне почетком 1991. а власт преузму сепаратистичке снаге. У марту 1991. у селу Богдановци,  Томислав Мерчеп је постројио више од 2.000 Хрвата из вуковарске општине и подељено им је оружје. Од тада ситуација у Вуковару је била врло напета и мучна. Вуковар је постао прћија неколицине локалних криминалаца и пробисвета који су били учлањени или блиски странци ХДЗ. Окупљао их је Томислав Мерчеп "славонски Наполеон". Особа опасних мисли и морбидних планова. Од председника странке и државе, Фрање Туђмана добија налог да изазове рат у Вуковару. Локални одбор ХДЗ-а сачинио је списак од неколико стотина Срба са вуковарског подручија, које је требало ликвидирати. Многи Срби чије се име ту нашло били су отети и(ли) убијени.

 

 

БИОГРАФИЈА

Љубан Вучинић је рођен 1943. године у Славском Пољу, крај Вргинмоста, на Кордуну. Његови родитељи су имали троје деце. Љубан Вучинић се у родном крају школовао, мало радио, а онда "трбухом за крухом" отишао прво у Загреб, где се задржао краће време. После је дошао у Борово Насеље, где је добио посао. Оженио се и добио двоје деце. У Херцеговачкој улици, у Борову Насељу, је живело мешано становништво: Срби, Хрвати и нешто муслимани, Љубан је направио кућу. Био је стално запослен у транспортној фирми "Борово Транспорт" као возач. Остало му је неколико месеци до пензије пре његове отмице и убиства.

Љубан Вучинић је био способан човек, волео је музику, весеље, игранке; и увек спреман да људима помогне или нешто превезе. Своју децу је васпитавао у духу "братства и јединства" односно заједништва са Хрватима и осталим народима који су живели у СФРЈ.

 

ЗЛОЧИН

Наговештај трагичног убиства Љубана Вучинића је свакако окршај у Борову Селу 2. маја 1991. године када је дошло до крвавих сукоба локалних мештана Срба и хрватских полицајаца, послатих да започну рат. Те вечери у Борову насељу, Хрвати се окупљају на крају Херцеговачке улице. Љубан у томе није видео проблем јер је са свим комшијама имао добар и коректан однос. Његов син Ђорђе одлази из породичне куће 5. јула 1991. у оближње село Негославце, али је долазио у породичну кућу након одласка.

Љубану Вучинићу стиже анониман позив почетком јула месеца, где му је речено да не излази из куће и да ће му узети камион, који је био власништво његове фирме.

Тог 22. јула 1991. око 14 сати једна комшиница која је имала кључ од њихове капије дворишта, јавила његовом сину Ђорђу у село Негославце, да му је Љубан одведен ноћас око 03ч у жутом ауту марке "Лада" и да су све ствари биле по кући разбацане. Неко је неовлашћено обавио претрес.

Ђорђе Вучинић са својим ујаком и шураком (рођацима) покушава да пронађе било какав податак о оцу. Звали су све полицијске станице и затворе у околони. Преко Ђорђетовог шурака успели су да ступе у контакт са Мерчепом, јер су се ова двојица знала од раније из боровске фирме "Грађевинар". Шурак је питао Мерчепа да ли за ишта о Љубану Вучинићу, на шта му је Томислав Мерчеп одбрусио:
- "Не пада ми напамет да тражим било ког Србина... јуче ми је на Опатовцу изгинуло 20 војника!".

Ђорђе Вучинић долази у породичну кућу 24. јула 1991. и причу оне комшинице потврђују и неколико осталих комшија. Питао је и неке комшије Хрвате, да ли знају где би могао да потражи оца... Или нису знали или нису хтели да кажу. Љубанова ћерка је у вуковарској болници 26. јула 1991. родила свог другог сина. Она је 1. августа 1991. такође посетила кућу где је одрасла и видела све разбацане ствари. Више ништа нису могли да сазнају о свом оцу и његовом мистериозном нестанку.


 

ПОСЛЕДИЦЕ

Тек након рата Ђорђе Вучинић је чуо да су Дунавом пловили лешеви ка Србији, односно да су Мерчепови људи одводили Србе на дунавске обале и тамо их убијали. А да су ти лешеви сахрањивани на новосадском гробљу. Одлази у Нови сад где је једном инспектору у полицији испричао свој случај и описао оца. Полицијски инскептор му је дао ручни сат који су нашли код покојног Љубана. Тај ручни сат је Љубан добио од Ђорђа јер је волео да буде тачан. Поред ручног сата, Ђорђе је од инспектора добио и фотографије које су начињене на дунавским обалама код Сремских Карловаца где су Љубаново тело пронашли два рибара. Након ексхумације, Љубаново тело је пренешено у Негославце где је и сахрањен.

Обдукцијски налази јасно показују да је Љубан Вучинић пре убиства стравично премлаћен од својих убица, што је докукентовано сликама новосадске полиције. Имао је много модрица и подлева по телу и на глави. Убијен је највероватније из пиштоља са 4-5 метака. Гађан је у потиљак и леђа.

 

 

ТУЖБА

Ђорђе Вучинић није подносио никакву тужбу, али је два пута разговаро са хашким истражитељима, јер тада 22. јула 1991. у Вуковару и Борову насељу још није било ратних дејстава. Такође је још разговарао са инспекторима криминалистичке полиције из Винковаца којима је показао сву документацију коју поседује. Од тада га нико више није звао.
Разговарао је са адвокатом Антом Нобилом, који му је рекао да од тужбе нема ништа, све док Томислав Мерчеп не буде оптужен за ратне злочине на вуковарском подучију, јер би изгубили парницу.



Да се не заборави и не понови!



























Skip Navigation Links