Био сам негде на аутопуту према Београду када сам на радију чуо вест да је Комитет УН-а за људска права упозорио Хрватску да мора да обезбеди националним мањинама право да користе свој језик и писмо, а нарочито ћирилицу у Вуковару и да предузме мере у циљу промовисања међунационалне толеранције. „Хрватска би“, каже се у саопштењу Комитета, „требала да обезбеди пуну примену права на коришћење мањинских језика и писама у складу са својим законским и уставним оквирима, са посебним нагласком на употребу ћириличног писма у Вуковару и дотичним општинама.“

Уф, помислио сам, сад ће бити свега и свачега. Медији ће осути паљбу по Комитету, по УН-у, све ће бити протумачено као завера против Хрватске или као непознавање чињеница, игнорисање патњи Хрвата у рату 1991-1995 и сл. Три дана био сам одсутан из Хрватске и чим сам се вратио кући погледао сам ХРТ-ов Дневник од петка 3. априла да видим како је пропраћена та вест. Уместо свега што сам претпоставио десило се управо супротно. Вест је објављена тек пред крај прве половине дневника који је трајао 44 минуте на начин као да је критика УН-овог комитета упућена некој другој земљи, а не оној чији Дневник гледам. Одмах након тога уследио је прилог о Шешељевом паљењу хрватске заставе који је трајао четири пута дуже. Као да је уредник хтео да каже: „Ево, због тога им не дамо ћирилицу“.

Пре тога, готово двадесет минута слушали смо о Ускрсу, папи Фрањи, ценама на пијацама, гратис понудама у супермаркетима, Хипо банци и сл. Разумљиво, где ћеш на католички Велики петак причати о томе да су Срби и Роми дискриминисани при поступању полиције, да су критеријуми по којима се процесуирају ратни злочини „диспропорционално фокусирани на српску националну мањину“ и да породице жртава ратних злочина имају проблема у настојањима да добију адекватну одштету.

Замислите сада да је Комитет за људска права УН-а сличне критике и упозорења упутио Србији. Вероватно би на ХРТ-у била специјална емисија о томе типа „Отвореног“, а гости би били разни „стручњаци“ који би цео сат прежвакавали старе тезе о Србији као регионалном хегемону који у туђем оку види трун, а у свом ни колац. Овако, када је прозвана Хрватска, њен јавни сервис одлучио се да све то утопи негде у сред Дневника и амортизује сликама нецивилизованог понашања једног српског политичара чији утицај у Србији је потпуно избледео и који се управо преко Хрватске и уз њену свесну или несвесну помоћ враћа у политички живот.

Али, пустимо све то и ставимо руку на срце па признајмо да се и сами према ћирилици не односимо онако како треба. У Србији је ћирилица, чланом десет Устава, дефинисана као службено писмо, док је употреба других језика и писама уређена законом на основу Устава. Дакле, друга писма нису забрањена, али она Уставом Србије нису дефинисана као службена нити је Србија дефинисана као држава са два писма. Зашто онда Срби у Србији пишу латиницом кад управо тај аргумент, као кец из рукава, потежу противници ћирилице у Хрватској?

Многи су склони да кажу како ћирилица није важна и да је свеједно којим писмом пишемо, али такав однос према властитом писму нема ни један други народ сем Срба. Верујем, када би сами променили свој став према ћирилици да би то и други приметили, да би то поштовали и да би напади на њу полако јењали, а онда и потпуно престали. Ако сами нешто не предузмемо никакви Комитети УН-а, ЕУ или закони неће нам помоћи. Промена мора да се деси у нама самима, а она не захтева много напора, јер какав је напор користити оно што већ знаш, али то из ко зна ког разлога не радиш?

Знам да је некима ова тема већ и досадна и мени се понекад тако чини. Међутим, ако не будемо и мало задрти па и досадни, оде ћирилица, а с њом оде и наш идентитет. Када оде писмо, онда оде и језик, за њим и вера, а потом и све остало. Значи ли нам то толико мало или смо само лењи?

Добро је да је Комитет УН за људска права реаговао. Добро је из више разлога. Најпре, Хрватска је сада свесна чињенице да све што се у њој дешава није остало непримећено и само унутар њених граница те да се никог другог сем Срба не тиче. Добро је зато што ће и земље које нису знале шта се у Хрватској догађа сад с тим бити упознате. Добро је и због тога што ће они који опструишу закон као и они који уништавају двописмене табле у уверењу да Хрватску бране од некакве нове српске агресије сада бити приморани да признају да крше закон властите државе и да другима не дају оно што за себе траже у суседним државама. Добро је јер ће и Срби бар мало повратити изгубљену веру у међународне институције и постати свесни да чувањем свог писма не вређају никога него, напротив, доприносе богатству различитости у држави у којој живе као и укупној светској култури.

Али, као што сам већ рекао, од свега тога мало је вајде ако се сами Срби не дозову памети и не схвате како је писмо нешто много старије и много вредније од неких пролазних вредности па и живота сваког Србина понаособ. Зато нико и нема право да каже како нам ћирилица не треба јер она и није власништво никога посебно, него целог народа. У односу на време и трајање људски живот је попут бљеска светлости. За последњих стотину година имали смо два светска рата и мноштво мањих, мењале су се границе, нестајале државе и настајале нове, али српски језик и писмо су опстали јер не зависе ни од граница, ни од војски ни од територија, а најмање од тога дозвољава ли неко њихову употребу или не.

Било би с тога, заиста жалосно када би садашња генерација Срба само зарад комформизма и интелектуалне лењости на себе преузела ту срамоту да буде одговорна за губитак властитог идентитета и оно што траје вековима.

Не треба заборавити да у ред од 120 највреднијих добара које је створила људска цивилизација спада и једно дело писано српском ћирилицом. „Мирослављево јеванђеље“, настало око 1185. године УНЕСКО је пре десет година уврстио у своју бублиотеку „Памћење света“. То је оно што су нам сви признали па је крајње време да тога и сами постанемо свесни. Као власници и наследници истог, имамо обавезу да ту баштину не само бранимо, него и очувамо за све будуће генерације Срба као и за цело човечанство.

Славко Бубало
Извор бр. 115
15.4.2015.