Славко Кватерник (1878-1947) је био маршал оружаних снага Независне Државе Хрватске и као такав одговоран за истребљење тј. геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима почетком четрдесетих година 20. вијека.
Учесник је Првог светског рата као аустроугарски официр и добио је одликовање, гдје је такође учествовао у нападима и масовним злодјелима над Србима цивилима у Мачви и Подрињу.
Прогласио је у Загребу 10. априла 1941. године Анту Павелића за новог шефа клеро-фашистичке НДХ, а сам је преузео функцију министра домобранства у усташкој држави.
Посље Другог свјетског рата је осуђен је због ратних злочина, од стране југославенског комунистичког суда, на смртну казну стрељањем.
ЖИВОТОПИС
Славко Кватерник се родио 25. августа 1878. године у Моравицама, крај Врбовског у Горским Котарима, од оца Људевита и мајке Марије (р. Франк). Имао је два брата: Петар Милутин, Љубомир и једну сестру Злату.
Оженио се 1908. године са Олгом Франк, ћерком хрватског политичара Јосипа Франка. Са њом је имао двије ћерке и сина Еугена, који је такође био усташки крвник током Другог свјетског рата.
Током Првог свјетског рата, Кватерник је служио као ађутант фелдмаршала Светозара Боројевића и био је награђен Гвозденим крстом 1. реда. Учествовао је на италијанском ратишту, у борбама за Тирол.
У љето 1918. године, када се већ надзирао крај Великог рата, а српске снаге силовито сламале упоришта немачке и аустроугарске војске на Солунском фронту, Славко Кватерник се придружио новоформираном Народном Вијећу Словенаца, Хрвата и Срба поставши тако начелник генералштаба.
Крајем те године, Кватерник је командовао хрватским трупама против мађарске армије у Међумурју.
Политички ангажман и тероризам
Пензионисан је 1921. године, али није мировао, већ се придружује Хрватској Странци Права, која је заснована на идеологији шовинизма и србомржње, по начелима Анте Старчевића.
Почетком 1930-их година се прилази Усташком покрету, а са Антом Павелићем 1932. године у италијанској Бресци (између Милана и Вероне) организује смотру паравојних формација и терористичке кампове.
Као један од учесника у Марсељском атентату на југославенског краља Александра I Карађорђевића 9. октобра 1934. бива ухапшен и интерниран у затвор у Црну Гору, гдје је провео двије године.
Улога у НДХ
Након њемачке и италијанске инвазије на Краљевину Југославију 6. априла 1941. године, Хрвати су основали своју Владу на челу са Антом Павелићем.
У Загребу 10. априла Кватерник је објавио успостављање Независне Државе Хрватске (НДХ). У исто вријеме, на Кватерников захтев, Влатко Мачек (вођа ХСС који је одбио да сарађује са Њемцима када су затражили да предводи нову државу) је рекао народу да сарађују са новим режимом.
Кватерников положај у то време је било мјесто маршала хрватских оружаних снага и министра домобранства. Домобранске снаге су успостављене 11. априла 1941. Остао је на овом мјесту до смјене 1943. године.
Славко Кватерник је био и члан хрватског Сабора и то један од његових најистакнутијих чланова.
Организовао је тзв. Добровољачке пукове и легије, које је слао на Источни фронт у борбу против Руса односно Црвене армије.
Дана 16. јула 1941. лично је испратио „добровољце“ на источно бојиште из Вараждина и држао им ватрени говор.
Од Вермархта добио је одликовање Велики крст њемачког орла, које се додељује странцима за допринос у борби за Трећи Рајх.
ЗЛОЧИНИ
За вријеме док је Славко Кватерник био један од основних стубова Павелићеве Владе, у читавој Независној Држави Хрватској провођена је геноцидна политика која је имала циљ истребљење и ријешавање питања 2.000.000 домицилног српског становништва и неколико десетина хиљада Јевреја, такође, од давнина настањених на територији коју је обуватала НДХ.
У неколико казнених експедиција, Кватерник се није само ограничио на борачке јединице партизанског покрета, већ је по примеру италијанског генерала Роате слао казнене експедиције кроз Босну, Херцеговину, Далмацију, Лику, Кордун, Банију, Славонију и друге крајеве, те масовно убијао недужно становништво, пљачкајући палећи и уништавајући читава села и крајеве.
Један дио српског народа успео се спасити бекством преко границе у Србију, а други део одбранио се сам оружаним устанком. Ипак, побијено је више од милион и по Срба, понајвише стараца, жена и дјеце и скоро 30.000 Јевреја.
Имовина жртава конфискована је у корист НДХ, а добрим дијелом, нарочито покретности, опљачкана од стране Хрвата без икаковог реда и подјељена међу високе усташке функционере, међу које је спадао и Кватерник.
Масовном уништавању Срба, Јевреја и Рома, служили су бројни усташки концентрациони логори, који су основани по узору на нацистичке логоре, између којих се издвајају: Јасеновац, Стара Градишка, Керестинац, Госпић, Јастребарско (логор за децу) и др. Славко Кватерник је лично прописао наредбу о постављању и организацији усташког надзорног стожера.
Када су јула 1941. отпочела масовна убијања Срба од стране усташа и домобрана, Славко Кватерник је обилазио усташке јединице, које су вршиле акције и похвалама их подстрекавао да убијају невини народ.
Посјетио је Хрвате које су од 24. јула 1941. вршила масовна убиства у банијским селима код Глине и Петриње: Доња Бачуга, Храстовица и Лушћани. Тих дана усташе су побили из споменутих села 171 Србина, које су претходно тукли кундацима, боли бајонетама у трбух, а затим их у групама од по 20 до 30 људи одводили до јама изнад општине у Грабовцу и пострељали их с леђа.
БЈЕКСТВО И ХАПШЕЊЕ
Заједно са осталим хрватско-усташким официрима, у мају 1945. повлачио се према Аустрији, јер није хтио да буде заробљен од партизанских јединица које су силовито надирале ка Загребу.
Ухапшен је од америчких војника 12. јула 1945. те пребачен у затвор у Салцбургу, на сјевероистоку Аустрије. Потом је пребачен у истражни затвор Гмунден, у Горњу Аустрију.
Југославенске комунистичке власти су затражиле од савезника његово изручење, што је учињено 9. септембра 1946. године.
СУЂЕЊЕ И СМРТ
Након вишемјесечног суђења испред Народног суда, које је обављено у Загребу 6. јуна 1947. године донета је пресуда, која је гласила: смртна казна за прогоне и убиства невиних цивила.
Извршење ове казне обављено је стрељањем је 13. јуна 1947. године у Загребу.
Занимљиво је да неоустшке власти у Хрватској нису давали називе улица по њему, као што је то учињено за остале усташке главјешине 1990-их година.