Да се усташка пропаганда неће зауставити само на баналним стварима као што је убеђивање јавности да је „За дом спремни“ стари хрватски историјски поздрав показује и недавно у Загребу одржани квази-научни скуп у организацији Хрватског културног вијећа на ком су се учесници из петних жила трудили да докажу како је дечији логор у Јастребарском у ствари био дом за незбринуту децу са Козаре.

Да ствар није безазлена доказује и чињеница да за монстрoзне конструкције које су том приликом изнесене организатори имају и подршку државе јер је скуп између осталих поздравио и заменик министра образовања Хрвоје Шлезак. Имајући то у виду не би требало да будемо затечени ако лажи изнешене на овом скупу једнога дана уђу и у уџбенике.

Организатори, а нарочито говорници на скупу ишли су толико далеко да су за своје инсинуације упориште тражили чак и у Дневнику Дијане Будисављевић којим су намеравали да докажу недоказиво, односно како је за спашавање козарачке деце племенита Аустријанка имала подршку клеро-фашистичке НДХ, па и самог њеног поглавника Анте Павелића.

Креатор државе расних закона и логора смрти и највернији Хитлеров савезник тако је добио ореол свеца, брижног оца све деце у НДХ, па и оне српске са Козаре, за чији је спас од глади и смрти, како су устврдили организатори ове монструозне представе, упрегао своја министарства, усташку војску, католичку цркву, Хрватски црвени криж као и истакнуте појединце.

ДЕЧИЈИ ЛОГОРИ ИЗМИШЕЉЕНИ

Аутори ове историјске конструкције без икаквих скрупула устврдили су да су дечије логоре у НДХ злонамерно измислили комунистички пропагандисти па су и датум за организовање скупа помно одабрали. Наиме, организовали су га поводом Европског дана сећања на жртве тоталитарних и ауторитарних режима, а по теми која је најављена да се закључити како је тај тоталитарни и ауторитарни режим био само онај који је успостављен након Другог светског рата за време Југославије наспрам које је НДХ била рај на земљи, мултинационална и мултиконфесионална творевина у којој су сви били равноправни, једнаки и прихваћени.

У немилости су били само они који су се без ваљаног разлога, односно из чисте мржње, побунили против тисућљетног настојања хрватског народа да има своју државу. То су били, а ко други него великосрби, четници и комунисти.

Дакле, да није било четничке побуне, партизанског устанка и НОР-а не би било ни Козаре, ни Јасеновца, ни Старе Градишке. Усташе, према ономе што из свега произилази, нису радиле ништа друго него штитиле младу хрватску државу од оних који су хтели да је униште. Све остало измислила је након рата комунистичка пропаганда.

ШТА ЗНАЈУ ВРАПЦИ НА ГРАНИ

Као доказ да је иза акције Дијане Будисављевић стајала управо држава организатори ове лакрдије покушали су да искористе неоспорну чињеницу да су њену акцију заиста помагали часни појединци попут Камила Бреслера, који је био на истакнутом месту у НДХ или поједини свештеници и часне сестре из католичке цркве. Да је и у јеку најцрње кампање протеривања, убијања и покрштавања православних Срба у католике било часних припадника католичке цркве који су се томе супротстављали то никада нико и није спорио, али да тај отпор није био систематски, а поготово тако отворен то знају већ и врапци на грани.

Стога је доказивати супротно и небулозама и конструкцијама које су на скупу изнесене супротстављати чињенице једнако бесмислено, као и тврдити да је Павелић заслужан за спашавање и збрињавање деце са Козаре. Такве будалаштине једноставно не заслужују расправу зато што оне који их износе истина и не занима, али је једнако погрешно на њих не реаговати и све прећутати.

Треба упозорити и на чињеницу да ово није први скуп ове врсте, као и на то да се сличне или исте тезе повлаче по разним интернет порталима као и на страницама гласника католичке цркве у Хрватској „Гласа концила“. То сасвим јасно потврђује како се не ради само о издвојеним инцидентима и појединцима, него о својеврсном програму и настојањима који имају за циљ да ревидирањем и улепшавањем догађаја из прошлости Хрватске утиче на њену будућност.

РУГАЊЕ ВУКИЋА И СЕДЛАРА

Након што је пролетос у једној сисачкој средњој школи деци приказан ревизионистички филм Јакова Седлара о усташком логору Јасеновац чланови тзв. Друштва за истраживање троструког логора Јасеновац чији је најистуренији представник његов секретар Игор Вукић, који је био и један од главних говорника на скупу у Загребу, успели су да се јавно наругају жртвама и да их још једном убију тако што су, окупљени под именом некакве Хрватске националне платформе, подно јасеновачког каменог цвета положили венац са натписом „за жртве од 1945. до 1951. године“.

Они тврде да је Јасеновац за време Другог светског рата био радни и сабирни логор, а да је логор смрти постао тек за време комуниста. Поражавајућа је чињеница да им је ту представу одобрила сама директорка Спомен подручја Јасеновац Наташа Јовичић након што је кустос музеја Иво Пејаковић у томе покушао да их спречи.

Очигледно је да су они којима је усташтво на срцу у својеврсној ревизионистичкој офанзиви и да њихове тезе и покушаји да релативизују, умање и негирају и најцрње злочине НДХ данас наилазе на плодно тло као и на подршку одређених политичких кругова па чак и људи из, сада већ, бивше владе. Заправо је поражавајућа чињеница да нико од политичара који су се у претходној кампањи надметали за гласове бирача није ни једном једином речју осудио поменути скуп, односно није га ни поменуо. Напротив, многи се чак труде да ископају неког деду, стрица или ујака који је био усташа јер то сада постаје ин, нешто као добра препорука.

НЕМА ОСУДЕ ЈАВНОГ МИЈЕЊА

Скуп је незапажено прошао и у хрватским мејнстрим медијима што може да се протумачи и на начин да му нико није хтео посветити пажњу и тиме га учинити важним, али је тако изостала и јавна осуда свега што је тамо речено.

Ћутање наравно, не мора увек да значи и одобравање, али једно је сигурно, то ћутање показује недостатак храбрости хрватске политичке елите и друштва уопште да се супротстави заговорницима тих назадних идеја.

И што је тај страх већи то су апологете усташтва упорније и гласније у својим настојањима да реанимирају политику, филозофију и дух нечега за шта смо мислили да је већ одавно побеђено и мртво.

 

Славко Бубало
Извор бр. 150.
14.09.2016.